logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    553 пута прочитано    Датум: 24.06.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Јасеновачке жртве - србска деца

Ове 2012.-те године се навршава 71 година од почетка „Великог злочина“ („Magnum Crimen“-а) који је почињен на просторима Неовисне државе Хрватске (Хрватска, Славонија, Срем, Босна, Херцеговина, Далмација)[1] у периоду од четири године (април 1941. г. – мај 1945. г.) над српским (православним живљем).

Владислав Б. Сотировић, 22. јуни 2012

***

О карактеру овог злочина је, по нашем мишљењу, најбољу, за сада, напомену дао Хитлеров опуномоћеник за Југоисточну Европу, др. Херман Нојбахер (Hermann Neubacher) написавши да је „Хрватско уништавање православних Срба један од највећих злочина у читавој светској повесници“. Симон Визентал ће касније овај злочин, нарочито у вези са Јасеновцем, ставити у исту раван са холокаустом кроз који су прошли Јевреји у Другом светском рату.[2] Међутим, на жалост, у Музеју холокауста у Вашингтону поставка посвећена „Magnum Crimen“-у у НДХ (тј. боље речено ГДХ – Геноцидна држава Хрватска) ни издалека не рефлектује чињенично стање ствари какво је било у те четири ратне године а камоли да се из те исте поставке може закључити да је холокауст кроз који су прошли Срби у НДХ у најмању руку у истој равни са јеврејским холокаустом у оквиру окупиране Европе организованог од стране немачких нациста.

Симптоматично је да и дан данас, тј. читавих 71 годину од почетка највероватније најстрашнијег геноцида у светског повести (бар према Нојбахеру) званични (политички и научни) представници нације над којом је „Велики злочин“ извршен немају јединствен став о карактеру „Magnum Crimen”-а уколико га уопште и обрађују или спомињу у својим јавним наступима или научним публикацијама.[3] Ово се углавном може објаснити као последица чињеничног стања да (бар) у Србији влада научно-политичка атмосфера која је установљена далеке 1944. г. а која је зарад политике „братства и јединства“ (тј. данас „еуроатлантицистичких интеграција“) плански и систематски ставила у запећак „Magnum Crimen” као деструктивно-контрапродуктиван пример „добросуседских односа“. У том контексту су и владајући комунисти одмах након рата 1945. г. јасеновачки логор смрти (de facto Дантеов „Девети круг пакла“) смишљено и перфидно реконструисали у најелитније балканско голф игралиште и роштиљ-пикник састајалиште са визуелним исмевањем свим жртвама овог садистичког стратишта без обзира на њихову националност или вероисповест постављањем споменика (тзв. „Распукла ружа“) а који се састоји од четири слова „U“ која гледају на све четири стране света као симбол (усташке) универзалне победе и у времену и у простору. Да ово постратно комунистичко јавно и отворено изругивање јасеновачким жртвама није случајно да се на овом месту само потсетимо и чињеничног повесног стања да југословенски комунисти имају писану и потврђену (у њиховим медијима) сарадњу са усташама још од 28. децембра 1932. г. када је ова сарадња (тј. споразум о сарадњи) и озваничена у „Proleteru – Organu Centralnog Komiteta Komunističke Partije Jugoslavije (Sekcija Komunističke Internacionale)“ (како стоји у заглављу овог гласила КПЈ). Узгред, свима нам је познатo и да „наш највећи син свих наших народа и народности“ није никада у својој подужој (само)владалачкој каријери посетио јасеновачко стратиште (удаљено мање од 400 км. од његове резиденције на Дедињу и то вожњом аутопутем у луксузном Мерцедесу са климом) да се игром случаја поклони сенима монструозно побијених а за такву могућност је имао прилике бар једанпут годишње (на дан званичног „ослобођења“ Јасеновца) и то све од године 1946. г. па све до године 1979.[4]

