Вести

Зоран Красић

Недавно је у медијима објављено да се припрема велика реконструкција у дипломатској служби или гарнитури. Сматрам да је исправније користити реч гарнитура, од службе. Служба делује као нешто што асоцира на озбиљну и одговорну институцију, док гарнитура више представља ознаку да се ипак водило рачуна о дизајну и изгледу нечег за седење или спавање.

Зоран Красић, 23.11.2012

***

Све озбиљне државе воде рачуна о својој дипломатији. Да не оптерећујем текст великом и непотребном озбиљношћу, али као неки минимум за дипломатију су се бирали они који могу на најбољи начин да репрезентују државу и политику своје државе у иностранству. Без обзира на афинитете и лична мишљења дипломате су увек морале да заступају званичну политику своје државе, а та политика је морала да се креира у складу са Уставом, законима и интересима државе и народа. То значи да дипломата и није креатор неке политике, већ верни и упорни преносилац и заступник политике једне државе. Код дипломата није могуће да они баратају са државном политиком и да је политика коју заступа дипломата супротна од политике коју спроводи владајућа већина која врши власт. Без обзира да ли се и како се мења званична политика дипломата је увек и стално оспособљен да опет упорно и верно служи својој држави.

Зато је дипломата, без обзира што се ословљава као екселенција, увек државни службеник високог ранга који представљајући државу увек представља власт своје државе (председника и Владу), јер су га они и акредитовали да их представља у одређеној земљи. Поред представљања и комуникацијске везе између две, наравно, пријатељске државе, дипломате имају и друге мање или више државне обавезе.

Зато је пожељно да дипломата (амбасадор, конзул) зна како функционише дипломатија. Успешне дипломате не ретко су напредовале након завршене дипломатске службе и заузимале високе државне функције.

Обично дипломата постаје неко ко је био прво анониман, али успешан дугогодишњи државни службеник, превасходно у Министарству спољних послова или неком другом министарству који је по службеној дужности често контактирао са функционерима који су радили на дипломатским пословима. Дакле, прво анониман, затим препознатљив, признат као добар службеник, оспособљен за представљање и напокон када постане дипломата стиче право да се рачуна да је познат који је добио обавезу да представља државу као високу страну уговорницу у пријатељској држави где по протоколу морају сви да га ословљавају са ваша екселенцијо. Додуше и држава домаћин се пита да ли ће да прихвати некога, рецимо, за амбасадора стране државе?

У озбиљним државама ретко се дешава да неки појединац води неку своју политику и буде познат по томе, а да га онда само зато што је наводно постао неко име ангажују за дипломату који ће да заступа у иностранству њему потпуно супротну политику. У такве људе се једноставно нема поверења и нико их не бира нити поставља за дипломате. Наравно, код нас у Србији дешава се све и свашта, а када је у питању дипломатија и ментално поремећене ствари.

Овим текстом желим да обухватим само оне чија се имена појављују као могући кандидати за амбасадоре и конзуле и који до сада нису имали ни дана радног стажа у Министарству спољних послова. Претпостављате да се ради пре свега о познатим интелектуалцима које јавност памти и по политичким ставовима. Овим текстом чак не желим ни њихове политичке ставове да везујем за политичке странке.

Не помињем имена, јер желим да направим интригу и натерам да се размишља ко су ти људи, какви су то људи, на шта су спремни ти људи и да се не разочарамо када их ускоро будемо видели као покисле кокошке.

На том списку за лицитацију будућих дипломата има их неколико који су у јавности постали препознатљиви по томе што су осуђивали и нападали све који су били на власти од 2000. године до данас, зато што Србију воде према српским непријатељима НАТО и ЕУ. Морам рећи да су због тих ставова били, ако не прогањани, онда на неки начин годинама медијски маргинализовани.

Променила се персонално власт у Србији. Иста као претходна, осим што су Тадићеве демократе сада заменили Тадићеви зумбули. Све друго је исто. Непромењен однос према ЕУ. Непромењен однос према Косову и Метохији. Непромењен однос према Хашком трибуналу. Непромењен однос према НАТО. Све исто уз обећање зумбула Томе да ће Србију брже да уведе у статус чекања датума за почетак разговора о почетном датуму за ћаскање о евентуалном прикључењу некој ЕУ уколико она евентуално и постоји уз свакодневно упорно и мерљиво разбијање и растурање Србије.

