logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    пута прочитано    Датум: 10.12.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Проширење Европске Уније на истоку Старог Континента се наставља 1. јула 2013. г. када је планирано да нова 28.-ма пуноправна чланица овог клуба постане Република Хрватска. Статус кандидата за пуноправно чланство у ЕУ за сада имају Црна Гора, Србија, Турска и Бивша Југословенска Република Македонија.

***

Као један од круцијалних услова за постајање пуноправног члана ЕУ за све чланице кандидате јесте сређивање свих повесно-политичких питања и проблема дотичне државе са свим њеним суседима како се ова врста проблема не би уносила у саму Унију која би се на тај начин изнутра политички дестабилизовала. Стога је за све данашње државе-кандидате за пуноправно чланство у ЕУ од круцијалне битности тзв. „сравњивање повесних рачуна“ са свим својим суседима.[1] На просторима бивше Југо-Титославије, поравњање овог типа рачуна између Хрвата и Срба је од фундаменталног карактера и битности тако да од начина сравњивања хрватско-српских повесних рачуна зависи и дугорочна регионална стабилност, сигурност и заједнички суживот у још једној Југославији – Европској Унији.

Први корак, и то са разлогом, по питању повесних сравњивања хрватско-српских рачуна је повукао Загреб тако што је након избора новог председника Липе Њине 2010. г., Иве Јосиповића, званична Хрватска открила све своје карте кај се тиче односа са Србијом, али пре свега са Србима као етноколективом. Наиме, новоизабрани президент Липе Њине је одмах након другокругног изборног тријумфа над усташким градоначелником Загреба (на швапском – Аграм) наговестио да би Кроација могла да повуче тужбу против Србије за наводну „агресију“ Србије на Липу Њину 1991. г.−1995. г. што ће чак и полуписменој балканској раји рећи да се у том контексту тада очекивало од (по мајци) Хрвата Бориса Тадића да као президент (термин „президент“ је више еуропејскије нарави од славено-балканског термина „председник“) добросуседског Београдског Пашалука (који се још увек званично одазива као „Србија“) среди ствар да и демо(но)кратски Београд повуче своју „контраоптужбу“ против демо(но)крацијске Кроације за етничко чишћење Липе Њине од „шизматичких Влаха“ августа 1995. г., али и за геноцид (фактички етноцид) над истим тим „православним шизматицима“ за време Геноцидне Државе Хрвата (10. травањ 1941. г. – 15. свибањ 1945. г.).

Дакле, из овако подељених карата би требало да и свакоме балканском слепцу буде јасно о чему се ради: по евентуалном споразуму ова два Хрвата (Јосиповић-Тадић) након повлачења хрватске оптужбе и српске контраоптужбе све су овце на броју, а и вук је сит! Сличан споразум су у лето 1944. г. направила два друга Хрвата – Ј. Б. Тито и И. Шубашић у Напуљу са потпуно истим ефектима за Србе које смо осетили и још увек их осећамо све од Титове окупације Београда и Србије октобра 1944. г. па до данас. Логика и једног и другог споменутог хрватско-хрватског споразума је истоветна: бришу се сви повесни антагонизми између ова два етноколектива зарад свијетле опће будућности заједничког суживота у заједничким федеративним политејама – загорској Југославији и берлинској Еуро-Унији.

У овом другом конкретном случају хрватско-српског споразума хрватска страна наводно „опрашта“ Србији „агресију“ на Липу Њину у деведесетим, али Србија и српски народ по оба горе споменута споразума верификују хрватски геноцид над Србима из периода ГДХ и етничко чишћење из 1995. г! Дакле, врло лепо (тј. „еуропејски“) спакована још једна подвала „шизматичким Власима“ коју тадашњи њихов лидер, родом Сарајлија (са очеве стране подријетлом из Горе Црне), је само требло да верификује стављањем палца на артију.[2]

Наиме, хрватска страна никада не може да докаже никакву „агресију“ Србије на Липу Њину у деведесетим пред неким иоле поштеним међународним судом правде из најмање три довољна разлога:

  • Као прво, борбе на подручју Велике Титове Кроације између тзв. ЈНА и разноразних легализованих хрватских усташко-кољачких формација водиле у периоду док Липа Њина није била призната као неовисна држава нити од САД, нити од ЕУ, а што је најбитније не од ОУН. Дакле, оружани сукоб на релацији ЈНА−ЗНГ је био унутрашња ствар независне и суверене СФРЈ, чланице ОУН.
  • Као друго, када су ОУН, ЕУ и САД (у јануару 1992. г. и након тога) признале неовисност Кроације „србо-четничке“ ЈНА формације су се и повукле са њене територије према свим међународним прописима. Наравно, овде се поставља и суштинско питање какве везе ЈНА има са Србијом и Србима уколико се зна да је највиши командни кадар ЈНА из 1991. г.−1992. г. био несрпски укључујући пре свега главнокомандујућег генерала Хрвата југословенске провениенције – Вељка Кадијевића![3]
  • Као треће, ниједна права демократска држава неможе да призна независност Хрватске у њеним титоистичким границама јер их је скројио антидемократски диктатор и његов једнопартијски режим, нити може да призна такву Хрватску у којој су неонацисти на власти без обзира што су изабрани формално на слободним изборима што је био случај и са Хитлером и његовим NSDAP-ом.

С друге стране, Срби и Србија треба да се одрекну, пре свега, реалне надокнаде за хрватско-бошњачки Magnum Crimen над Србима из периода Другог светског рата који је у досадашњој светској повесници остао уникатан по разини испољеног варварства, садизма и кољачких („србосјек“) техника и технологија, а што се апсолутно да лако доказати било ком непристрасном суду правде обзиром да још увек постоје необориви архивски материјали и искази преживелих сведока. Међутим, Србија и србијански Срби би се на основу овако скројеног плана „повијесног измирења“ морали одрећи и тражења ратне одштете од Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине за покоље цивилног становништва, пљачку и уништавање материјалних добара у Србији за време словеначко-хрватско-херцегбосанске агресије и окупације из времена Првог светског рата у аустроугарским униформама.[4] Што се тиче етничког чишћења Липе Њине у оквиру усташке војно-редарствене операције „Олуја“ из коловоза 1995. г. није потребно чак ни излазити са доказима пред судску пороту обзиром да модерни судови користе интернет, а на интернету постоји једна страница која се зове Youtube.[5]

Дакле, према замисли новог хрватског президента, а у сагласности са тадашњим његовим етноколегом са Андрићевог Венца, још једном, и по могућству дефинитивно, требало је Србе превести жедне преко воде што се требало и верификовати палчевањем артије о билатералном повлачењу горе споменутих тужби којима се верификују етнички очишћене границе Велике Геноцидне Хрватске (у перспективи све до Дрине, Скадра и Тисе преко Земуна).[6] Док се на хрватској страни већ две деценије води отворена јавна кампања против Срба као општем колективном повесном злу за хрватски национ (сплитски градоначелник Жељко Керум је само једна кап у Јадранском мору) и тиме свесно и плански оправдава геноцидно етничко чишћење Липе Њине од Срба у 20.-ом столећу (Хрватска је, иначе, поред Албаније данас етнички најхомогенија европска држава) дотле се на српској страни, а у духу одлука Другог засиједања АВНОЈ-а, прећуткује права страна хрватско-српских односа у новијој јужнословенској повесници. Зашто се Србија, иначе једина међународно призната држава српског народа, још увек није курталисала авнојевског духа „братства и јединства“ је управо стога што њом и даље владају авнојевски депутати из Бихаћа и Јајца заједно са својим бенефицираним потомцима.

У намери да се конструктивно допринесе пребијању хрватско-српских повесних рачуна доносимо један документ који може да помогне у склапању слагалице хрватско-српских повесних односа. Ради се о италијанском документу, тј. писму италијанског генерала Александра Лузана дучеу Италије – Бениту Мусолинију као очевидца, а које је штампано у преводу на српски језик у књизи: Милослава Самарџића:[7]

 

Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

 

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 km северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

 

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Етнички чисто српско село Пребиловци, са популацијом од 1000 житеља по последњем попису становника Краљевине Југославије пред Други светски рат, се иначе налази у близини Чапљине у Херцеговини, а горе споменути масакр се догодио у ноћи 4. августа 1941. г. Према неким изворима масакр је преживело не 300 већ само 174 мештана из самог села Пребиловаца. О масакру поред наведеног писма италијанског генерала сведоче и 44 преживела Пребиловчана који су након рушења Голубинске јаме у коју су живи бачени успели да из ње изађу.

На крају бисмо изнели мишљење да услед недовољне стручне компетентности није на нама да судимо да ли су сви Хрвати усташе-кољачи, али се зна да су све усташе били (и данас јесу) Хрвати и тзв. „хрватско цвијеће“ у периоду Другог светског рата – чињеница коју би нека неавнојевска „Комисија за пребијање хрватско-српских повесних рачуна“ требала да узме у обзир.[8] Сматрамо такође да је дошло крајње време да држава Србија званично покрене и судски спор пред неким неутралним међународним судом правде против државе Хрватске (као јединог легитимног представника хрватског национа) за злочине етноцидног карактера почињене над српским становништвом у НДХ/ГДХ од стране Хрвата и њиховог муслиманског цвијећа, као и за окупацију и терор у Србији за време Првог светског рата. Без сравњивања свих повесних рачуна немогућ је и искрени суживот у оквирима нове Југославије – Европске Уније, а како званична Хрватска тако и званична Србија желе њено чланство (о расписивању општенационалног референдума за чланарину у ЕУ пре подношења званичне кандидатуре неком другом приликом) неопходно је да се пре учлањивања у тзв. Еуро-клуб подвуче црта на хрватско-српске повесне односе да се случајно и Европска Унија неби распала по узору на Титославију. У сваком случају, полазна тачка у сравњивању повесних рачуна између Хрватске и Србије, тј. Хрвата и Србије мора да буде година 1914. – када су Хрватска и Хрвати са једне стране и Србија са друге први пут у читавој балканској повести дошли у директан физички контакт хрватском агресијом на Србију и покољима србијанског цивилног становништва.

