Вести

Била једном једна љубав…

Неки, нама непознати, женски глас, замоли нас, преко телефона, да оставимо Дачића на миру, јер он својим свакодневним изјавама веома лепо забавља публику. И стварно, кад се присетите свих тих изјава, којима, сваког дана, обилато засипа публику, човек тешко може да се отме утиску, да он њима има амбицију да постане популаранији.

проф. др. Слободан Турлаков 03.12.2012

***

Одиста, коме неће импоновати кад чује да „Србија води политику – главом“!

Или: „Најважнији задатак владе – остварити економске, политичке и националне циљеве“!

Или: „Вучић и ја одлучујемо заједно. Ми сми лепак који држи владу“!

Или: „Показали смо да имамо капацитет и јединство да управљамо државом у тешким ситуацијама, и да доноимо тешке одлуке “

Или: „Наша сарадња са Турском мора да буде што ближа. Уз поштовање наших легитиминних интереса. Интерес Турске, да и сарадња и целокупни утицај те земље на Балкану, буде у циљу стабилизације региона“.

Или: „Турска сматра Србију кључном земљом у региону“

Или: „Муслимане и Бошњаке, који живе у Србији, Турска сматра мостом који доприноси сарадњи две земље и остваривању заједничких интереса читавог региона“.

Или: „Тежиште спољнополитичке активности Србије треба да буде на сарадњи са Мексиком и другим америчким земљама. Србија има посебног интереса за политичке везе са Америком.“

Биће да је и ово доста па да се види – целина, тј. да Дачић има уметничке и литерарне склоности, па тако… ето, бави се – естрадом.

У времену у ком живимо, које не претпоставља могућим прављење планова за будућност, поготову у малим земљама, можда и није лоше имати естрадног премијера. Неспоразум је једино у томе, што он себе лично сматра – правим, способним и гарантним премијером. Оним који не само да обећава, већ и испуњава, на делу, из дана у дан, премијерске дужности и обавезе.

Зна се већ, од заблуда се не живи, али код нас су већ деценијама – заблуде начин живота, па тако се и и Иван Дачић, звани Ивица, може себе сматрати премијером, који се чекао годинама!

Требало би већ једном схватити, да бити шеф једне странке, не значи аутоматски бити и високи државни функционер, који може своје чланове подсећати и на страначку дисциплину, и на њу се ослањати… а у држави то не може. На жалост, већ деценијама у овој земљи не важе закони, који се, уосталом, и доносе по потребама странака на власти, а не народа и државе.

И тако, нема ко да му каже да је био неспособан министар унутрашњих дела, иако је он сам себе прогласио најсупешнијим министром прошле владе, па ни сада, да је узео одвећ велики залогај да поред министра полиције, буде и премијер! У овој земљи било је доста титуларних премијера, па може и он бити, али ова земља није никад била у тако изгубљеној ситуацији у каквој је сада, и нужан је премијер бриљантних способности, са великим државничким ауторитетом, који би могао и умео да обједини рад владе на правцу свег оног што би могло да извуче земљу из глиба у који је гурнута.

Дачић очигледно то није.

Додуше, треба му признати као олакшавну околност – постојање једног Динкића.

Тај монструм, који је имао довољно дрскости, али и залеђа, да тражи за себе и свој УРС све привредне ресоре, а за себе лично финансије и привреду, што је и до сада 12 година водио на штету грађана и државе, и данас је прави и дејствителни газда Србије.

Дачић, као министар унутрашњих дела, са толиким службама под руком, морао је наћи начина да открије све Динкићеве „сензале“ у купопродаји сиротињских српских и циганских гласова, благодарећи којима је он за све време од 5. октобра, бивао и остао коалициони партнер у свим владама, које је могао да уцењује и да руши како год је хтео.

Дотле док се та „паукова мрежа“ не покида, док се не пресеку све те везе које Динкићу омогућавају, да легалним путем добије оних магичних 5%, дотле нема истеривање ђавола из његове јазбине! Нити опоравка земље Србије.

То је Дачић из искуства претходне владе морао знати, а сад то мора да зна и Вучић. Нема борбе против криминала док се Динкић не онемогући! А он се може онемогућити само ако се открију његови сензали, ако изгуби, везу са гласачким телом, оним најизгубљенијим и најсиромашнијим, дакле ако не пређе цензус од 5% и не постане ванпарламентарна странка, тј, – приватни грађанин.

То мора бити основни циљ и задатак владе, свих служби, дакле Дачића и Вучића, који тим службама руководе и владају! Бар титуларно, јер ко зна с ким је Динкић све у вези.

Да, баш тако! Ми смо изразили оправдану сумњу и за садашњу министарку, а бившу подпредседницу београдског огранка Г-17, која је као напустила његову странку, прешла код напредњака, али ипак пристала да буде са Динкићем у влади! Нашу сумњу поткрепили смо њеним покушајем да омете потписивање споразуима са Русијом, у погледу Јужног тока, који је покушај Јелена Гускова јавно открила, на бази чијег открића смо и ми поткрепили нашу сумњу.

Једноставно речено, цело клупко пропасти Србије, досадашње и будуће, сви путеви њеног страдања, сустичу се у том човеку, који је свој задатак или освету (ко то зна?) на сопствено задовољство вршио и још ће вршити, сад са најављеном продајом дела ПКБ – Емиратима.

„Сваки добронамерни Србин, штрецнуо се када је видео да је један од темељних стубова новог кабинета – екс-асистент, гувернер и министар у свим досадашњим владама после 5. октобра, Млађан Динкић.

Зар да оздрави српску привреду, човек који је у њеном тоталном девастирању, учествовао у читавом периоду након 2000. године, о чему сведоче независне економске анализе, то је што и ангажовање козе да чува купус, и то озбиљно поставља питање смисла и сврхе овакве кадровске политике на почетку мандата власти која много обећава и од које се још више очекује“.

То је написао у франкфуртским „Вестима“, економиста Радивоје Петровић, под насловом: „Млађа Бесмртни“, а то открива суштину проблема могућности опстанка ове владе.

Али, треба имати спремности, храбрости и личног поштења, као и сигурности у постојање тих квалитета код својих сабораца, и ући у тај злокобни лавиринт, са стварном и дејствиленом жељом опоравка и обнове Србије. Декларације у то име не вреде. Потрошене су одавно. Ред је већ једном да Србија буде на својим ногама, на свом терену. Треба оставити приче о некаквом региону и регионима! Да је то чиста глупост, види се и по томе, што ни по ком основу Турска не припада нашем региону, јер би пре тога морала да буде у региону са Бугарском и Грчком, са којима има заједничку границу и заједничке националне мањине. И о каквом је то турском легитимном утицају на Балкану реч, који премијер Дачић промовише? Зар те и такве глупости нису пале у виду са Тадићевим падом!?

Ако се Србија води главом, не треба ту главу гурати у песак. То је нојев посао. А нојева нема и неће бити на овим просторима.

Слободан Турлаков