Дакле, човек, интелектуалац, познат као велики јавни противник НАТО, ЕУ, Хашког трибунала, отимања Косова и Метохије, са великим звањем стручњака из области историје прихвата да буде дипломата који ће на сваком кораку да представља Републику Србију која упорно иде ка ЕУ и све друго. Њему неће бити мрско, неће ни да трепне када у иностранству каже за нас у Србији ЕУ нема алтернативу. Поставља се питање да ли је тај будући дипломата био лажов када је јавно нападао или ће бити лажов када ће ускоро јавно да заступа и брани оно што је некада нападао. Какви су то људи који прихватају да се пониште у сваком погледу.

Није ми јасно како ће ми неки пријатељи после овога, ако се све заврши како је најављено, да ме убеђују да су те будуће дипломате и даље врло познати стручњаци, честити људи и пожртвовани борци за Србију? Поготово, како да ми хвале оне који су у некој вези са просветом и добро им је познато како је вундер деда Тома дошао до дипломе мастер економисте, а тема предности уласка Србије у ЕУ.

Не знам како људи реагују, али се вероватно по неки пут и запитају. Узећу пример који нема везе са дипломатијом. Милован Дрецун је председник одбора за Косово и Метохију у овом сазиву Народне скупштине. Да се не враћамо у далеку прошлост шта је све био, шта је све радио, када и колико се пута кандидовао и сл. Он је ипак познат по залагању да се српска власт врати на целој територији Косова и Метохије. Написао је књиге и снимао репортаже на ту тему. Знам да му је животна жеља да буде ако не први, онда други на тенку када се Косово и Метохија враћају под потпуну власт Републике Србије. Можда нисам дословно цитирао, али суштина је та. Живот дајем, али Косово и Метохију никоме не дам.

У Скупштину је ушао преко листе коју је предводила Тадићева резервна странка, а која је позната по успешним медијским манипулацијама на тему мржња. Зумбул Тома мада је мењао изјаве од локације до локације, сада је изашао на чистину и напокон свима признао да тражи јединство свих да Србија и даље иде према ЕУ, а што се тиче Косова и Метохије све се прихвата, осим што Србија неће да напише на папиру да признаје независно Косово. Јуначина Дрецун упорно ћути, а мисли да смо заборавили шта је причао. Видимо да Дрецуну не смета интегрисано управљање, личне карте, катастер, царина и све што је договорила претходна власт коју је Дрецун нападао, а прихватила власт у којој је Дрецун високи функционер. Наградно питање гласи. Када је Дрецун био прави или када није лагао?

Може да одговори и да је пре могао да прича шта мисли, али сада као функционер мора да води рачуна о држави и државним интересима, иначе просто се и сада изнутра једе због свега што се дешава око Косова и Метохије.

Дрецуна сам узео као препознатљив пример, јер не може ништа да се погреши. Са једном политичком платформом је ушао напокон у Скупштину и одмах све заборавио, јер наводно сада зна да има и нешто испод жита што се ради, а то ће ипак да доведе да се оставри она платформа по којој га народ познаје. У ту причу Дрецун више не може да убеди ни полазнике вртића.

Шта тражи познати историчар или сценариста са зумбул Томом и Вучићем? Зар им је стварно стало да се боре за Србију са вундер дедом, а од њега као угледни требало би да беже. Зар стварено мисле да снагом свог ауторитета могу да промене оно што је зумбулу наређено из Вашингтона и Брисела? Зашто се људи брукате за ситне паре и проказана звања и функције у дипломатији зумбул Томе.

Од дипломатије се нису овајдили ни Дучић, ни Андрић, нити било ко други. Нису они, али нису ни државе које су представљали. То што се врти мантра о књижевницима, новинарима и уметницима као дипломатама у прошлости је неуспешна прича која лепо звучи за неуке, али и наводно интелектуалце претенденте на функције.

Изгледа да је Вук Караџић ипак био најчаснији. Он је од Србије стално кукумавчио и тражио пензију, односно паре.

Будите људи од пуног интегритета, да би вас сви ценили, а ви пристајете на све за шаку динара. Шта мислите колико ће бити прљавих послова пред вама који ће неминовно да доведу у питање ваш углед и струку којој припадате?

Ако прихватите дипломатско намештење бићете исти као Басара, Спасојевић и да не ређам даље које све нажалост представљао Србију у инистранству. Ако мислите да се од њих разликујете, знајте грдно се варате.

Извињавам се, ипак сам заборавио и причао о озбиљној дипломатској служби, а у ствари ради се о гарнитури. Дакле, пријатно вам било на дипломатској гарнитури за седење и спавање, односно одседавање и одспавање, док се до последњег даха борите наводно за Србију, а у ствари за чување мангупског лик и дело вундер деде.

Зоран Красић