 

Владислав Б. Сотировић

Центар за укорењивање демократије – ДЕМОС

http://cud-demos.webs.com

Le Forum SOTIROVIC

http://sotirovic.forumstopic.com


НАПОМЕНЕ:

[1] О проширењу Европске Уније на источне земље Старог Континента, као и о фактору „мира и сигурности“ у контексту „продора на Исток“ Европске Уније, видети у: Atsuko Higashino, “For the Sake of ‘Peace and Security’?: The Role of Security in the European Union Enlargement Eastwards”, Cooperation and Conflict, Vol, 39 (4), 2004, pp. 347−368; John Agnew, “How Many Europes?: The European Union, Eastward Enlargement and Uneven Development”, European Urban and Regional Studies, Vol. 8 (1), 2001, pp. 29−38; Mustafa Türkes, Göksu Gökgöz, “The European Union’s Strategy towards the Western Balkans: Exclusion or Integration?”, East European Politics & Societies, Vol. 20 (4), 2006, pp. 659−690; Georg Vobruba, Maurizio Bach, Martin Rhodes, Julia Szalai, “Debate on the enlargement of the European Union: The enlargement crisis of the European Union: limits of the dialectics of integration and expansion”, Journal of European Social Policy, Vol. 13 (1), 2003, pp. 35−62.

[2] Што се тиче једног сегмента спорења Хрвата и Срба у повесном пресеку – земље, видети студију: Др Лазо М. Костић, Спорне територије Срба и Хрвата. Досије, Београд: Графички атеље „Дерета“, 1990.

[3] Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (19902000), knjiga prva, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003, str. 248.

[4] Видети, на пример, фотографију из 1915. г. на којој окупаторски војници „прекодринци“ у аустроугарским униформама вешају српске цивиле у Крушевцу: Владимир Ћоровић, Наше победе, Београд: Култура, 1990, стр. 81 (репринт издање из 1929. г.). Друга каплара Јосипа Броза Тита из хрватског Загорја као егзекутора на овој и другим фотографијама за сада нема, али постоји једна његова фотографија на положају са пушком у рукама из 1914. г. негде у Западној Србији. Ова фотографија се може видети у: Владислав Б. Сотировић, На одру титографије: Збирка деветнаест чланака, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012, стр. 9. Броз је од цара Фрање Јосифа за своје ратовање у Србији у злогласној 42.-ој „Вражјој дивизији“ (у 45.-ом „Домобранском пуку“) 1914. −1915. г. добио два ордена за храброст.

[5] Овде је апсолутно небитно то што су се врло вероватно Туђман и Милошевић још 1991. г. договорили о организованом пресељењу Срба Крајишника из титоистичке Хрватске у титоистичку Србију што је у техничком смислу реализовано у оквиру операције под шифром „Олуја“ јер ни један ни други нису добили по том питању никаква овлашћења од стране становништва које се има преселити, нити од стране аутохтоног становништва нове отаџбине у коју треба да се преселе, нити су били њихови легални и легитимни представници који имају право да склопе споразум такве врсте о насилном премештању становништва.

[6] О политици Хрватске и хрватској политици са хрватске тачке гледишта од 1895. г. до после Другог светског рата видети у: Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike. Povodom Mačekove autobiografije, Buenos Aires: Knjižnica hrvatske revije, 1960. Ова књига је вредна спомена с тога што се у њој на један перфидан начин верификује хрватски геноцид над Србима у ГДХ и то под моралним плаштом борбе против „четника“: „Ustaški pokret je trebao Srbima pokazati, da i Hrvati znadu rukovati s oružjem kao i oni, i da na četničke zulume znadu odgovoriti ustaškim protumjerama“ (Ibid., str. 90).

[7] Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006, стр. 140−141.

[8] Као допринос стварању што потпуније слике о Хрватима као народу видети: Антихрватски комитет у Београду (приређивач), Сачувај нас Боже куге и Хрвата!. Практикум о Хрватима. Хрвати у својим и туђим очима, Загреб: 2010; Велиша Раичевић – Псуњски, Хрвати у светлу историјске истине, Книн: Графостил, 2012.

 




2 коментара у вези “Пребиловци и Европска Унија”
  1. Sve zlocine koje su Hrvati pocinili u sojoj proslosti, oni su to uradili sa blagoslovom Pape iz Vatikana, kao njegovi rimokatolicki krizari ili ustase!

  2. … [Trackback]

    […] Find More Info here to that Topic: novinar.de/2012/12/10/prebilovci-i-evropska-unija.html […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo