Вести

Мирослављево Јеванђеље

Ових дана читамо, као ударну вијест, да нам неки хоће да присвоје Мирослављево Јеванђеље , Светињу над Светињама, нашег цивилизованог и цивилизацијског историјског постојања. Имају ли ти право или не, и, да ли ће или не успјети у томе, отворено је питање. Нажалост, морам на почетку рећи, да су им шансе у узлазној линији. А, на питање: Имају ли право? – имају право, гледајући право њиховим правом. Ево зашто.

Бранислав Кончаревић 27. 12.2012; Далмација – Буковица

***

Зато шта оно што зовемо Хрватска државотворна идеологија почива на антисрбству (шта је данас као и прије било јако цијењено), или, другим ријечима, другој страни србства, које једино егзистира као њен антипод. Тако бисмо могли рећи да узајамна егзистенција храни и држи у животу оригинал и копију . Отуда она узајмна повезаност да и мржњом можемо да се волимо, јер тако надокнађујемо недостојање једних другима. Тако се неко, имајући предочену јасну слику, досјетио да све оно шта не може да се укоријени у једном народу и отпада само по себи, назове неким другим именом и сачува за нека друга времена. Овим се ријешава Гордијев чвор стварања и именовања нових народа, по потреби дневне или политике на дуже стазе. Зато ће и оно шта се није учврстило у Србском етникуму (данас разлози небитни), лебдећи у историјском вакуму, немајући, дакле своје историјске основе, морати однекуд извући своје етно, државоправне и државотворне сокове. Најприродније је окренути се своме другом ја, својој прошлости и креирати нове садржаје, стремећи новој будућности, напуштајући природни ток властитог етникума. То окретање (али не и враћање) простире се у неколио слојева. Први је и основни лажно тумачење историјских података, који нас Србе укорјењје и даје нам историјски, цивилизацијски континуитет постојања, и присвајања себи свега онога шта постоји као неспорни историјски факт за нас. Друго је, већ унапријед лажно осмишљене и протумачене изворе представити као истину, и увјерити у то, превасходно, србске историчаре, нарочито полуисторичаре, а поготово приучена шкрабала, да су то изворни документи. Нарочито се то види у тумачењу имена, као и лажним престављањима правих циљева. Рецимо, свагдје тамо гдје се појављују типично Србска имена у изворима, преводе се и пласирају у духу бечко-берлинске (ватиканске) школе као „хрватска“. То значи, ако у оригиналу стоји Јован, Григорије, Симеон.. обавезно бечко-берлинска историјска школа, којој нажалост, припада и велики број србских историчара (онда нам је јасно зашто се шути док нам узимају, језик, игре, пјесму…), преводи као Иван, Гргур, Шимун (Шиме) и тако редом… Намјера је, и без неког опширнијег објашњења, прозирна и свима јасна.

Као круна свега, лажним представљањем историјских докумената жели се заокружити (најприје у духовним сферама, а онда ће бити лако и територијално), имагинарна идеја о новом народу и новом простору, али, на жалост њихову, на већ постојећим територијима постоји народ другог имена и вјерског опредјељења, шта им ствара додатне, али велике, потешкоће. Замишљена имагинарна граница заузима простор (као и све оно шта је везано за тај простор: култура и културолошка достигнућа) до Дрине па и преко… даље. Да би се то све остварило требало је народ, који је насељавао поменуте просторе од Истре до Солуна у Грчкој, у овом случају Србски, током времена преставити, претопити у неки други, нови народ. Кренуло се систематски и постепено. Најприје је то био покушај отвореног унијаћења, гдје се донекле и „успјело“ (Жумберак). Али, највидљивије то све је, у прошлом, свакако и у овом вијеку, када смо очевидци стваранја: Македионаца, Црногораца, Бошњака….

Како је дошло до овог? Једноставно. Најприје је смишљено, у оптицај пуштена (из Аустријске царске канцеларије) ткз. илирска, која је потом прерасла у југославенску идеју. Југословенска је идеја, идеја о тобоже неким југословенским народима, којих у то вријеме, половином 19. вијека, није ни било сем Срба, на просторима које они зову јужнословенски. Али, дух југословенства је пуштен и чекали су се резултати. Рекох, јужнословенских народа није било зато их је требало измислити. Кренуло се редом. Најприје су измишљени Хрвати, превасходно на основу лажног поглавља (накнадно убаченог), у Порфирогенитов спис О народима. Али и поред свега ,у самом спису је неколико, рекли бисмо за почетак, мало недоречених података, који су, ипак као такви послужили као главни извор о стварању Хрвата. Прво, тамо не стоји да поред Срба постоје и Хрвати, него да су се Крбављани (бечко-берлинска историјска школа из овог покрајинског имена извлачи етно име – Хрват) то јесте становници бановине Крбавске, сусједи Србима (који су велик народ и насељавају велики дио Далмације, како стоји и дотичном спису), који су се, уз помоћ Франака (почетак 9. вијека), раширили по Сјеверној Далмацији. Друга недореченост: Шта се десило са народом или народима од почетка 7. вијека до почетка 9. вијека на тим просторима, никога не интересује, јер су се представници бечко-берлинске школе, већином језуити, потрудили Србима пласирати њихов вид Србске историје, унапријед се зна какве. Најжалосније је шта је то већина Србских историчара и прихватила тако да су дјела језуите Рачког и осталих постала извор за сва покољења Срба који су се учили историји на западним универзитетима, па и на Београдском. Највеће достигнуће Рачког и пријатеља јесте увјерити Србе и остале да Србска историја почиње Немањићима а дотле, једноставно, све је мрак. Док су у том мраку Хрвати идентификовали, ни мање ни више него седам својих „хрватских“ „народних“ краљева. За Србе све оно прије Немањића је и даље мрачни средњи вијек, као да смо до Немањића живјели на Марсу. Но, вратимо се поново Порфирогениту. Оно шта скоро већина прешућује, неки и не знају, да је Порфирогенит изричито тврдио да су становници Крбаве аварског етникума. Према томе, не можемо никако поистовјетити Крбаву, шта је име за покрајину, са Хрват и Хрватство. Слиједећа недоумица коју су Хрвати добро закамуфлирали јесте: Како објаснити да је Људевит Посавски, сједиштем у Сиску, услијед навале Франака, побјегао својим Србима, како нас обавјештава франачки аналитичар , дакле судионик тог времена, Ајнхард. Наравно Хрвати Људевита славе као Хрвата, а то да је побјегао својим Србима, шта тврди очевидац, шта се подразумјева да је и сам био Србин, за њих не значи ништа, јер и онако њима вјерују сви унапријед пошто им јак вјетар дува у леђа. Према томе, пошто смо историјски, временски, далеко од ових догађаја многима остаје много простора за политичка па и лична манипулисања. Ако сад напустимо ове неразрешене дилеме и задржимо се на дванаестом и тринаестом вијеку, поново нам се појављује неколико отворених питања: Прво, шта је, и да ли уопште постоји, неки договор из 1102. године, о наводно дванаест хрватских племена и угарских краљева. Најприје су тврдили угарских краљева и народне властеле, да би касније ово народне превели са хрватске. Права је истина друге природе. Не постоји никакав договор, него је то фалсификат, уосталом шта и сами тврде , настао много касније од предочене године. Истина је, дакле, друга. Краљица Јелена кћерка Србског краља Уроша Првог донијела је, оно шта Хрвати данас присвајају, у мираз угарском двору. Такође, њен брат Бела био је намјесник њеном сину Гејзи и бан Крбавске бановине. Отуда мађарске претензије на Србске земље, које су послије Бодинове смрти постале лак плијен за све оне који су их жељели. Србско Бодиново краљевство (1082 – 1111?), које се простирало од Истре до Солуна, Бодиновом смрћу подијелило се, најприје на Босну и Рашку, а потом на низ мањих кнежевина и бановина, које су олако постајале лак плијен већих и јачих жељних туђег.