На овом месту се небисмо бавили „окарактерисавањем“ садиста-крвника који су починили „Magnum Crimen” 1941. г. – 1945. г. било по етничкој, било по каквој другој групној основи више из политичких него из моралних разлога уз професионалну опаску да нам је дужност да напоменемо да нису сви Хрвати (укључујући и тзв. „хрватско цвијеће“) починили „Magnum Crimen“ али да јесу сви „Magnum Crimen“ крвници били Хрвати са својим „цвијећем“.[5] Оно нашта бисмо желели да укажемо овом приликом, као конкретан прилог истинском проучавању „Magnum Crimen”-а, су повесни корени испољеног садизма 1941. г.–1945. г. над којим су се згражавали чак и нацистички Немци и фашистички Италијани у оквиру „Неовисне државе Хрватске“ која је, за разлику од комунистичког постратног тумачења, била у потпуности независна када се радило о унутрашњој политици, тј. о политици на земљишту државе која им је дата од стране Хитлера и Мусолинија. Дакле, испољени садизам у НДХ, како у квалитативном тако и у квантитативном смислу, није био „сателитског“ већ „неовисно-домаћег“ карактера па се као такав и треба третирати пред неким независним „Међународним судом правде“ (и пребијања међунационалних рачуна у повесном пресеку).

У Европи постоји само један једини народ кога је читава Европа јавно проклела још у првој половини 17.-ог столећа, и то управо због испољеног садизма, а то су „Хрвати“ (тако пише у повесном извору). Наиме, Европа је још у првој половини 17.-ог столећа сковала крилатицу-проклетницу која гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“ Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.−1648. г. који се водио између европских католика и протестаната (фактички европски Југ против европског Севера). Овај верски рат се слободно у повести може сматрати „Првим општим европским ратом“ у коме су поједине регије Централне Европе остале буквално опустошене а највише су убедљиво страдали етнички Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.[6]

Европско згражавање, а посебно немачко, на „Хрвате“ (тј. на хрватске солдате) и њихова недела остао је и у документовано-писаној форми као горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће хрватске солдатеске које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима дуљем НДХ за време Другог светског рата 1941.−1945. г. али и након тога за време Отаџбинског рата 1991.−1995. г. Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили своје бечке католичке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. Ову традицију су Хрвати наставили све до данас тако да се о српским главама набијеним на дрвене ограде по Крајини може наћи сведочанство очевица у монографији Јелене Гускове.[7]

Дакле, хрватски садизам се повесно може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано, тј. засновано на повесним изворима, показати и што је најбитније и доказати да геноцид (фактички етноцид) над српским народом укључујући монструозна иживљавања над српским женама и децом као и рушење српских споменика културе и повести заједно са богомољама и писаном традицијом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране хрватских униформисаних формација није никакав нововековни изум већ пре свега дугостолетна традиција па чак и начин националне самореализације у Хрвата. Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући:

“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.”[8]

У истој овој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским злочинима Хрвата, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се, нпр., кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата који су после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупили пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убистава жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.

Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.-те) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица, али и молитва Господу, позната широм Европе под слоганом: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“ Наиме, године 1630.-те хрватска солдатеска је ушла у овај источнонемачки град и према писању аутора Европске позорнице као историјског извора десило се следеће:

“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”

Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:

“10, 11. и 12.-ог маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”

Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.

О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији“ остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију

“Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.”

Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио:

“Пошто су многи Хрвати пребродили (реку) Лабу (или Елбу), јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”

Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје  из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста од 11. јануара те исте 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ који ће се и касније на балканским просторима НДХ (и натопљене српском крвљу) сукцесивно понављати и у 20. столећу:

„Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”

На крају можемо да закључимо да садизам креатора “Magnum Crimen”-а из 1941. г.−1945. г. има своје дубоко повесно порекло, корене и традицију уз општу напомену да су немачки грађани града Магдебурга године 1630.-те од стране хрватских војника доживели само трагедију у односу на стотине Магдебурга дуљем НДХ 1941. г. – 1945. г. који су сваки за себе били ништа друго него Дантеов „Девети круг пакла“.[9]

 


НАПОМЕНЕ:

 

[1] Нетачне су и пре свега политички тенденциозне послератне интерпретације званичне југословенске историографије да је „Независна држава Хрватска“ (НДХ) била само по свом формалном називу независна/неовисна а да је у ствари била пука марионетска творевина Хитлера и Мусолинија (Ivan Božić, Sima Ćirković, Milorad Ekmečić, Vladimir Dedijer, Istorija Jugoslavije, Beograd: Prosveta, 1973, str. 461−466). Тако, нпр. у управо наведеној књизи групе аутора пише дословце: „Pavelić je bio oruđe nemačkih rasista za sprovođenje plana germanizacije u jugoslovenskim zemljama po novom, totalnom konceptu“ (ibid., str. 466). Дакле, за све оне неупућене јасно је да је као прво злочине на подручју НДХ у току Другог светског рата фактички починила нацистичка Немачка а као друго сва кривица за те злочине се сваљује на поглавника Павелића који је по ауторима оваквих књига био пуко оруђе у немачким рукама исто као и његова држава. Међутим, иза злочина Павелића и његових усташа није стајао ни Хитлер ни Трећи Рајх већ Ватикан, односно римокатоличка црква која је ове злочине не само потспешивала већ у њима и директно учествовала па чак их и организовала (видети нпр: Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу. Злочини и сведоци, Београд: Фонд за истраживање геноцида, 2005: http://www.scribd.com/doc/57121016/Fratri-i-Ustase-Kolju-Dokumenta?secret_password=vkgrd4i9yy5d1b3z804.).  Ипак, најбитнија ставка у повести геноцидне НДХ је чињеница да је режим у Загребу читаве четири године имао потпуно одрешене руке по питању вођења своје сопствене унутрашње политике – дакле по питањима геноцида над српским народом у НДХ Загреб је био потпуно независтан и у односу на Берлин и у односу на Рим.  Чак шта више, и Хитлер и Мусолини су покушавали да обуздају власти у Загребу по питању крвавог иживљавања над својим сопственим грађанима православне вероисповести тако да је Павелић по том питању морао чак да се 1941. г. појави пред Хитлером а Италијани су у својој окупационој зони ступали чак и у отворене борбе са хрватским усташама у циљу спашавања српских цивила. Тачно је да је по питањима спољне политике клеро-фашистичка великохрватска „Независна држава Хрватска“ била типичан средњевековни вазал али је апсолутно нетачно да је то исто била и по питању вођења своје унутрашње политике а поготово по питању решавања „српског питања“ лево од Дрине. Титоистичка послератна хисториографија, исто као и државна југословенска политика, је чинила све да скине колективну одговорност хрватске нације за „Magnum Crimen“ сводећи проблем на релацију фашизма и антифашизма што је потпуно искривљавање истине. Такође се настојало и да се прикрије прави интензитет злочина а нарочито његове садистичко-зверске форме.

[2] Међутим, ова два случаја – истребљење Јевреја од стране нациста и истребљење Срба од стране усташа и осталих Хрвата у Другом светском рату су неупоредљиви пре свега по начину ликвидације једних и других. Док се над Србима спроводио од стране Хрвата и „хрватског цвијећа“ пре свега садистичко-зверски систем убијања, при чему су се у многим случајевима испољавале форме патолошког иживљавања над жртвом, у случају немачког система ликвидације Јевреја се примењивао далеко хуманији и цивилизованији однос према жртви што пре свега говори о веома различитим степенима цивилизацијског развитка хрватске и немачке нације. Слободни смо да изнесемо и став да је, по начину убијања, немачки логор смрти Аушвиц био кућа за еутаназију у односу на хрватски логор-касапницу Јасеновац. О неким видовима садистичко-зверских начина убијања Срба у НДХ видети нпр. документовану  књигу This is Croatia: http://www.scribd.com/doc/57463154/This-is-Croatia?secret_password=e2vqt6vpjcnsa6vyf27.

[3] Било је наравно и оних истраживача који су ову тему обрађивали што из личних што из регионално-повесних разлога. Из ове групе аутора бисмо овде пре свега истакли професора Београдског универзитета и редовног члана САНУ Василија Ђ. Крестића који је један од ретких истраживача који је систематски истражио повесне узроке и корене хрватско-римокатоличког геноцида над Србима у 20.-ом столећу: Василије Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Јагодина: Гамбит, 2002; Vasilije Đ. Krestić, Istorija zločina nad Srbima i Srpskom Krajinom: http://www.scribd.com/doc/57120866/Istorija-Zlocina-Vasilije-Krestic?secret_password=mbmj2fn9v30rsvfj4s9.

[4] Титови партизани за време читавог рата нису чак ни помишљали да пробају да ослободе Јасеновац. Броз је од Стаљина 5. јула 1944. г. тражио војну помоћ „да реши питање Србије“, тј. да је окупира, а када је то реализовано у октобру исте године од Црвене Армије није тражено да настави да помаже тзв. НОВЈ у борби против усташа и Немаца лево од Дрине па је стога Црвена Армија своје снаге из Србије пребацила у суседну Мађарску тако да је НДХ постојала не само до самог завршетка рата већ чак читаву седмицу након капитулације Немачке, тј. све до 15. маја 1945. г. О Брозовом захтеву Стаљину да изврши инвазију на Србију са својом Црвеном Армијом видети Брозово писмо Стаљину датирано 5. јула 1944. г.: Архив Југославије, 507, ЦК КПЈ1944/574.

[5] Овде је вредно прочитати есеје Јована Дучића о Хрватима, „југославизму“ и Југославији: Јован Дучић, Верујем у Бога и у српство, Јагодина: Гамбит, 2003.

[6] О овом рату видети у: Dragoljub R. Živojinović, Uspon Evrope, Novi Sad: Matica srpska, 1985, str. 244−256. Рат је, иначе, стварно трајао све до 1659. г. када је потписан тзв. „Пиринејски мир“ између Француске и Шпаније (dr Alan Isaacs, Fran Alexander, Jonathan Law, Elizabeth Martin (eds.), A Dictionary of World History, Oxford-New York: Oxford University Press, 2000, p. 622).

[7] Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990−2000), I−II, Beograd: Izdavački grafički atelje „M“,  2003.

[8] Лазо М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, Чикаго:  Српскa народнa одбранa, 1953, стр. 5.

[9] Види сајт посвећен „Magnum Crimen“-у: http://bogihrvati.webs.com.

 

_________________________________________

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник портала “Magnum Crimen”

http://bogihrvati.webs.com




4 коментара у вези “71 година од почетка „Magnum Crimen“-а”
  1. Патријарх “србски” Иринеј својом посетом Загребу само даје
    за право актерима MATGNUM CRIMEN да, у неким сличним историјским
    околностима, понове – Дантеов “ДЕВЕТИ КРУГ ПАКЛА”.
    Ни он, као ни друг Тито, “НИЈЕ ИМАО” времнена да посети ЈСЕНОВАЦ,
    јер је морао чути, лично из уста ИВЕ ЈОСИПОВИЋА, похвале на свој
    рачун за допринос ШИРЕЊА ЕКУМНИСТИЧКИХ ИДЕЈА и ЗБЛИЖАВАЊУ ДВАЈУ
    НАРОДА, преко УСТАШКЕ КАМЕ – РАЗУМЕ СЕ!!!

