Вести

Удица за један народ…навали народе!

Критика полазних претпоставки и државне стратегије према КиМу. „…Ово чега се одричемо утемељено је тамо на терену, новим односом снага.“ Т.Николић(1)

У Београду, 07.12.2012.године, Предраг Лепетић

***

1.Велеиздајнички процес

„Платформа о КиМу“ је за јавност проглашена „државном тајном“,(2) њено обелодањивање се месецима одлаже, не зна се да ли ће бити објављена цела или само оквири(3) док је стварно у примени са отпочетим одн.настављеним преговорима са Приштином и ЕУ одређени концепт и аргументација. Необјављени план је дакле у практичној реализацији са стратегијом чији су основи и оквири дати коалиционим споразумом, (4) прихватањем „техничких договора“ са Приштином, обавезивањем и формирањем заједничке групе за њихову реализацију, изјавама да се „неће (јавно) признати независност „Косова“,(5) „да ће нормализовати односе“,(6) али да ће се „све учинити да се испуне сви улови ЕУ“(7) који суштински значе управо оно што се вербално негира. Тиме су од новог режима означене координате и претпоставке државне политике које означавају континуитет са политиком ДСа уз произвођење реалних антидржавних последица, од прихватања унутрашњег поретка и међународног субјективитета „Косова“ до успоставе контролисане границе и засебног приступа у ЕУ.Ако је у примени одређена необјављена државна стратегија и план чије су одреднице засноване на препуштању КиМа, ако је процес изградње независности „Косова“ далеко одмакао уз саучесништво владајућих гарнитура Србије, која је права сврха, сем манипулације, јавног објављивања „Платформе о КиМ“.Практично она неће променити правац који је у реализацији и који је заснован на претпоставци независности сепаратистичког ентитета, а за који председник тражи јединство(8) и бланко подршку увлачећи у процес издаје цео српски народ.

Наспрам изјава, заклињања и декларација стоје стварна дела, предаје државе сепаратистима и припајања простале Србије непријатељској творевини ЕУ.По оба стратешка правца и основа државне политике настали су штетни резултати. Према КиМу доведен је процес до једине преостале резерве у виду признања чланства у УН а према ЕУ извршава се подвођење под спољну управу, евиденција, попис имовине и адаптација потребама господарећих метропола, Вашингтону и Бриселу, која је практично довела до државне дезорганизације и уништења свих аспеката друштвеног живота а не до прокламованог цивилизацијског напретка и бољитка. Предузетим реформама према упутствима метропола Србија је остала без реалне производње која је сведена на 70-те године прошлог века, са незапосленом трећином радно способног становиштва, финансијским системом без домаћих банака док стране намећу каматне стопе изнад европских, здравства које је оцењено од ЕУ као најгоре у европи, платама и социјалним примањима која су најнижа и на егзистенцијалном минимуму, управе са нараслом бирократијом, државне дезорганизације кроз федерализацију са АП Војводином и регионализацијом по сепаратном привилеговању националних мањина.Реформом војске Србија је остала небрањена, без обуке, без кадрова и без оружаних средстава, правосуђа које је реформисано да буде извор неправде и по оцени саме ЕУ је катастрофално, образовања модификованог по мери културне латинизације и уништења вере кроз католичко унијатство.

Неспособни да организују производњу, ни јавну ни приватну, нити да створе минималне регуларне тржишне услове за предузетништво и приватни бизнис, евроунијате су се препустиле либералној формули да све предају у туђе руке према колонијалном моделу ЕУ, да странци врше посредством примата њихових закона и намесника управу, запоседање ресурса, банака и тржишта уз отварање граница и снижавање царина за њихову робу, експлатацију и крађу у своју корист а на штету домаћина.Дужничко ропство, незапосленост и корупција су тако системске последице колонијалног и окупационог статуса Србије, немогућности самосталне и легитимне управе која једина може покренути државу и народ ка путу одрживог развоја. Недостатак изворних прихода, финансијска и кредитна зависност кроз презадужење довела је до даљег сужавања могућности супротстављања континуинираном свеобухватном спољњем условљавању.Да се не би ослободила стега подређености од стране предрадничке Владе не врши се рационализација државне управе, смањење буџетског расхода и дефицита кроз гашење паралелног система 120 агенција које представљају трансмисију новог европског поретка, већ се ствара и одржава економски неоправдана и политички штетна државна дезорганизација, конфедерализација и регионализација.Не укида се ни финансирање антидржавних тзв.невладиних организација које заједно делују у културној сфери идеолошком догматизацијом и превођењем јавног мњења у безалтернативну прихватљивост ЕУ путем одбацивања традиционалних вредности, наметањем колективне историјске кривице и оправданости кажњавања целог народа отимањем аутохтоних територија.Одговор евроунијатске „елите“ на агресију и геноцид био је да се придружи непријатељу поспешујући самодеструкцију.

Тако дволична борба на два фронта „и Косово и ЕУ“ генерише свеобухватно пропадање и на крају доводи до пораза на оба међуусловљена стратешка правца, не само губитка КиМа већ и целе Србије. Реалну, материјалну корист од ових процеса распродаје сопствене отаџбине и социјалног инжењеринга има владајући слој, марионетска и колаборационистичка елита и корумпиране однарођене пратеће групе, са уништавајућем последицом распродаје националних ресурса, гашења производње, максималног социјалног раслојавања, незапосленошћу, социјалном патологијом, губитком простора и биолошким гашењем народа.

2.Приземљење „Без Косова у ЕУ“

Главни метод преваре од стране унутрашњих политичких носилаца и класе коју су формирали био је и јесте политички монопол и идеолошко потхрањивање лажне наде да је могуће бити родољуб а радити против државе, бити за бољи живот а уништавати основе које треба да га обезбеде, бити и „за Косово и ЕУ“ а све чинити против КиМа и Србије.Заједно са спољним менторима извршена је окупација државе и поробљавање друштва.Коришћено је средство монополисане медијске пропаганде преко јавног и приватних „сервиса европске Србије“, метод обмане и психолошког рата против маса, како би се представе „подесно одреди(ле) у умовима бирача“(Б.Тадић,Викиликс,06 BELGRADE 988 од 25.септембра 2006, Н.Врзић).Манипулативним инверзијама се искривила стварност и уверила јавност да оно што виде није реално, да су обећања стварна а практични живот фикција, да је лаж истина а зло добро, да ће сви проблеми бити решени припајањем ЕУ и тиме се обезбедио релативни мир, пасивизирање и непротивљење како би се циљеви реализовали до краја а дифузна и збуњена већина била вођена против свог интереса.У том смислу говори и В.Тодорић који наводи да је ширење илузија и лажних представа услов пристајања на евроатлански пут напуштања Косова („У Србији је тако једино и било могуће да се иде у ЕУ, убедивши Србе да то није противно националним интересима“. (9)

Ако је тактика претходног демократског режима била увлачење у „неповратни процес“ кроз прикривање и лажно приказивање, новим властодржцима је додељена улога да изврше приземљење јавности и напуштање сваких илузија да је могућа одбрана државе.Такав сценарио наговешетен је отвореном објавом престанка надгледане независности од стране Међународне управљачке групе и читавим низом изјава званичника ЕУ и САД о гаранцији независности и територијалног интегритета „Косова“. А.Вучић тако говори о достигнутом хипнотичком степену поодмаклог оптимистичког убеђивања о безалтернативном путу у ЕУ и дозираног песимизма о узалудности борбе за КиМ, који је довео до тога да “ Јавност у Србији је веома спремна, јавност у Србији разуме све шта се збива на КиМ „, (10) и „да ће решење за Косово бити тешко и незадовољавајуће“(11) али и да се „од пута у ЕУ неће одустати без обзира на КиМ“ .. Србија ће наставити свој пут ка ЕУ… јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно“.(12)Док председник Владе И.Дачић у истом смислу спинује јавност о „практичном избору“ у интересу народа, који, како се видело и не разуме најбоље корист од издаје државе и подређивања Унији.“Нама је важно да решавамо питања због нашег народа, а не Тачија, јер нама је у интересу да се ово питање реши зато што се на нас врши притисак“, рекао је Дачић. Ми можемо да не одемо на следећу рунду разговора, али онда ћемо да чекамо 2014. годину за отпочињање преговора са ЕУ.Хајде онда да видимо шта нам је већи интерес“, рекао је Дачић, додајући да је он практичан човек.“ (13)

Уосталом, о искрености старих и нових властодржаца говори и изјава А.Вучића као одговор на Тадићеву изјаву да се није скривало да ће услов припајања Србије у ЕУ бити независост „Косова“.“Тадић не говори истину по том питању. Био је упознат са тим(нап.признање „Косова“) и он је врло интелигентно то пренео и рекао да то није постављено као услов за добијања датума, већ услов за улазак. Али, подсетићу да су (Андреас) Шохенхоф и (Ханс-Јоаким) Фаленски овде рекли да је то за трећу фазу, последњу фазу, услов за улазак. Иначе, Тадићу је предочаван тежи услов за улазак у ЕУ него нама“, рекао је Вучић. (14)

Сасвим супротно тврди председник Т.Николић, скривајући оно што зна и Б.Тадић и А.Вучић доприносећи тако даљем обмањивању јавности:“…да признање Косова није нити може да буде став Европске уније, јер да јесте, како је навео, никада не бисмо имали преговоре о прикључењу.“ (15) Дакле, и поред јасног израза заједничке политике свих чланица ЕУ које траже „добросуседске односе Србије и Косова“, које кроз донети документ Комуникацију о Студији изводљивости за ССП са „Косовом“ предвиђају засебан приступ у ЕУ и траже од Србије да не омета одвојено приступање „Косова“, изричито захтевају поштовање „територијалног интегритета Косова“ у одељку Закључци и препоруке из документа Стратегија проширења и главни изазови 2012-2013.године, поред успоставе и финансирања ЕУЛЕКСа са мандатом омогућавања независности сепаратиста на основама Ахтисаријевог плана, као и поред свих изјава званичника ЕУ и носећих чланица, председник тврди да не постоји заједничка политика ЕУ према Србији и „независном Косову“. То што ЕУ јавно не поставља као услов признање независности а све ради на њеној успостави значи само одлагање тог услова за коначну фазу, како се и види.Такође, то што 5 држава чланица ЕУ до сада нису признале „Косово“, узроковано је организацијом ЕУ и унутрашњим разлозима сепаратизма јер су те исте чланице редовно гласале за наведену заједничку политику и акте ЕУ.Питање њиховог билатералног признања тако је везано је за претходно признање од УН или Србије у ком правцу и врше заједнички притисак кроз институције ЕУ, извештаје о напретку и фазне услове приступања ЕУ.

Званичник бившег режима, преговарач и новопечени опозиционар Б.Стефановић нуди у име ДСа отворену подршку режиму,“…нећемо бити препрека нити правити опструкцију власти у корацима у нормализацији односа са Приштином и даљим храбрим, непопуларним, реалистичним, а контроверзним одлукама везаним за Косово“. (16)

О антидржавним активностима ових и осталих лидера ове „елите“, Н.Стефановића, М.Динкића, Ч.Јовановића,… Р.Љајића, за кога се из америчке амбасаде службено наводи: „У свом седмичном састанку са службеницима амбасаде 29.септембра, Љајић није имао ништа ново да извести.“ 06 BELGRADE 1644., може се видети у књизи Врзић Н. Викиликс: Тајне београдских депеша. Београд: Наш печат: Фонд Слободан Јовановић, 2011. (17)

Према наводима америчког дипломате Џ.Хупера(Печат бр.235.стр16.)“Решење које би функционисало за север по мом мишљењу, требало би да се заврши учлањењем Косова у УН.У том случају, била би одговорност Београда да убеди Русију да одустане од вета у Савету безбедности.То не значи да Србија гласа за чланство Косова или да би требало да призна Косово(…)Али све би се требало усмерити ка учлањењу Косова у УН.“Јасан је дакле, циљ који се поставља преговорима, и улога коју треба да одигра покровитељство пристрасне ЕУ која поставља црвену границу заштитом „територијалног интегритета Косова“, увлачења Србије у процес признавања, природа подизања преговора на „виши ниво“ уз Х.Клинтон и К.Ештон која треба да стегне и убрза цео процес до финализације и потписивања неке форме „правно обавезујућег“ договора који би послужио као доказ „добросуседских односа“, две државе, решења њихових билатералних проблема „узајамног признања“ и тиме отворио пут „Косова“ у УН.

3. Завршни радови

Тако се полако „интелигентно“ прелази у следећу фазу и припрему јавности да прихвати неприхватљиво, наговештајем да ће решење бити неповољно али се и даље настоји да се на брзину и коначно реши историјски проблем и прескочи главна препрека на путу припајања ЕУ. Т.Николић објављује „да смо спремни за ЕУ“(18) а И.Дачић „да је КиМ отет(и поред важећег међународног протектората) и да се неће одустати од преосталог пута у ЕУ“ све поред деценијског убеђивања да два процеса нису међуусловљена.Тако ће неповољно решење постати најбоље у датим „повољним“ околностима и од народа бити затражено да га одобри као највише достигнуће.Т.Николић се јавно одриче и изјављује „да неће бити председник у Приштини“, говори да смо до сада само давали земљу у бесцење а ништа и никакав „профит“није добијен заузврат, док И.Дачић моли ЕУ „да не поставља нове услове и да ће све до сада постављене испунити“,(19) док А.Вучић објављује „трговачку“ формулу деловања, продаје земље, народа и светиња, „тако што ће дати најмање што се може а добити највише“.Тако је постављена сцена за пораз и медијски се плете мрежа убеђивања како би се по окончању „преговора“ за постигнути „договор“ добила што шира подршка јавности, институција од САНУ до СПЦ и остварила слога и „јединство“ у општој издаји.Заједничко спољње и домаће убеђивање Срба у безалтернативност евроатлантизма и узалудност одбране КиМа, имало је да изгради условни рефлекс путем терора, казни и награда, агресије и изолације, понуда и дотација, наметања кривице уз одузимање сваког историјског и националног права, довођења у статус подљуди ван закона, према којима је свако непочинство дозвољено и потврђено пресудама хашког трибунала. Излаз је ипак остављен и Срби се могу спасити само прихватањем сваког наметнутог услова као извора тренутног олакшања свеколиких егзистенцијалних мука.Тако се иза великих лажи о кривици Срба крије стара политика ломљења кичме и одузимања земље како се не би супротставили новом балканском, европском и светском поретку и ропски прихватили свако решење на своју штету и пропаст.

После отворених уцена А.Меркел и ултиматума Немачке у седам тачака (9-Исто)

и постављања услова признања територијалне целовитости „Косова“ од стране ЕУ кроз документ ЕК „Стратегија проширења и главни изазови 2012-2013″(20) уз пратећи „Комуникацију о Студији изводљивости за Споразум о стабилизацији и придруживању са Косовом“ (21) и гаранција САД (22), објављивања престанка надгледане независности

од тзв.Међународне управљачке групе(23),), и јавним саопштавањем да је стратешки циљ и ЕУ и САД, а и лични државног секретара Х.Клинтон(24) „независно Косово“, уследио је и одговор политичких чинилаца у Србији који се кретао од првобитног негодовања и наговештаја прекида евроинтеграција до коначног оглашавања „никад бољих односа са ЕУ“, „чврсте опредељености за ЕУ.Дата је и практична потврда пристанка прихватањем „договора“ претходне Владе којима се добровољно преносе надлежности на сепаратни ентитет, активног упућивања ЕУ формалног акта признања границе потписивањем протокола за „парафирани“ технички споразум о граници(25) као и потврде међународног представљања сепаратистичке владе у Приштини, под називом „Косово*“ без истицања текста фусноте(26).Да су властодршци свесни карактера ових аката и последица, говори и намера да их прикрију, један су сакрили у други документ под називом „Национални савет за привредни опоравак“(27) а други означили државном тајном коју је славодобитно објавио комесар ЕУ, Ш.Филе.(28)

Једини страх који је испољен од стране режима био је да ЕУ не преурани и услов независности не постави формално, што би ново-стари режим довело у незавидну позицију да оголе свој безалтернативни стратешки циљ евроинтеграција.Зато су стизала упозорења о прекиду преговора и референдуму што је од ЕУ испословало уступак у виду „ублажене“ формулације поштовања „територијалног интегритета Косова“ које је додатно „протумачио“ комесар за придруживање Ш.Филе и објаснио да је то само један елемент државности али да не мисле да га мењају ни по коју цену(29).Ово објашњење је „умирило“ и нашло на прећутно пристајање од главних унијатских протагониста,Т.Николића, А.Вучића и И.Дачића те је настављено евроинтегрисање као да се ништа и није десило.Овакво понашање је очит доказ синхронизације и тактичке сарадње на истом послу реализације договорене и претходно усаглашене стратегије по чије смернице су ишли у Немачку и Брисел и А.Вучић и И. Дачић, а после којих је и уследила посета председника ЕУ парламента М.Шулца и А.Шокенхофа званичника немачке владајуће партије, који обелоданили немачко-европске услове за евроинтеграције а пре свега кључни узајамно признање уз потврђујућу правно обавезујућу писану изјаву Србије са од њих признатим „Косовом“.(9-Исто).

Поткопавање привременог статуса међународног протектората Ун и суверенитета Србије над јужном српском покрајином, уз евроатланско позиционо-опозиционо садејство претходног и садашњег велеиздајничког режима у Београду, вршено је и на спољњем плану урушавањем Резолуције СБ УН 1244., кроз постављање договореног питања и добијања одговора МСПа да би се вршило размекшавање позиције Србије и још важећег међународног принципа заштите суверенитета држава и дала могућност волунтаристичког тумачења једнострано и интерно проглашене независности вођства албанске сепаратистичке националне мањине. Иста је последица произвођена и потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ уз изузимање КиМа, одустајањем од текста резолуције пред ГС УН септембра 2010.године, и усвајањем заједничког текста Резолуције којим се Србија обавезује на посредовање пристрасне ЕУ у дијалогу са албанским сепаратистима, пристајања на долазак ЕУЛЕКСа чији је несумњиви мандат да реализује одбачени Ахтисаријев план независности „Косова“ уз постискивање УНМИКа као институционалног цивилног представника протектората УН.Урушавање позиције Србије је вршено и кроз договорено пребацивање улоге СБ УН на ГС УН како би се извела операција трансфера посредовања на пристрасне актере ЕУ и САД без ограничења вета Русије које су имали као препреку у СБ УН, чиме им је било омогућено да несметано окончају процес територијалног разбијања Србије. Дакле, у фазној практичној реализацији је све време био само један формално одбачени Ахтисаријев план, уграђиван појединачним решењима у процесу од „надгледане“ до „ненадгледане“ независности „Косова“.

3.Председников „План за КиМ“

По сведочењу званичних података из америчке амбасаде пренетих са већ поменутог Викиликса (17-Исто) после пацификовања СПСа, омогућен је настанак СНСа што је био део пројекта унутрашње стабилизације и успоставе хегемоније евроатланске политичке опције у Србији, уз превођење национално радикалског бирачког тела у супротни табор са последицом мирног и безалтернативног напуштања КиМа и несметаног припајања ЕУ.

Као „опозиционар“ Т.Николић је дао немерљиви допринос реализацији планова Б.Тадића и његових спољних ментора, уосталом он сам каже:“ Никада није ни пожелео (нап.Б.Тадић) да будемо јединствени у било чему, а заиста му нисмо сметали. Погледајте све резолуције, декларације у скупштини Србије које смо доносили о Косову и Метохији. И кад смо били потпуно незадовољни оним што пише, говорили смо да је то, да то није добро, али да, ево, нећемо, ви сте већина, ви водите Србију, ево вам тај кључ у руке који тражите.“(1)

Треба видети и како је та групација на челу са Т.Николићем и А.Вучићем глумила опозицију дајући кључ у руке Б.Тадићу и окрећући главу када је требало.Дизали су глас против Статута АПВ и Закона о преносу надлежности, обећавали протесте а потом, нити су гласали у Народној скупштини против, нити су покренули поступак пред Уставним судом како су обећали, нити су се придружили ДССу, већ су се договорили са представницима мађарске државе и националне мањине да те противуставне акте неће мењати када преузму управу над Србијом.Слично је било и када су усвајани у скупштини ССП, Резолуција о Сребреници као и резолуција о мишљењу МСПа, када су одметнути посланици СНСа негласањем стварали утисак парламентарног јединства, да је само 20-так посланика ДССа против тих аката, а да су остали изричито или прећутно за њихово усвајање.Како су тада беспоговорно спроводили налоге ЕУ и САД тако и надаље Т.Николић јавно објављује да наставља политику приближавања западу и поред чињенице коју и сам констатује да се криза метропола погоршава и да није известан опстанак ЕУ као и да се не надамо чланству пре 2020.године, да је већинска воља народа за КиМ али да ће без обзира на њу наставити евроинтеграције.Тако је за кратко време прешао пут од поштовања воље народа да га изгласа и уважавања само своје воље када освоји власт, пут од демократије до тираније, као што је прешао и пут од радикалног националисте до интернационалног евроунијате.

А ево и плана који је својевремено нудио а који данас представља основу тзв.државне Платформе. „…Ово чега се одричемо утемељено је тамо на терену, новим односом снага.’ Дакле, не мислим ја да ми треба да сачинимо план у коме ћемо рећи: ‘Све је наше’, јер

очигледно да више све није наше.“.. То значи да је…, да је тешка борба за поделу Косова сада… Али оно што, чега ћемо морати да се лишимо, (т) око тога мора да постоји општа сагласност. А да би смо се било чега лишили, морамо да променимо Устав. …Ако се сви сложимо да је не вршимо у Приштини, па ми морамо да то слово по коме се Србија влада, ми то морамо да променимо… да на тај састанак да позовемо и људе из Српске Академије Наука и Уметности, и људе из Српске Православне Цркве, све оне који живе и на небу и на земљи…. да поделимо ту одговорност за Косово и Метохију, и да деца, унуци, више никоме не кажу: ‘Онај је чика крив’, него, сви су криви у Србији ако се нешто лоше деси, сви су заслужни ако се нешто добро деси.“(1)

Исто мишљење Т.Николић потврђује и као изабрани председник када изјављује да „Мислим да више никада нећу бити председник у Приштини, а ни председник привремених власти у Приштини никада неће бити председник у Косовској Митровици,.“ (30) Оваквим противуставним понашањем и изјавама којима се шири малодушност и дефетизам у одбрани отаџбине председник се директно ставио у функцију психолошког рата против српског народа, пристајањем на то да никада неће обављати легалну власт у делу своје територије директно се придружио онима који су отели Приштину.Ко полази са такве позиције безнадежности и изгубљености не може стићи до уставног очувања целовитости државе већ се налази на страни отимача који би да потпуно смање сваки отпор и противљење српске јавности, да изазову губитак наде и колебљивост, препуштање отимању као неминовности. Онај ко предаје Приштину предаје и Београд, ко предаје КиМ предаје целу Србију и цео српски народ јер отвара врата и даје легитимитет сваком сепаратизму као“реалности“ којој се прилагођава.Онај ко верује у свој народ и извршава своју уставну функцију никада не би јавно изјавио одрицање дела народа и територије и огласио позицију која треба да припреми јавност на такву „тешку одлуку“.Колико је то у складу са другим изјавама истог челника којом тражи извршење одредби Резолуције 1244 СБ УН које се односе на повратак избеглица, ваљда и у исту Приштину, и поштовањем међународних обавеза, што ова и јесте, сасвим је јасно да се ради о бацању прашине у очи а делању у другом правцу.Својим ставовима Т.Николић би да супротстави генерације и претке, историју и будућност како би у саморазумевајућој величини донео коначну одлуку да Косово више није Српско и да лопов и отимач има више права на родну груду од онога ко се на њој родио и са које је протеран.

Од стране заклетог председника не доводи се дакле у питање и уважава се илегална“реалност“ противна међународном праву, настала као резултат агресије, једностраних аката самопроглашења независности Приштине и западних билатералних признања а не уважава легална реалност Устава Р.Србије, Резолуција Народне скупштине, Резолуције 1244 СБ УН, воља већине чланица УН које признају целовитост Србије, међународног права које штити сувереност и целовитост држава и историјског права Србије и српског народа. Тако од стране режима у Београду, подржане од лојалне опозиције, „договорима“ изграђена нова „реалност“ постаје изговор и основа за нове штетне уступке. Тако Косовско „питање“ није ствар ни екстремизма ни српског национализма већ основне уставне обавезе сваког лојалног грађанина да стане у одбрану своје државе угрожене споља и изнутра.

Када би ситуацију другачије сагледавао у интересу државе председник би одлагао разрешење и замрзао конфликт јер управо останак КФОРа у мандату УНа, представља гаранцију да косовски срби неће бити препуштени на „милост“ албанским сепаратистима. Војна мисија је и даље под мандатом УНа и повратно даје важност Резолуцији 1244 СБ УН значи и њен опстанак све са протекторатом и суверенитетом Србије па би ефекат напуштања и договорног окончања мандата значио управо супротно од онога што се наводно жели постићи.Тиме постаје јасније и олако функционално препуштање цивилне мисије и трансфер са Унмика на ЕУЛЕКС чији је стварни мандат изградња независности сепаратистиста у Приштини.

А овако се номинални председник Т.Николић бави питањима промене Устава Србије:“Ако сте мислили на промене Устава у вези са питањем промене статуса Косова и Метохије, то не долази у обзир.Што се мене тиче народ је себи даривао овај Устав, па ако хоће себи да дарује неки други Устав, нека дарује.“ Ако хоће моје мишљење добиће га.Србија у свом саставу има Косово и Метохију…Постоје и неке промене Устава које бих подржао, на пример смањивање броја посланика, што би могло да утиче на смањење трошкова.Док не промене Устав, морам да га браним.Ако народ промени Устав, положићу заклетву на нови Устав да га опет браним“(„Печат“ бр.226 од 20.јула 2012.године,стр.10) (31)

Тако јавност ови апсурдни демагози убеђују да неће мењати Устав и да желе да га мењају, као и да ће се држати договора са ДССом, сем ако Устав сам народ не промени а да председник Николић лично неће подржати народну одлуку о отуђењу КиМа али ће је поштовати и положити нову заклетву на нови Устав без Косова и Метохије. Како ће то сам народ спровести референдум и извршити промену Устава без кључне политичке иницијативе, реализације поступка, одлуке и наговора СНСа и његовог идеолошког близанца ДСа све са њиховим евроатланским подфракцијама, остаје прећутано, али тиме није мање јасна завереничка позадина целе операције преварног добијања што ширег одобрења и подршке за легализацију издаје отаџбине.С тим што би на том клизавом подухвату требало пребацити терет на плећа целог народа како ова „елита“ не би одговарала и како би сви били криви за њихово непочинство.

4.Примат „договора“ над правним поретком

„Наша администрација никада није оно што је договорено дала на ратификацију у Скупштину и онда то подлеже оцени уставности.Ко ће да оцењује уставност некаквог папира Борка Стефановића?А одједном видите да се држава понаша у складу са тим папирима.Никада то није ратификовано да би Уставни суд ступио на снагу.Нигде ништа није потписано.Исте сам папире добио из Брисела и из нашег Министарства спољних послова, и свако их тумачи на свој начин… Да би добили те таблице(нап.Косовске) Срби на Космету требало би да изваде уверење о држављанству Косова у којем пише „Косовар“.Ко је то могао да договори?..Бог свети зна шта им значи интегрисано управљање граничним прелазима?Све то би требао испитати и разрадити…Све мора Скупштина да ратификује, а Уставни суд да оцени.Ако је нешто неуставно, онда би то требало да каже Уставни суд, а ја онда да ћутим. „( („Печат“ бр.226 од 20.јула 2012.године,стр. 12) (31-Исто)

„Србија је у небраном грожђу. Пре скоро годину дана је парафиран споразум (са Приштином), а ја га не бих потписао…Овде више немате политику између, већ морате да кажете да не стојите иза споразума, а то би значило да не стојимо и иза добијања датума за преговоре са ЕУ. „(32)

„Ми можемо да не одемо на следећу рунду разговора, али онда ћемо да чекамо 2014. годину за отпочињање преговора са ЕУ. Хајде онда да видимо шта нам је већи интерес“, рекао је Дачић. (33)

Према његовим речима, у Владу Србије и њега лично нико не треба да сумња јер ће се трудити да спаси све што се спасити може. „Ми Косово имамо у Уставу. Уставни суд нека врати Косово у уставни оквир – јел то могуће – није“, рекао је Дачић. (32-Исто)

Али када је дошло до подношења захтева за оцену уставности и законитости Уредби(Уредбе о контроли преласка административне линије према АП КиМ, од 22.12.2011.године, Уредбе о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје АП КиМ, од 14.11.2011.године,Уредбе о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за АП КиМ, од 08.12.2011.године,Уредбе о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма Универзитета са територије АП КиМ који не обављају делатност по прописима Р.Србије од 09.02.2012.године.) произишлих из тих и таквих „договора“ од стране ДССа (34) и поред провере аутентичности текста и наговештаја потребе оцене уставне ваљаности аката претходне владе, Т.Николић као „легалиста“ држи ове погубне, противуставне и по његовој оцени штетне акте по државу на чијем је челу, као обавезујуће, забашурујући и минимизујући далекосежан значај њихове реализације по практичан живот људи који су га изабрали.

Потпуна је неистина изречена од председника државе и владе да се само ради о реализацији међународних обавеза затечених од претходне владе и да тај континуитет представља резултат озбиљности и кредибилитета једне државе.(35) као и да би у супротном били суочени са тешким последицама(36)Ни формално ни суштински тзв.“договори“ са Приштином, уз посредовање ЕУ, нису међународна обавеза, нити су закључени у форми уговора нити су ратификовани у Народној скупштини Србије, већ су од стране претходне владе обучени у нелегалну форму Уредби као подзаконских аката који служе за извршење закона а не интерних договора централне и привремених институција Приштине под међународним протекторатом.Уосталом председник Владе И.Дачић јасно истиче да је реализација успоставе границе везана за евроинтеграције и да би одустајање од жртвовања и гетоизирања косовских срба било могуће само под условом одустајања од пута у ЕУ и датума почетка преговора са ЕУ, што није ни практично ни важније.

Зашто се не поштује примат виших аката, јаче правне снаге Устава и Резолуције 1244 СБ УН, већ се инсистира на поштовању „техничких договора“ и споразума преточених у Уредбе које су у супротности са њима.Очито су политичке обавезе ново-старог режима изнад унутрашњег и међународног права, државе и воље народа. Зато и позивање на улогу Еулекса на граници, најава да се неће истицати заставе ни Србије ни Приштине, не значи ништа друго до пуко обмањивање јавности како би се бар медијски дало оправдање за признање границе, изградњу граничних прелаза,(37) довођење албанских граничара и наплату царине Приштине, без обзира где се буду усмеравали приходи и макар Срби са севера КиМа у малограничном промету били изузети од наплате царине.(38) Истовремено се отишло и даље и испуњен је захтев ЕУ о представништвима тако што је „договорена комуникација између Београда и Приштине која ће се одвијати преко официра за везу при Мисијима ЕУ у ова два града. “ (38-Исто) На крају, Срби са севера КиМа, да би обуставили протесте добили су обмањивачке гаранције Владе да ће примена бити суспендована ако сепаратисти буду злоупотребљавали овлашћења и то све без промене договора о граници(ИБМ)која им управо и даје таква овлашћења.(39)

Са те урушене државне и слабе преговарачке позиције остало је само да се тргује али не чак ни главним добрима која су поклоњена већ минималним захтевима за очување голог живота и имовине гетоизираних Срба као „највишег у датим околностима“ а све у складу са Ахтисаријевим планом.

Али председник и владајућа коалиција долазе у правнополитички процеп јер ако се већ од њих не уважава и заједничким деловањем и пристајањем подрива формални статус успостављен протекторатом УН на основу Резолуције 1244, онда остаје само огољена окупација и уставна обавеза да се одбрани државност и не призна такво илегално произведено фактичко стање.Свако „договорено“ признање таквих „факата“ има за несумњиву последицу сем историјске и кривичну одговорност, без обзира на настојање да се накнадно уставним прекрајањем одобри сарадња са окупатором, предаја територије и формално легализују акти против државе.Дакле, или сте на позицији међународног права, уважавате Резолуцију 1244 СБ УН и сопствени Устав или признајете резултате илегалних једностраних аката спољњег агресора и албанских сепаратиста.Последица је или међународни протекторат или отворена окупација, стране трупе на територији Србије и сепаратистичка побуна са уставном обавезом да се стање доведе у државноправни поредак Србије, формалним противљењем и оружаном заштитом.Једини начин да остану у оквиру који су прокламовали мирног решења је стајање на позицијама Устава и Резолуције а не „договорно“ поткопавање и легализовање резултата агресије. Уколико се вербално позива на целовитост државе а стварно врши сарадња са окупатором и преговори са сепаратистима којима се предају елементи државности, онда је у пракси реализација другог концепта на основи званично одбаченог Ахтисаријевог плана уз противправно подривање привременог међународног статуса протектората и уставног статуса АП КиМ.

Када се у потпуности реализују антидржавни „договори“ што је обећано спољним факторима од нове владе, као њен услов и коалициони темељ, Срби на КиМу постају унутрашње питање Приштине.Када затворе границу и оставе Србе са друге стране нема више суштинске расправе ни о статусу КиМа ни „севера Косова.“Уосталом, и од стране председника Владе и од ЕУ јасно је наглашено да тема и предмет договора није статус већ имовина, положај СПЦ и Срба. Како статус није тема која је уопште сврха преговора сем да медијски прикрије суштину и баци патриотску прашину у очи јавности.

Неспојиво је одобрити царинике и границу, име и представљање и правни поредак сепаратиста а штитити сувереност Србије, реализовати пројекат који негира целовитост а негодовати када се јавно изнесе од „статусно неутралне“ ЕУ као контролора и посредника да штите територијални интегритет „Косова“.Дакле, тзв.“технички договори“ који су наводно били „статусно неутрални“ и вршени ради „бољег живота свих грађана Косова“ имали су статусну последицу.Колико јуче на оснивачкој скупштини СНСа одјекивало је „Косово је срце Србије“, да би када је власт освојена објављено да Приштина више није у Србији, подижу се гранични пунктови, врши се подвођење и гетоизирање косовских срба.

Тако се заједничким радом претходних режимских „демократских“ евроатлантиста и нових назови „националних“ и кроз њихово опозиционо подржавање и позиционо настављање, долази потпуног спољњег и унутрашњег урушавања једино формално одрживе позиције Србије, чију би крајњу тачку значило, после већ обављеног признања сепаратистичке власти као интерно и регионално легалне, коначно јавно признање независности ентитета од стране саме Србије у ком правцу се и спроводи десимулована стратегија.

5.Субверзивне претпоставке „Платформе о КиМу“

Нову фазу у унутрашњим активностима представља израда и најава председничке „Платформе“ као државне основе за наставак преговора са Приштином. За овај начин решавања и модел односа нови режим спрема се да затражи подршку не само већински евроатлантистичког парламента већ и других институција, као и да задобије најшире друштвено одобрење.

Као разлог за доношење наводи се да до сада није било ни плана ни стратегије(?), да је све чињено од стране претходног режима стихијски и само у корист албанских сепаратиста и да је сада право време и повољне међународне околоности да се изађе са јасном стратегијом како би се у даљим преговорима „добило највише што се може“.

Дакле, и поред објективно неповољних околности, председник и Влада да би се реализовао примарни евро циљ, проглашавају потребу да се искористи историјска шанса, како би се створио политички разлог и изговор за трговину која се назива „компромисом“ и да би се потом имало оправдање да се сваки резултат прогласи за највише постигнуће и коначно разрешење српско-албанских односа. (40)

Али, са Платформом се не излази у јавност већ се дају основне назнаке и оцене о томе да неће задовољити очекивања јавности.За то време спроводе и настављају „договори“, даје аргументација и прихватају са таквим планом компатибилни резултати „договора“ претходне владе. Управо зато „Платформом“ се отварају врата формалном деструисању не само КиМа већ правног и државног поретка Србије, јер се она поставља на темељима претходно извршеног договорног преноса надлежности на ентитет „Косова“. Ту нема маневарског простора у оквиру исте парадигме тзв.“независног Косова“. Никаквим побољшањима постигнутих договора не може се изменити њихова суштина признања постојања и односа реципроцитета, док се не закорачи ван тог антидржавног аксиома.Док се сами „договори“ и Уредбе за њихово спровођење не доведу у питање наставља се рушење државности Србије.

Припрема јавности за обелодањивање Платформе вршена је и од Т.Николића и И.Дачића понудом поделе КиМа а када је наишла на одбијање кренуло се у разрађенију опцију, прво одвајања статуса Приштине где албанска национална мањина после прогона Срба има апсолутну већину („никада нећу бити председник у Приштини“) и „севера Косова“ тј.четири српске општине, да би се потом изнела и додатна вишеслојна понуда различитих аутономија од територијалне до персоналне зависно од етничке већине на одређеном простору.(31-Исто)Модели који се у најави нуде само су пропагандно искривљавање чињенице да се практично већ претходно реализују елементи Ахтисаријевог плана са крајњом последицом пријема независног „Косова“ у Ун и односа Београда и Приштине према „моделу две независне Немачке“ (41)

Тако потенцирање питања унутрашње организације није примарно већ статус саме покрајине, да ли се предвиђа њено позиционирање унутар Р.Србије или ван као независног ентитета „Косова“. Међутим, како се претходним признањем и реализацијом „договора“ потврђује независна позиција то чини накнадни план бесмисленим и беспредметним. Када се изврши предаја надлежности и фактички успостави граница, остаје само „голо право“ које преговараче доводи у апсурдну позицију да према новој понуди траже потом натраг оно што су већ предали. Каква је ту „анти-логика“ у питању када се претходно врши предаја територије и народа на управу сепаратистима, призна унутрашња граница као спољна и упоставе царински прелази, изврши признање имена ентитета и међународног представљања а онда се наводно гради нова позиција тако што се прави принципијелна платформа о статусу и односима који су већ прећутно, начелно и фактички решени на одређен начин, о стеченим правима која су „договорно“ пренета и дата, о фактичкој власти, о Ахтисаријевском моделу који је већ једнострано и насилно успостављен у пракси и признат „договорима“.На таквој назови „Платформи“ сепаратисти би требали да се добровољно одрекну задобијеног у унутрашњем поретку и билатералним признањима независности и да признају централну власт у Београду која их је претходно уважила али их наводно никада неће јавно „признати“.

Реализација завереничког плана запада се налази у завршној фази и недвосмислено стоји само на независности и субјективитету „Косова“ док би завршни „технички преговори“ имали сврху да реше преостала спорна питања и омогуће несметано функционисање сепаратне творевине па им је суштина статусна сукцесија и успостава „добросуседских односа“ како би обе државе могле да засебно уђу у процес евроатланских интеграција, како би се спровело мирно раздвајање уз потписивање акта који би формално окончао свако даље приговарање независности.

Тако се успоставља „немогућа мисија“ капитулантске владе, нуде се празне приче и модели, даје лажна понуда и тражи општа сагласност. Тиме се сакрива права природа „Платформе“ која је наводно „позитивна“ „којом се први пут нешто нуди“ и није везана „црвеним (уставним) линијама“ али „да ћемо сви имати проблем да прихватимо такву врсту платформе“.(42) Она је намењена превасходно за унутрашње потребе куповине времена, наставка дволичне политике и избегавања референдумског изјашњавања о наставку евроинтеграција пред уценом одрицања од Космета а не за измену привремених институција албанске сепаратистичке мањине и њихове организације на српском етничком и државном простору.Прави циљ и сврха те нове понуде за коју се тражи консензус и општа подршка је размекшавање јасне уставне и међународноправне позиције која штити суверенитет и целовитост, модификација националне свести која КиМ види као темељ српске духовности и државности, чиме би се створила основа за слободно преговарање и договоре који уважавају „реалност“за трговину у којој треба да се бар нешто „добије“ када се већ толико „изгубило“ или како каже А.Вучић:“ Трудићемо се да добијемо што је могуће више за наш народ, а да изгубимо најмање што морамо“,.(43).Пошто су своје грађане отуђили и признањима затворили режим би да преговара о њиховом положају у оквиру произведеног свршеног чина и „нове реалности“.Тако је хоштоплерај подигнут на ниво државне политике уз сав цинизам лажних планова и платформи.

„Пошто сам видео папир могу да кажем да ћемо имати проблема у прихватању такве врсте платформе сви заједно, али први пут ћемо изаћи са нечим што је позитивно, а не само негативно и са црвеним линијама. Када кажем позитивно мислим да ћемо нешто и ми да предложимо“, рекао је Вучић. „(44) А.Вучић истиче да нису оптерећени црвеним(уставним) линијама и да нуде први пут позитивни предлог који је заснован на реалности-„минимум и максимум је у оквирима онога што је реално и могуће“ а која је фактички успостављена од једностраним актима сепаратиста и западних ментора и нелегалним билатералним споразумима са Београдским режимом.

Али управо И.Дачић изјављује:“Нисам сигуран да ће тема статуса бити главна тема, већ релаксирање односа и видљив напредак у односима Београда и Приштине“,(45) тако да предмет договора и неће примарно бити статус већ конкретна преостала питања, имовине, телекомуникација, електропривреде, верске и културне баштине, положаја и финансирања лојалне четири српске општине. „Према његовим речима Влада има предлог за коначно решење и, ако се око тога не може договорити, треба видети шта може да се уради за бољи живот грађана.“ (46) Тако „Платформом“ избачена у први план тема статуса и политичких договора нема саговорника ни посредника и не представља тему дневног реда „преговора“.Она чак није ни претпоставка за појединачне договоре о расподели имовине јер су и они везани раније признатим договорима на темељу реципроцитета и признања независности те им и не могу бити противречни ни логички ни практично с обзиром на већ дати пристанак и реализацију договореног.

Али ако тема наставка преговора није статусне природе а „Платформа“ се бави управо статусом, која је сврха сем прикривања и уставне деструкције коју желе да постигну властодршци.Тиме платформско истицање у први план положаја покрајине скрива позадинско докрајчење преговора о сукцесији који када се окончају и договорно реше сва спорна питања на прећутно прихваћеним ахтисаријевским поставкама независности чине сувишним сваку расправу о статусу у оквиру Србије када је супротан концепт већ фазно успостављен.Платформа има вишефункционалну намену.Она би заправо да измени политичку и државну оријентацију и постави темеље којима ће изменити постојеће Резолуције Народне скупштине Србије утемељене на Уставу Србије и тако учинити неспорним илегална и противуставна достигнућа, легитимизовати антидржавне акте засноване на „техничким договорима са Приштином“.Такође, би са те позиције послужила за медијско покривање докрајчења преговора у којима преговарачи не би били спутавани уставним црвеним линијама и правним поретком Србије већ би са бланко овлашћењима могли да тргују и добију „највише у датим околностима“ па ће и „4 тачке Б.Тадића“ као елементи Ахтисаријевог плана бити проглашени за успех и више од ништа.Коначно „Платформа“ треба да послужи за преусмеравање, манипулацију и легитимизацију из које ће потом уследити и промена Устава и легализација уз аболицију актера чиме би се одржали и зацементирали резултати њихове антидржавне политике.

6.Нелегална и нелегитимна власт

„Први круг председничких избора и парламентарни избори су покрадени и изнео сам доказе о томе…. то је мотивисало наше људе и заплашило оне који су крали.“..Сада размишљам и како сам изгубио на председничким изборима 2004. и 2008.године. “ („Печат“ бр.226 од 20.јула 2012.године,стр.14.) (31-Исто)

Док су и ЕУ и западна алијанса на челу са САД отворено непријатељске, Т.Николић изјављује „да време истиче“ и да „никада као сада нису тако повољне околности“ које треба искористити и у његовом мандату и ове Владе решити оба државна и национална питања, и КиМ и ЕУ. Управо исту аргументацију користи и И.Дачић с тим што цени да околности баш и нису повољне али да може наступити протеривање Срба са КиМа па је боље и за њих и за остатак Србије да се ствар убрзано оконча.Своју „храброст“ да „реше“ „проблем“ „Косова“ негацијом и на штету, И.Дачић упоређује са херојском одбраном мајора Гавриловића(47) а Т.Николић са М.Обреновићем и Карађорђем.(48) што је помак у степену лицемерја, не у односу на исту политику Б.Тадића, већ његово „јуначко“ подсмевање и причање вицева о српском народу.(49)

Хитно решење предлаже председник без легитимитета, јер иза њега не стоји натполовична већина изборног тела, а њу треба да изгласа Народна скупштина која нема ни легитимитет ни легалитет јер је конституисана на лажираним изборима не само према утврђеним доказима већ и изјави самог председника.Влада чија је подршка под тако тешким теретом мањкавости, треба да се коначно реши историјски однос Срба и Албанаца и отвори светле перспективе заједничке евроатланске будућности, управо у време када и према анкетама подршка Унији драстично пада, више од 60% грађана бира Косово пре ЕУ.(50) а за Нато има тек симболичну, јер се брод идеолошких лажи опасно љуља а српски народ почиње да сагледава и праву улогу домаћих петоколонаша као и ЕУ на свој укупни тегобни положај. До апсурда је доведена и сама владајућа странка СНС која са произведеном сликом и стварним опредељењем чланова и бирача као национална опција треба да прихвати и спроведе антидржавне акте режима Б.Тадића против кога се борила и добила подршку на изборима.Под упитом је и унутрашња легитимност страначких елита, пре свега СНСа и СПСа који ни програмски немају противуставне одреднице предаје дела територије, чак ни већинску подршку чланова за припајање ЕУ. А ево како стоје резултати избора према званичним подацима:

-Председнички избори-укупан број бирача 6.771.479, број листића 6.770.762, број гласалих 3.132.679, број важећих 3.034.015, број неважећих 98.664, Т.Николић је добио 1.552.063 а Б.Тадић 1.481.952, што у односу на број бирача чини 46,26%, на број листића чини 46,25% изашлих, 22,92% гласалих за Николића, 21,88% гласалих за Б.Тадића уз 1,45% неважећих листића, тако да је проценат оних који су гласали за оба кандидата 44,80%.Званично објављен проценат добијених гласова Т.Николића од 49,54% је у односу на укупан број гласалих и он не приказује стварну подршку председнику у бирачком телу, ни у односу на укупан број бирача уписаних у бирачки списак(22,92%) одн. на број изборних листића.(22,92%)(51)

-Парламентарни избори- укупан број бирача 6.770.013, број листића 6.754.742, број гласалих 3.912.904, број важећих 3.739.317, број неважећих 170.995,СНС је добио 940.659, ДС 863.294, СПС 567.689, Г17(УРС) 215.666 СДА 27.708, што у односу на број бирача чини излазност од 57,79%, број листића 57,92%, и то, за владајућу коалицију СНС-13,92%, СПС-8,40%, Г17(УРС)-3,19%, те укупно 25,51% а за ДС 12,78%.Проценат неважећих гласова је 2,53% тако да је за избор свих странака гласало 55,39% гласача у односу на број листића.У односу на број гласалих СНС је добио 24,03%, СПС 14,50%, Г17(УРС) 5,51% а ДС 22,06%. што статистички увећава добијене проценте али и не приказује стварну снагу СНС ни у односу на бирачко тело-укупан број бирача(13,89%), ни број листића(13,92%), као стварни израз реалне подршке у народу.(52)

7. Крај за нови почетак

Истинска платформа морала би бити државотворна и тиме негирала раније „договоре“ и „Уредбе“ као противуставне и незаконите, противне међународном протекторату и праву, која би политику вратила на једино ваљане и важеће темеље Устава Србије, међунароног права и Резолуције 1244 СБ УН која признаје суверенитет и територијални интегритет Србије. Истински преговори са побуњеном националном мањином не могу бити уз добре посредничке услуге ЕУ и САД као агресора и пристрасних чинилаца који намећу своје погледе и решења, већ само УНа и СБ УНа где постоји каква таква равнотежа снага и поштовања минималне форме пред бруталноћу једностраног волунтаризма, хегемонији и примени силе.Да је цивилизација заснована на таквој правно-политичкој логици злочинци попут Хитлера били легални и легитимни а нови поредак успостављен правом јачега био би једина мера права и морала. Ту се не долази у сукоб са западом већ са једном Империјом у неповратној кризи и струјом глобализма која би да уруши националне државе и међународни правни поредак заснован на тој основи, како би се на рушевинама старог успоставио униполарни и тоталитарни, англосаксонски светски поредак.На другој страни налазе се нарастајуће регионалне и светске силе на челу са Русијом и Кином које штите међународно право а тиме и легалну позицију Србије чиме су јој и природни геополитички савезници. Србима остаје као и у досадашњој историји, ако мисле да опстану вођени вером и нагоном за самоодржање, најтежи и најризичнији пут противљења Империји.

Све друго је само пуко замајавање, легализација и легитимизација отимања, прихватање сепаратизма и резултата агресије све са пуцањем у празно парола о највишем статусу националне мањине која већ ужива фактички стечену нелегалну позицију заштићену од западних сила.

Тренутна затеченост српског народа и произведна дезоријентација у приоритетима свакако произилази из вишедеценијског напуштања изворних вредносних начела и вере из којих је током историје црпео животну снагу и јасан родољубиви став.Потиснуто искуство разликовања племенитог избора трајних људских вредности и овоземаљске бранковићевске издаје онемогућава га да препозна праве размере странпутице, поврати самопоуздање и организује се како би заменио елиту која га уништава.Данас је више него јасно разграничење ко је где и на којој страни, ко сарађује са отвореним непријатељем и ко је пријатељ Србије.Они који не поштују Устав ни законе, раде против државе и народа, стоје наспрам сваког па и природног права на супротстављање обесправљених и понижених грађана.Они који ни формално ни фактички неће да бране Косово, сем да се лажно бусају и вичу, који нуде трговину светињама и лажним платформама и врше предају, носиоци су пропасти а не спасења. Нема враћања Косова, очувања државе ни целине српског народа, без превазилажења политике антисрпског евроантлантизма.Једноставно, не може се одржати подчињавањем и сарадњом са непријатељем, беспоговорним испуњавањем уцена и заједнички са њим доприносити свом сатирању.

Док је на челу Србије криминализована интернационална елита, неокомунистичка и западно либерална, зависна и идеолошки заслепљена, материјално корумпирана и људски слаба, не постоји могућност заштите и слободе ни саме Србије а камоли КиМа и српског народа у целини. После компромитације обе главне фракције западних марионета, лажних демократа и националиста, ДСа и СНСа и њиховог антисоцијалног пратиоца СПСа, два су пута пред српским народом, или ће се препустити и пасти у ропски положај намењен „нижим“ расама и слугама новог поретка, отворене или прикривне војнополицијске диктатуре евроатлантиста или ће се изборити за демократски излаз формирањем национално патриотског блока који би чиниле све искрене патриоте, удружења и политичке странке које су остале на државотворним и друштвено праведним позицијама.

********************

На меру Косова мора се уздићи са положаја уплашених робова којима не требају ни Косово ни ишта око њега, треба се подићи на висину слободног човека и народа који вреди себи, борбом стиче и чува слободу своје земље и будућност потомства.Косово једноставно мора да се заслужи, оно је тест и мера вере, храбрости, личне и националне снаге, јединства и истрајности, пркоса и самопоуздања у историјску правду и сврху постојања.

У Београду, 07.12.2012.године, Предраг Лепетић

Упутнице:

 

(1)     – Томислав Николић у емисији Пулс – транскрипт Сведок: Томислав Николић Пулс 29-09-2011

(2)Vučić:Platforma konkretna,ali tajna

(3) Teško rešenje za Kosovo

(4) СНС, СПС-ПУПС-ЈС и УРС: Интегрални текст коалиционог споразума

(5) „Treba da se dogovore Srbi i Albanci. Ne Nikolić i Tači„

(6) Ивица Дачић: Нормализоваћемо односе са Приштином ради заједничке интеграције у ЕУ ,

(7) Vučić poručio Vladi da neće dozvoliti da evropski put Srbije bude ugrožen zbog Kosova

(8) Nikolić polaže nade u srpsku slogu

(9) Sedam uslova za pregovore o članstvu u EU

(10)Александар Вучић: Влада ускоро креће и на „крупне рибе“

(11) Teško rešenje za Kosovo

(12)Александар Вучић: Србија је шокирана, али ће наставити свој пут ка ЕУ

(13)Ивица Дачић: Упркос пресуди, у интересу је Србије да настави дијалог са Приштином

(14) Александар Вучић: Народ треба да зна за тешкоће у вези са КиМ

(15) B92 – Sve vesti – Nikolić:Priznanje Kosova nije uslov

(16)РТС :: Стефановић: Подржаћемо храбра решења

(17) Викиликс, америчке депеше и српска политичка каљуга *

(18)Nikolić: Srbija spremna da bude u EU – VESTI – SMEDIA

(19)jИвица Дачић: Србија ће применити све бриселске договоре, али тражи да јој се не постављају нови услови

(20)Европска комисија није препоручила давање Србији датума почетка преговора са ЕУ

(21) EU može da zaključi SSP sa Kosovom

(22)Хилари Клинтон: Границе Косова се неће мењати

(23), Питер Фејт прогласио крај „надгледане независности Косова“, свечана седница „Скупштине Косова“

(24) Хилари Клинтон: Независност Косова неспорна, о томе не може бити разговора

(25) NoviMagazin.rs – Šta je Beograd potpisao o prelazima sa Kosovom, 24. септембар – ПОТВРЂЕН СПОРАЗУМ О ПРЕЛАЗИМА

(26) Fusnota na tabli nije obavezna

(27) Влада образовала Национални савет за привредни опоравак

(28)  Штефан Филе поздравио одлуку Владе Србије да потпише протокол о управљању прелазима

(29) Штефан Филе: Остаје термин „територијални интегритет Косова“

(30).RTS :: Nikolić: Nikad više predsednik u Prištini

(31) Томислав Николић: Нећу издати, продати, предати… – Печат бр.226 од 20.јула 2012.године

(32) Ивица Дачић: Идем на састанак у Брисел да спасим што се спасти може

(33) Ивица Дачић: Упркос пресуди, у интересу је Србије да настави дијалог са Приштином

(34) ДОКУМЕНТИ: ДСС ПРОТИВ БРИСЕЛСКИХ СПОРАЗУМА ИЛИ ПРЕДОГ УСТАВНОМ СУДУ

(35) Bez junačenja oko fusnote,poštovanje svih dogovora

(36) „Da nismo prihvatili dogovor, bilo bi gusto„

(37) Прес: Почела изградња царинских пунктова на прелазима са …

(38) Ивица Дачић: Од 10. децембра почиње примена споразума о прелазима

(39) Николић и Дачић постигли договор с представницима Срба са севера КиМ

(40) Srbija da vodi realnu politiku – Beta

(41) B92 – Vesti – „Nemački model rešenje za Kosovo„

(42)Vučić: Svi ćemo imati problem da prihvatimo kosovsku platformu

(43)Teško rešenje za Kosovo

(44).Vučić: U platformi realna rešenja, a ne crvene linije

(45) Dačić: Gubeći vreme, gubimo Kosovo

(46)Ивица Дачић: Влада има предлог за коначно решење питања КиМ

(47)Ивица Дачић: Играло се на карту да се Вучић и ја посвађамо

(48)Nikolić polaže nade u srpsku slogu

(49)Тадићев виц о Србима – мишевима (ВИДЕО)

(50) Blic Online | Istraživanje: Skoro 60 odsto građana bira Kosovo pre EU

(51)Извештај о коначним резултатима поновљеног гласања за избор председника Републике, одржаног 20. маја 2012. године;

(52)Избори за народне посланике у Народну скупштину Републике Србије одржани 6. маја 2012. године