Карта коју посетиоци добијају по уплаћених три еура
Како јавља “Глас Косова и Метохије“, а и како смо сазнали од једног “туристе” а уствари православног верника и Србина, улаз у цркву Богородица Љевишка се однедавно наплаћује.
Posted on 07/06/2012; Православље живот вечни
+++
Цена по особи је три еура. Ова новина би могла да се окарактерише са речима “невиђени скандал” да није, ипак, све то раније “већ виђено”.
Све је исто, само њега нема
Однос Православне Цркве и државе у СФРЈ може се описати углавном као “притајено гоњење Цркве више изнутра него споља”. Комунистичка партија и социјалистичка држава су осим сталне претње споља С. П. Цркву умногоме уређивали изнутра. Најбитније дело које су службеници режима одрађивали је избор кадрова на црквене функције. Тако преподобни отац Јустин говори да су комунисти изабрали два патријарха:
ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва је до сада (1960.) бирала два патријарха … И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате. (Св. Јустин Ћелијски)
Тита у Пећкој Патријаршији дочекује кустос који се понаша као домаћин у манастиру
Посебна пажња је обраћена на уређење Српске православне цркве у Републици Македонији и Црној Гори. Постојао је план партије да се Македонци и Црногорци разделе од српског национа и за достизање тог циља је било потребно злоупотребити Цркву. Био је план, дакле, да се створе још две националне “цркве” територијално омеђене по републичким границама. Док у Ц. Гори овај пројекат није у потпуности успео захваљујући оданости архијереја Арсенија и Данила Светој Цркви и њеном Предању, пројекат је успео у Социјалистичкој Републици Македонији.
У Македонији је постављен архијереј који ће да “слуша”. По записнику са седнице Светог Синода СПЦ од 29.09.1958. епископ Доситеј, приморан да прихвати улогу издајника од комуниста, изјавио је на седници: “Желео, не желео, ја морам да идем.” И, тако и “отишао” у Вардарску Македонију где је постао први поглавар самопроглашене МПЦ. Наравно, све ово није учињено без знања Сабора и Синода који су се противили али и прихватали поступке комунистичких власти:
Српска црква покушавала да изглади сукоб, пристајући својевремено на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дела своје територије уобличи у канонски оквир, чему су се тада противили неки епископи СПЦ, међу којима и данашњи патријарх Павле.
Тим поводом историчар професор др Предраг Пузовић каже: “Уместо да се викарни епископ Доситеј стави под црквени суд за прекршај архијерејске заклетве, гажење свештеничке дисциплине и канона Православне цркве, признат му је чин митрополита и статус поглавара те аутономне црквене области. Друга грешка је учињена избором Климента Трајковског за епископа битољског, иако није испуњавао законске и канонске услове. Канонском хиротонијом дата је могућност сепаратистима да у погодно време изведу потпуно отцепљење од СПЦ”. (Раскол прерастао црквене оквире, Мирјана Кубуровић, Политика)
Видимо да је епископ Доситеј под морањем прихватио улогу издајника. Педесетогодишњи терор над кадровском политиком Цркве је учинио да морал и етос нових архијереја још више атрофира. Анологни процес поставци Доситеја, који је касније за свој учинак у изградњи македонске нације добио орден од Јосипа Броза
Споменик подигнут еп. Доситеју у Скопљу, једном од “отаца” македонске нације
Тита, одвија се данас на Косову и Метохији. Осим других учесника у догађајима, процес стварања некакве “косоварске” цркве је готово идентичан процесима који су одликовали стварање “МПЦ”.
Косовски “Доситеј” је епископ Теодосије (Шибалић). И Доситеј и Теодосије су пре своје неканонске поставке на чело области којима ће руководити, већ били канонски изабрани викарни епископи. Доситеј је био викарни (без своје области, помоћни) епископ тадашњем патријарху Викентију, а Теодосије викарни епископ своме духовнику, Епископу рашко-призренском Артемију.
Некада држава СФРЈ и партија вршила притисак и терор над Црквом у Југославији, данас се слична појава врши на Косову настојањем НАТО окупационих снага и режима у Београду. Маневри су малтене идентични. НАТО структуре су на Косову имале потребу за реорганизовањем С. П. Цркве, како би злоупотребили Цркву и њен ауторитет који је по НАТО донедавно био реметилачки. НАТО говори о изградњи нове младе нације на Косову, о “Косоварима”. Да би и косовски Срби што више ушли у тај пројекат потребно је учешће једине заиста српске организације на Косову којој се не може негирати легитимитет, а то је СПЦ.
Пошто вл. Артемије није желео да сарађује у косоваризацији Срба, тражи се нови човек, “мекши”. Такав се налази у Теодосију. О томе Џулија Горин говори:
Средином јануара 2010. године у Пећи је одржан регионални састанак посвећен питањима безбедности, на којем је официр КФОР-а обавестио присутне како је извесно да ће владика рашко-призренски Артемије бити смењен, а на његово место постављен нови епископ Српске православне цркве – отворенији за сарадњу и дијалог са Западом. (Џулија Горин – