Вести

Колумна – М.Јовановић (ВЕСТИ)

У земљи где су, како рече Свети Сава, пашчад пуштена, а камење свезано, и где ништа није свето, е у таквој земљи (и цркви) је све могуће.

11. 08. 2012. 12: 00х | Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

***

Па и да свештеник, илити поп како би се народски рекло, убије од батина свог штићеника е да би га научио памети и одвикао од дроге. И одвикао га је – за сва времена.

Када су ономад неке сумњиве невладине организације и њихови медијски сателити кренули у хајку на Црну Реку, где су из наркомана лопатом истеривали ђавола, признајем да су ми се живци измешали: с једне стране никако ми се није допадала таква педагогија, а с друге нисам могао да игноришем исповести родитеља који су се у попа Перановића клели као у Бога.

Њихов једини, али најбитнији став је гласио: нека их је тукао, јер их је тако спасао из пакла дроге, а и нас спасао пакла у коме смо живели са децом наркоманима.

Међутим, камен се закотрљао, а с њим и медијска лавина у Црној Реци, или бар батинашким методама је (чинило се) дошао крај. Поп Перановић доспео је до суда, штићеници су се расејали куд који, многи су се са пута спаса вратили на паклени пут дроге, очеви и мајке клели су и Синод и Артемија што су им, тако су они мислили, осудили децу на смрт.

Можда је тада поп Перановић помислио да је изнад божјих и земаљских закона, једном речју – да је Бог. И да сходно својој мисији међу грешницима има право да и огњем и мачем, ако треба, из јадника огрезлих у наркоманију истера ђавола.

Све уз благослов очајних родитеља, којима државна медицина, као и обично, није понудила ништа. Зато је несрећном Зарупцу, који је у црно завио и себе и породицу, просто било суђено да сконча под дрвеном палицом: неспособни и незаинтересовани лекари послали су га у руке психопати да у њему убије Бога.

Суманути бајкер у мантији, самозвани Месија, вршећи своју „узвишену“ дужност, убио је човека. Како ће то суд да квалификује, да ли као подмукло или убиство из нехата, више и није битно. Колико ће Перановић да робија, ни то више није толико важно.

Суштина је да је српска црква, већ нагрижена невешто заташканим аферама и компромитована возним парком вредним стотине хиљада евра, хтела то или не постала саучесник у страшном злочину.

Понашајући се као они који шетају крволочне керове, а престрављеном народу лаконски поручују „не бојте се, неће он…“, дозволили су да лабилни Месија своју „узвишену мисију“ крваво оконча. И да се, две недеље пре злочина, окити орденом СПЦ за неке, само њима знане заслуге.

У кориту српске цркве много је прљаве воде, боје ли се њихова преосвештенства на челу са његовом светости да би са том водом избацили и дете? Каква је то демонстрација црквене силе над државом и због чега ће грчки свештеник, који је код Ниша колима убио двоје људи, на личну патријархову молбу до суђења бити на слободи у оближњем манастиру?

Побогу, па зар свештено лице међу курве, лопове и убице? А, то што је дотично лице дивљало колима, то, наравно, нема везе. Црква, ваљда, признаје само суд своје партије, као некад Онај из Куће цвећа.

Поп Перановић је, логично, себе сматрао недодирљивим. Охрабривало га је то што су много крупније црквене зверке прошле некажњено, што због застарелости својих непочинстава, што због изненадне амнезије жртава и сведока.

Не брани се тако вера, браћо по Христу… Поготово сада, у ово црно време за Србе, који су кад им је било најтеже спас тражили баш од цркве. И тако су опстајали.

Избаците лопату и батину из свог педагошког арсенала, пробајте са молитвама. Ако их нисте, у међувремену, заборавили. ‘Оће то од лагодног живота.

11. 08. 2012. 12: 00х | Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Извор: ВЕСТИ