Слиједећа недоумица: Ко је дао Павлу Субићу (Шубићу) достојанство бана, чија се бановина протезала данашњом Ликом и Далмацијом до Омиша? Зашто је Субићки грб био истовјетан Немањићком грбу, све док нису постали Зрински, односно док нису напустили православну вјеру и примили римокатолицизам? И на крају, како објаснити велики број црквица далмато-рашке, читај србске архитектуре по Далмацији? У Сплиту са ближом околином има их око двадисетак, нешто више у Задру са околином, на отоцима да и не помоњемо. Ово су само неке од историјских чињеница које Хрвати вјештом камуфлажом до данас нису успјели замаскирати. У послиједње вријеме се и не труде, вјероватно свјесни повољне политичке климе.

Сада да видимо редослијед безообзирне крађе идентитета једног народа.

Неоспорно је да је у име ватиканске прозелитистичке идеје, која је била доминантна у римокатоличким круговима послије пропалог потписивања Флорентинске уније (1438 – 1439), Свето Римско Хазбуршко Царство, најприје „добронамјерно“ и „добродушно“ примило Србе на већ одавнина насељена србска подручија (бивша римска провинција Далмација), и онда почело одгајати и одгојило србске духове за овај замишљени пројекат. Да би имали јаснију слику о свему реченом, напоменимо да су на почетку одгојног пута велики број ткз. Хрватског сабора, представљали Срби, као и Србомађари, односно, однедавно полатињени Срби поштоваоци мађарске културе и обичаја, данас наречени Хрвати. И поред свега, ради историјске објективности, морамо признати када је у питању прелазак из православља у римокатолицизам, да је било и добровољних прелазака (то је управо оно ради чега нам се дешава ово шта нам се дешава). Рецимо, велики број Срба је под најездом Турака, бјежећи дубље у просторе под заштитом Аустријске круне, желећи сачувати власт и сласт (имања и привилегије), добровољно примио римокатолицизам, уосталом као и данас, шта чини србска „властела“, а народ кога је шта питао, тада па и сада. Било је и оних, нарочито виших официра, који су, ради напредовања у служби, примали римокатолицизам као државну религију. Но, вратимо се Хравтском Сабору и улози Срба у њему. Откуда тако велик број Срба у Сабору? Одговор је једноставан. Зато шта су само Срби, од „јужнословенских народа“ били једини државнотворни народ у Царству, уосталом за Хрвате се није ни знало у то вријеме. Ипак, када на крају све то сагледамо и саберемо видимо да је све подређено прозелистичкој идеји Ватикана, спроведеној путем државних органа Светог Римског Хазбуршког Царства.

Дакле, први дио плана је успио, милом (разним привилегијама и шареном лажом), а не силом, шта више однародити, раздвојити и одвојити народ, најприје по сталежима а касније и по класама. Учинити тако да се наводно „виша класа“ стиди своје „ниже класе“, на крају и свог поријекла. Овај јаз виших и нижих остао је и до данас у неким другим видовима и формама.

Други дио плана, односио се на то да се створи једна мала србска државица (за остатке остатака Србства), по могућности што мања, и што даље од ових зацртаних граница имагинарног народа и имагинарне државе (касније Хрватске), и шта даље од централног дјела Србства – Херцеговине са својом широм околином.. Када се и то успјело, нажалост, поново уз помоћ нас самих , онда се прешло на други, генерални дио плана а то је стварање историјске слике, најприје, да Срби нису старосједиоци, на просторима за које данас други тврде да су њихови, већ дођоши, и то из црногорских простора, иако је и сама Црна Гора насељена из Старе Херцеговине. Знало се да ће ова тврдња бити јача, боља и успјешнија ако се повеже са „успјешним“ протјеривањем турске власти са наших простора и наметањем тезе о благонаклоном прихватању „досељавања новог становништва“. Ово је био пун погодак винут до неслућених висина.

Трећа фаза је цементирање свих ових претходних пројеката и то тако шта се мијења само Србско име синонимима које су користили поједини околни народи за Србе: (Буњевац), Влах, Моровлах.. Овим се жељело, шта се донеклен и успјело, искоријенити србска свијест народу Лике, Кордуна, Баније, Славоније – Далмације.

Као послиједње, када се процијенило да је вријеме повољно, и када су физички протјерали остатак остатака Срба, током послиједњег рата, са простора Лике, Кордуна, Баније, Славоније – Далмације, прешло се на послиједњу фазу, а то је безобзирно својатање (крађа) (јер чувари су постепеним расрбљивањем и физичким уништавањем – нестали), свега онога шта је оличавало и било најсветије Србском етникуму: писмо, језик, писмени и материјални документи и на крају сама вјера. Односно, можда је и то Божији Промисао, да се народ некадашње Далмације – Срби, врате својој вјери, али,(можда), на жалост под другим именом.

На крају, пресудите сами имају ли Хрвати право на Мирослављево Јеванђеље или не. Ако немају или ако имају, ја лично мислим да је свеједно, јер одговор лежи и по једној и по другој ствари – похлепа Србаска и наше слабо историјско памћење довело је до тога да неки други баштине оно на шта смо сами заборавили. Можда је то и само Провиђење, јер, запитајмо се, јесмо ли достојни да баштинимо, услијед нашег слабог памћења и историјског чувања, онога шта су нам у аманет оставили преци наши светитељског рода.

Бранислав Кончаревић
Далмација – Буковица
brkoncho.wordpress.com

[1] Мирослављево Јеванђеље је споменик србске културе из 12. вијека (Котор, Бијело Поље, око 1185), писано је србицом (србском ћирилицом, мирослављевим словима), која је данас у Хрватској забрањена, а видите чуда, њихова Академија „научно“ жели да докаже и да га прогласи својим тј. Хрватским добром.

[2] Замислите да није „Србског питања“ у Хрватској, чиме би се хранио Хрватски национализам, а тиме донекле и државно државотворна Хрватска идеологија.

[3] Ајнхард (770-840) је био царски, дворски званични нотар, биљежник, који је заједно са краљем Карлом Великим одлазио у његове походе и помно биљежио шта се дешава. Ми бисмо данас рекли свакодневно писао дневник.

[4] Шуфлај М., први је изнио ову тезу. Он сматра да би овакав докуменат могао потицати тек након 1350 године.

[5] Сви Аустријски пописи, којих је било неколико у 19. вијеку, спомињу Србе и Буњевце, одвојено или скупа (Буњевац у смислу Србин римокатоличке вјере), нигдје Хрвате. Током времена и замјеном теза, Срби под Туђмановом влашћу, губе своју 1991. године конститутивност и данас постају мањина у Хрватској.

[6] До Угарског уплитања у Србске ствари, Срби нису познавали феудални, европски сталешки систем. Срби су живјели у својим многољудним задругама, у којима се знао поредак, били су одани својим кнежевима и жупанима, чије титуле нису сталешке природе. Биле су то више почасне титуле преко којих су били повезани са централном краљевом влашћу.

[7] Напоменимо, да је ставрање Србске државе и ткз. Србска револуција 1804. године такђе дио плана најприје тада моћног Светог римског царста Аустријског, а потом осталих западњака, нарочито Енглеза. Наиме, да није подигнут устанак Турска би царевина сама од себе пала, као кула од карата, јер су требали да се одрже у ондашњој Турској први парлементарни избори. По логици ствари побједиле би оне партије које долазе из већинског народа шта је Зпаду било јасно. Хришћани су били већина у тадашњој Турској. Запад као и данас, Србском револуцијом спасава уствари, Турску царевину, више из бојазности шта ће бити сутра него из љубави, али за узврат нису учинили никакву услугу Србском народу. Да је то кукавичије јаје, види се и по томе да никада нису дозволили да објединимо своје историјске територије. Увијек смо се, послије Револуције 1804. године, „вртили“ око Шумадијског пашалука, који је уствари крајњи дио Србства. „Помогли“ су нам, дакле, да на рубним дјеловима Србства створимо своју (по њиховом моделу) државу и тако, бар за извјесно вријеме, како су мисли, „ријеше“ Србско питање у Европи. Пошто, како видимо данас, оно није рјешено, то нас очекују слиједеће године а можда и десетљећа да се то питање ријеши. Рјешити се сигурно хоће.