Вести

Екуменисти и пацифисти (новинар.де)

Може се много тога рећи о односима СПЦ и српског народа, најчешће о поистовећењу, мада оно што доживљавамо последњих деценија, од доласка Тита па до Тадића, СПЦ као институција, ради сопственог одржања, знала је да буде више опортунистичка, а мање национална институција, која окупља око себе српски народ, бодрећи га и храбрећи у његовом одржању и сједињењу.

пише Проф. др. Слободан Турлаков, 10.08.2012

***

Много пута сам писао о том отуђењу СПЦ, поготову њеног врха, а патријарха пок. Павла, чак сам и проклео, што је он врло често понављао пред својим гостима, мада никад и разлог за тај мој чин. Разлог је једноставан, са пуним и дужним поштовањем, у време најжешћег прогона и убијања Срба у Хрватској и БиХ, кад су сви црквени великодостојници, бежали са тих подручја, чак и испред бежећег српског народа, тражећи за себе лично спас, па је тако у Загребу, од толиких православних свештеника, остао само један, отац Миленко Поповић!.. ја сам тада молио патријарха Павла, да се у знак протеста СПЦ на чијем се челу налазио, повуче у неки манастир, и тиме изрази јединство са својим страдајућим народом, скрећући тиме пажњу међународним факторима, који су се сви од реда окомили на Србе, дајући једнодушну подршку нашим непријатељима. Уверевао сам га. да би тим својим чином окупио цео српски народ око себе, да би га сви Срби славили као живог свеца на земљи, и да нам је то светиште и светилиште нужно као једини пут ка спасењу и поистовећењу свеколиког народа и његове цркве.

На жалост, нисам успео!

Кад се патријарх Павле преставио, и кад се милионски „кортео“ окупио око његовог мртвог тела, да је којим чудом, успео да види тај непрегледни свет који је дошао да му се поклони и да га испрати до вечне куће, уверен сам да би схватио исправност и нужност моје молбе, јер би тада и у том случају, тај исти свет долазио да га обиђе у манастиру, са жељом да га окрепи и охрабри у свом отпору толиким неманима.

Немогући себи да објасним откуд толика потреба српског народа за окупљањем над упокојеним патријархом, питао сам проф Василија Крестића, јединог Србина у САНУ, како он тумачи ту саборност. Он се малко замисли, па ми рече, нема сумње да је народ тиме хтео, у овим трагичним тренуцима, да искаже своју жељу и потребу за вођом, за оним који ће га повести на прави пут са садашње странпутице.

Дакако, свима је у сећању бескрајно дуга колона Српкиња и Срба, која се протезала од Саборне цркве до Теразија, која је побожним и скрушеним корацима, једва напредовала ка свом циљу, да се поклони сенима покојног патријарха Павла.

Многи су се тада изненадили, када сам им прилазио и питао их, да ли тим својим безбројним присуством изражавају припадност православљу или жељу и потребу за вођом, који ће повести наш српски народ ка путу спасења и окрепљења.

Добијао сам свакојаке, најчешће немуште одговоре, али оно што је у тим часовима изражавања поштовања али и безнађа, искочило одједном као понижење и ништење тог окупљеног српског народа, било је обраћање ондашњег председника Републике непрегледној маси српског народа, са – „Грађани!“

Био је то израз једне дубоке и темељне неваспитаности, доказ недораслости тог народа ком је хтео да буде вајни председник!

Као што пропис налаже, изабран је нови патријарх у лицу нишког владике, иначе Чачанина пореклом, што је могло да упути на веровање, да смо у Њ.Св.Иринеју, добили српско духовно лице, који ће умети да се ослони на ту непрегледну масу српских верника, прихватајући је својом одлучном руком на путу ка спасења.

На овом месту желео бих да упознам све Србе, а свакако и самог патријарха, на речи пок.патријарха Варнаве, које је он изговорио о Православној Новој Години 1937:

„Стрпљењу српског племена је крај! Понос нам више не дозвољава да ћутимо. Ми смо мукотрпно и многотрпно племе. Ми смо ослободили и ујединили ову земљу, да у њој будемо презрени и третирани без равноправности . Ми смо жртвовали све. Заставу, грб. Ми тражимо равноправност Иначе ћу ја положити своју главу за стадо своје…“

Говор је одмах забрањен, а свети патријарх је своју главу, не задуго, положио, а „његова паства“, српски народ, до дана данашњег, иако је прошао кроз низ стравичних Голгота, остао је „мукотрпно и многотрпно племе“, да би га наследници и следбеници једног од највећих његових злочинца, и даље водили из кризе у кризу, пут безнађа.

Десило се да је у Србију, као амбасадор велике Русије, дошао пре четири године Александар Конузин, који се читавим низом својих искрених подршки српском народу, показао као онај који би могао да му буде вођа и спасилац, што је већ, ко зна по који пут, поновљено од толиких припадника, Варнавиног „мукотрпног и многотрпног“ српског племена. Од дана када је на оном скупу, на ком су били и ћутећи и покорни Срби, амбасадор Конузин, изговорио ону чувену реченицу: „Има ли у овој сали – Срба!“, од тог часа он је био и свакако ће остати, у памети свих Срба, као незаборавни пријатељ, и његов скори одлазак, биће велика жалост за све оне који српски мисле и осећају.

Прошле године, 1. августа, на дан кад је Русија ушла у Први светски рат, за спас Србије, коју је Аустроугарска напала 28. јула 1914, амбасадор Конузин је увео, први пут, у нашој историји, обичај да се тај дан обележава као помен непрегледним српским жртвама, током ког је рата трећина нашег најактивнијег народа остало, не само, на бојном пољу, заливајући својом крвљу скоро сваку стопу српске земље, свете отаџбине сваког Србина.

Дан је обележен, на костурници на Новом Гробљу, истина, не онако како је требало и морало (српски официр положио је венац гроб руских, али не и српских војника, што је учинио величајни руски амбасадор), али дошао је и овогодишњи 1. август, када је све оно што је било пропуштено и умањено у тужном и величанственом помену, ове године, у још већој и дрскијој небризи, је увећано.

Наиме, иако садашња тзв. Република Србија има председника, премијера, владу, министра одбране, начелника Генералштаба, али и Њ.С. Патријарха са Светим Синодом и Светим Архијерејским сабором… нико од поменутих није дошао! Дошао је само величајни руски амбасадор.

Да срамота и ругоба буде већа, није дошао ни викарни епископ и шеф кабинета патриајрховог, владика Андреј, иако је обећао, иако су га присутни дуго чекали. Од толиких свештених и духовних лица СПЦ, дошао је само руски свештеник, старешина руске православне цркве Московског патријаршијског придворја, који је једини, својим гласом, запевао „Вјечнаја памјат!“

Чак ни један вод српске војске, са почасним плотуном, у знак одавања захвалности неумрлим херојима, који, у своје време, задивише читав свет, није се огласио!

Ми у овом скандалозном одсуству свега оног што је морало да буде, не можемо да не видимо извесну демонстрацију уперену против амабсадора Конузина, као и израз задовољства због његовог одласка. У односима између земаља, сваки такав гест има своје тумачење, па мора и овај, који је, уз то, и доказ колико данашњу власт обавезује поштовање за оне који дадоше своје младе животе за обнову и ослобођење Србије.

Наравно и дабоме, ми овим што пишемо у највећој мери изражавамо свој протест због потпуног одсуства СПЦ. На недавној Ускршњој литургији у цркви Св Марка, Њ.С.патријарх Иринеј изразио је свој огорчени протест, због малог присуства верника. Он није хтео да види, да се у том одсуству, крије многошта од осећања народа према СПЦ, а посебно према њему лично! Њему, који је нашао за потребно да иде у Загреб, и да тамо говори о потреби суживота Срба (прогнаних) и Хрвата, а не и да буде на помену онима који падоше у толиким бојевима Првог светског рата (и од њихових предака!), које смо благодарећи незајажљивој амбицији краља Александра, положили на олтар његове СХС, 1. дец.1918!

Опростите величајне сени, надајмо се да ће доћи нова покољења која ће у вашим херојским смртима видети пример кaко се чува и ослобађа отаџбина. Амин.

Слободан Турлаков

илустрација новинар.де