    Драган Славнић

  2. Nezavisna Drzava Hrvatska, isto kao i ova danas, bila je vijekovni san hrvatskog naroda koji za svoju slobodu ni tada ni sada nije prolio ni kapi hrvatske krvi svoje. Nezavisnu Drzavu Hrvatsku stvorili su Hrvatima Hitler i Musolini, a ovu danasnju drzavu hrvtsku stvorili su vodjeni mrznjom prema Bogu Hristu i Njegovim SRBima, nacisti i fasisti iz Medjunarodne zajednice na rusevinama bivse Jugoslavije.

    Neprijatelji Svemoguceg Boga i naseg voljenog SRBskog naroda, znaju veoma dobro sramnu i zlikovacku proslost Hrvata, ali nazalost njihovu proslost i “tisucu ljetnu zapadnu kulturu” ne poznaju mnogi jugoslavenstvom i laznim bratstvom i jedinstvom rasrbqeni Srbi, koji zbog toga u podsvesti svojoj pate zbog raspada Jugoslavije i oni zato ponovo prizeljkuju jedinstvo sa Hrvatima kao vijekovnim ubicama i koljacima Pravoslavnih SRBa.

    Zbog rimokatolicke ideje jugoslavenstva, i masonske zelje Kralja Aleksandra Karadjordjevica da SRBi zive u zajednici sa Hrvatima i Slovencima, SRBi su dvije svoje srbske kuce raskucili: Kraljevinu SRBiju i Kraljevinu Crnu Goru, MEDJUSOBNO SE RAZBRATIMILI i sa tudjinom zbratimili, i zbog toga krvavu i skupu cijenu platili.

    Zato upamti SRBine brate, i nemoj dozvoliti nikome da te laze, nema brata dog ti brata tvoja Majka SRBkinja ne rodi!

    Hrvati su pokrali ideje, parole, teorije i ustanove drugih. Oni nemaju nista svoje. Ni jezika ni pisma, ni junake na koje se pozivaju. Njihov najaveci narodni junak – Ban Jelacic, kome Hrvati spomenik u Zagrebu podigose nije bio Hrvat, nego Pravoslavni SRBin koga za Bana Hrvatskog po zelji Austro ugarske Monarhije ustolici SRBski Patrijarh iz Sremskih Karlovaca. Njihovu himnu “Lijepa nasa” nije ispjevao Hrvat nego SRBin koji je pjevao o svojoj domovini u kojoj je zivio a ne hrvatskoj koja nije tada ni postojala.

    Hrvati su po potrebi sve: i nacionalisti i internacionalisti, i nacifasisti i komunisti, i federalisti i demokrate samo da sprovedu svoje zlocinacke ciljeve koji su nastali iz mrznje rimokatolicke “crkve” prema Pravoslavnim SRBima, sa blagoslovom rimskog Pape iz Vatikana. Zbog pocinjenog genocida nad SRBskim narodom tokom Drugog svetskog rata za koji se Hrvati ne kaju, jer njima je rimokatolicka “crkva” na celu sa Papom iz Vatikana pocinjene grehe nad SRBima javno oprostila, nikada zato ne moze doci do pomirenja izmedju Pravoslavnih SRBa i rimokatolickih Hrvata kao ubica SRBa “u ime Boga”!

    Trenutno Hrvati zbog podrske Medjunarodne zajednice tlace ponovo SRBe u Zapadnim zemljama Svetog Save, ali uskoro dolazi novo vreme: propast pseudo hriscanske Evrope, i vaskrs SRBatva i SRBije!

  3. [...] http://www.novinar.de/2012/06/24/71-godina-od-po%C4%8Detka-magnum-crimen-a.html Share this:ТвитерФејсбукLike this:Свиђа ми се Учитавање… [...]

  4. […] 24. јуна 2012. г. чланак је објављен на порталу http://www.novinar.de: http://www.novinar.de/2012/06/24/71-godina-od-po%c4%8detka-magnum-crimen-a.html). Горњи текст је преузет без навођења његовог аутора […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo