Вести

Повратак

Пре две године у ријалити програму „Велики брат“, једна од учесница, иначе пореклом из Хрватске, пред врло широким аудиторијуму je разбила све табуе имајући сексуалне односе са још једним учесником

Весна Веизовић 24.06.2012

***

Да невоља буде још већа учесница, Маријана Чврљак, је у кућу ушла као срећно удата жена и мајка малог детета, што је није спречило да показује своје сексуално умеће и на тај начин „заради“ своју победу. Слушајући тада о тој по мени врло скандалозној победи, мислила сам да су такве емисије забавног карактера коначно дотакле само дно.

Пре него што наставим морам рећи да сам што се тиче ове области само лаик и да овај текст пишем са становишта једног обичног грађанина и (НЕ)гледаоца.

Јавност је у то време тим ниским чиновима који су се дешавали у „Великом брату“, увелико забављала широке народне масе. Ни мало не осуђујући ту „љубавну“ причу, зачињену страстима и свађава, која се иначе неславно завршила, госпођа Маријана је у то време представљана готово као једна савремена жена у складу са временом у ком живи и европском друштву ка ком тежи наша држава. Све у свему она се показала као једна жена спремна на све због славе и новца и која је као таква била и награђена.
Као гледалац, жена и пре свега мајка, била сам шокирана тим догађајем, јер како је уопште могуће да једна таква особа, гоњена најнижим страстима и мотивима завређује победу. Без обзира што је победила у једном таквом шоу програму где највише оцене добијају најниже побуде, постоји и друга страна медаље.

Тада сам се запитала колико је друштво заиста допринело њеној победи а колико је потребно да ми мислимо да јесте. Разматрајући чињенице које су довеле до њене победе, прво сам узела у обзир да је дотична госпођа ипак из Хрватске и да је могуће да јој је велики број гласова стигао управо са тих простора. Али међу учесницима је било још особа са простора Хрватске према којима су, како се чинило, њихови сународници гајили много веће симпатије.

Међутим када је јавност кренула у жестоку одбрану Маријаниних сексуалних враголија, правдајући их „емоцијама“, пре свега од њеног „патетичног“ и обруканог мужа, па затим и оца који је се неколико пута јавно одрекао (да би јој на крају све опростио), било је извесно да гледаоци заправо и немају неког великог удела у њеној победи.

Односно познавајући материјално стање људи у Србији, где се две трећине становништва воде као сиромашни, на ивици егзистенције, а такође и да су програми такве врсте намењени управо том слоју друштва, тешко да се може узети у обзир предпоставка да ће се тај народ у толиком броју одрећи једне векне хлеба, колико кошта једна порука у току гласања, да би наградио једно такво изопачено и неморално понашање.

Ту можемо само закључити да су претходне сезоне „Великог брата“, као разблажени неморал, биле само увод до разраде која се десила у последњој сезони са госпођом Маријаном, а која је настављена као пракса за успех у свим осталим ријалити програмима, где више не постоји никакав табу и где је просто необично ако нема бар једне пијане „порно глумице“, или певачице која скакуће по просторијама у којима се збива радња програма потпуно нага, или опет изводи какав сексуални перформанс са једним или више мушкараца. Та разрада је ништа друго него систематско уништавање омладине, моралних друштвених вредности и урушавања патријахалног васпитања и породице као стуба једног друштва.

Као што сам већ поменула две трећине грађана Србије живе на граници егзистенције, без основних средстава за живот. Одрастајући у таквим условима, младе девојке и девојчице су свакодневно и кроз већи део своје младости ускраћене за сва она материјална добра које нам је савремено потрошачко друштво наметнуло као неопходна. Без жељене гардеробе, шминке, излазака али са повећаном жељом за свим тим стварима које за њих представљају луксуз, оне пред собом имају велики број јавних личности, које иза себе имају славу, моћ, новац, односно модел савршене еманциповане и успешне жене а то је оно чему већина девојака данас теже и пре свега кључ како доћи до свега тога.

У овом предмету, као кључ успеха до славе треба посматрати управо случај госпође Маријане Чврљак, и начин на који је она дошла до славе, успеха и новца као главног узрока свега. Угледајући се на њен „лак“ пут до славе, девојке и девојчице, налазе да је тих пет минута чина, који пре свега треба да буде интиман и из најдубљих емоција, заправо само најлакши пролаз до успеха и свега онога што им је било ускраћемо у току живота.

Живимо у доба блуда, у свету где су све моралне вередности изврнуте руглу и подсмеху а разврат, прељуба, сексуалне девијације и све оно што би се могло окарактерисати у неким нормалним оквирима као ненормално расте у очима младих генерација као карактеристика коју треба усвојити јер ће их то одвести ка успеху.

Могло би се рећи да су млади данас, захваљујући таблоидном и медијском промоцијом неких нових вредности и начина васпитања, највећим делом кроз интернет и медије, остали ампутирани у погледу појединих фаза развоја психичких способности имају закржљали морални поглед на свет, духовност, сексуалност ( рано ступање у сексуалне односе без емоција вођени одређеном материјалном потребом) а самим тим и емоције.

Врло често смо у ситуацији где не можемо разликовати девојчицу од четрнаест година по физичком изгледу од већ развијене девојке од двадесет пет. Што значи да један део адолесценције који је врло важан за потпуни развитак психички здраве особе, потпуно изгубљен у жељи тих младих да што пре одрасту. Па самим тим и себи доказујући, врло рано ступају у сексуалне односе, што даље води у друге психофизичке проблеме, затим врло често нарушава здравље, долази до великог броја абортуса, полних болести и осталих проблема које нећу ни наводити ни разматрати јер то и није главна тема текста.

Главни проблем, чији су узрочници све ове наведене ставке јесте породица. Јер услед оваквог начина живота породица губи на снази, што видимо из све већег броја развода а смањене стопе склопљених бракова, где су опет деца често остављена на улици највећи страдалници тако растурених бракова.

А све ово је јесте главни и водећи проблем који доводи до тога да се урушавањем породице као стубом друштва, урушава цело то друштво. Тако да друштво у коме се неморал и разврат посматрају као пут до успеха, не може ни у ком случају напредовати, јер сама психа целокупног тог друштва није ни интелектуално, ни морално а ни емоционално правилно усмерена, па тако непотпуни можемо се само срозавати док не дотакнемо само дно канализације као једна некад врло славна и напредна европска цивилизација.

Као водећа медијска кућа која је крајем деведесетих прва кренула са урушавањем нашег до тада колико толико здравог друштва, може се сматрати РТВ ПИНК, који је гладном народу понудио забаву за очи пре свега (понеком и уши) у виду бљештавила и лажног сјаја Гранд Параде, гомилом полу голих певачица, без слуха и сумњивих интелектуалних способности. Ово последње је такође нарочито важно, јер узимајући у обзир да већина певачица коју су врло успешне и за наше услове богате, младим људима опет даје неку лажну наду да без неког претераног умног рада, дакле без завршене неке школе, ипак могу постићи много већи успех него „ето онај што се мучио на факсу пет година“. Што такође уназађује наше друштво у погледу интелектуалног развоја, а о срозавању музичког укуса не треба ни говорити.

Слушајући стихове турбо фолка у којима су опијање и прељуба кључне речи око којих се врти цео свет, млади временом усвајају управо тај начин живот из стихова и живе по том шаблону, вечито несрећно заљубљени, уплетени у прељубе и све то лечећи алкохолом и дрогама.

Након Пинка на сцену долази и Б92, са до тада невиђеним ријалити програмом „Велики брат“ који осваја велики део публике у Србији, па затим Прва, Тв Хепи, са Сурвајвером, Фаромом, Паровима. Значи шоу програми у којима познате и непознате личности откривају своје најмрачније особине, где све те најгоре њихове манире медији свакодневно оправдавају.

Егзистенцијално угроженом становништву у Србији свакако да више прија да се бар на пар сати дневно позабаве али и поистовете са животом неког ријалити учесника, чији су проблеми крајње тривијални, него да се суоче са сопственом реалношћу. Тако да је та забава за милионе, заправо истовремено одржавање народа у миру, кривљења његове свести у летаргији кроз вео илузија нечијих туђих живота, све у свему леба и игара.

На крају свега могу само рећи да ће будућност наше земље и оног кључног питања, да ли ћемо се морално и духовно узвисити или ћемо као друштво потпуно пропасти, зависити све више од кућног васпитања, јер је наше друштво у овом садашњем стању налик на људску јетру, као једини орган у телу који има способност регенерације, а та регенерација се постиже само здравим животом. То све зависи од нас јединки. Јер као што ситнице чине живот, тако и скуп јединки сачињавају једно друштво.

Весна Веизовић