Вести

Авдо Хусеиновић, „помиритељ“ балканских народа

Ех што нисам бар повукао један дим, прегриз’о језик што сам рек’о хвала не пушим“ (линк1) написао је и отпјевао, својевремено, један новокомпоновани, кафански, са шишкицама и плавим, извученим праменовима. Стихови, по личном суду моје маленкости, спадају међу најглупље икад „умузичене“ и снимљене. Одмах иза оних: „што си мала плакала на прагу, па су врата повукла ми влагу“ (линк2).

Пише: Зоран Ј. Јанковић

***

За ове друге чак нисам ни сигуран да су „отишли“ у праву продукцију. Први јесу. Ко не вјерује нека клинкне на линк и сам нека провјери.

Пријератни кафански пјевачић ранга махалске и домахалске популарности и није се баш најео сомуна (а ни ћевапа) од ових својих пјесмуљака па се онда бацио на „ауторски рад“. О том свом „ауторском раду“ сам каже: „Рад на документовању, документа… Рад на документа… Документовању најновије хисторије, најкрвавије истор… Хисторије у истор… У хисторији бошњачкон народа за оне који не знају, а знам, поуздано знам да је много оних који знају…“ (линк3) Опет ко не вјерује нека провјери минутажа од 0: 55 до 01: 20 на наведеном линку

Ако је то један те исти човјек, а мислим да јесте, и да суботом пише колумну у „Авазу“, онда ћу приповиједање кренути отпочетка; од мог упознавања са (дотичним) Авдом.

ДВА СУ СРЦА У БОСАНЦА

Као првог човјека (мале, приватне, не моје) радио станице некад недуго послије рата позва ме Ферид Авдић на промоцију свог новог албума. Мада су моји први брчићи и еротски снови били праћени звуцима „Азре“ „Чорбе“ „Стонса“ „Дорса“… А не народњака, знам ја ко сам и гдје живим. Нисам ни слијеп ни луд.

Авдић је био, како то сад кажу – бренд – у својој бранши, још док се име градило гласом и радом а не ПР – ом и кампањама. А ми смо мала, незнатна, локална станица, те нам је позив импоновао. Па кад нас позва још неколико познаника из ових „вода“ чврсто одлучисмо да идемо. Уредница програма по функцији, моја драга пријатељица у реалном у животу – Сандра, и меа парвитас. Моја маленкост.

Дођосмо у угоститељски објекат у коме се одржавала промоција. Домаћин нам се искрено обрадова. Позвао је много људи из медија, а ми смо били једина екипа из РС (да не кажем – српска) која је дошла. Кад мало одмаче протокол приђе нам Назиф Гљива, сједе за наш сто, позва конобарицу и рече: „Слушај мала ’вамо, ови људи су Срби из РС. Дај им шта једу и шта пију, немој да им нешта зафали, или да им, не дај боже, неко ружну ријеч каже, имаће посла са мном. Јес’ чула! Кад су једини имали му*а од свих Срба да дођу у Сарај’во они су вечерас моји почасни гости“. И стварно: тако и би. Како Назиф рече.

Упознах ту и Авду Хусеиновића. Договорисмо гостовање неких младих пјевача у успону на радију чији сам био директор. Све – гратис. Они ће доћи у студио, мало ћемо причати, пјевати, зезати се, а све ћемо „пребити“ маркетингом: неће ништа плаћати, али ће име наше станице спомињати кад год им се за то укаже прилика. Поштена сарадња малих и нејаких.

Гостова та дружина код нас у Рогатици. А предводио их је Авдо Хусеиновић. Лијепо се дружисмо, као и код њих у Сарајеву. Иако од рата није било много одмакло. То сам већ нагласио.

ЧОВЈЕК У ЦРНОМ

Кад сам по медијима почео налазити и читати текстове које потписује „Авдо Хусеиновић“ ништа ми није било јасно. Распитах се код колега ко је тај човјек, кажу – он је. А и кад видјех сличицу: исте шишке и исти раздељак насред главе, исти плави праменови, као да су извучени 1980 и неке године, нема који други Авдо бити. Он је. Пише.

А ово што пише Авдо Хусеиновић страва је и ужас. Крв и гној. Говор мржње и позив на нови рат. Ја ту ништа друго нисам успио наћи. А трудио сам се из петних жила. Баш трудио.

То што се његово свируцање помјерало од гитаре и хармонике према тандркању шаргије, цијуку зурли, овнујскога рога (ваљда) и осталих звукова оријента и Стамбола, а тематика текстова од љубавних јадиковки према Хусрев – бегу и Аљи Соколу, или темама које сам позајмио у наслову и поднасловима овог текста, чисти је популизам. Додворавање времену и тренутном расположењу свјетине. И то је Авдин избор. Нико му то не оспорава. Новоговором би се рекло – тржишна орјентација. Лијепо је или није, али није опасно.

И документарни филмови, веома сумљивих домета и још сумњивијег квалитета, које ауторизује, а гдје се говори искључиво и само о страдању Бошњака у протеклом, несретном сукобу у региону, његов су лични избор. Мада је и птицама на грани јасно да су у рату страдали сви народи, ниједном аутору се не може замјерити ако одлучи да говори о страдању само свога.

Међутим, то што пише Авдо Хусеиновић у Авазу и по интернет порталима није безопасно; нимало није безопасно. Иако сам противник сваког вида цензуре ова писанија су за сваку осуду. А богами и суд. Само да је правне државе. Ка што је нема (иако је и сам термин „правна држава“ плеоназам, јер држава је систем заснован на праву, тако да или јесте правна или није држава). Довољно је да укуцате „пише: Авдо Хусеиновић“ и добићете десетине, можда и стотине текстова овог аутора. Сви до једног су ратне тематике, а у сваком су Срби дивљачки кољачи а Бошњаци жртве. Као да је 1992. Година све је написано у стилу „бошњачким стазама револуције“. Зар је могуће да аутор није у стању да напише било шта осим величања учешћа једне стране у рату и прљања борбе друге стране, а да се, при томе, сматра да је новинар, писац, аутор или већ – шта?

Не успјех да „изгуглам“ један његов текст који је, прије извјесног времена, објавио у „Авазу“ а гдје је побројао имена многих Срба и етикетирао их као ратне злочинце, од којих неки заиста и јесу пресуђени ратни злочинци, а други са оптужница и са потјерница, али неки су злочинци само зато јер је тако „Фата исрпичала Кати“ а Авдо је то написао. Објавио је и адресе ових људи, што су многи разумни протумачили као отворених позив на линч. И осудили.

Недавно објављеним текстом „Бошњаци са кокардама на главама“ (линк4) поново је „испрозивао“ све Бошњаке за које је дошао до података да су били припадници ВРС. Наслов текста не кореспондира са пратећом фотографијом, јер тробојница није исто што и кокарда. А и овај текст је говор мржње према свима који у рату нису били припадници идеологије чији је Хусеиновић фан, па макар они били и припадници Бошњачког народа. И поново је латентни позив на линч те групе људи.

Негдје сам, у пролазу, (на) чуо да је Савјет за штампу узео у разматрање садржај овог текста. Мада у рубрици „актуелни случајеви“ на њиховом порталу нисам успио пронаћи податак о томе. А било би добро да ово импотентно „вијеће стараца“ (са големим апанажама) Хусеиновићу каже макар: „немој више тако писат’ Авдо, матере ти, љуте се ови неки тамо“ јер досадашња искуства моје маленкости са овим саморегулационим тијелом за штампане и он – лине медије је такво да би ме изненадило да макар и ово ураде.

А Хусеиновића лијепо молим, онако људски, да напише макар један текст у коме Срби нису све поклали и силовали, док су Бошњаци брали јорговане по башчама. Тек онако за промјену. Ради урока. Мада… кад мало размислим, и не мора. Јер неке птице никад не пропјевају. А камо ли да пропишу.

1) http://www.youtube.com/watch?v=fBV3WG3_3Lo

2)http://www.youtube.com/watch?v=B0HwvIMi-bc

3)http://www.youtube.com/watch?v=pTwuQs4i9L4

4)http://www.avaz.ba/vijesti/teme/bosnjaci-s-kokardama-na-glavama

Пише: Зоран Ј. Јанковић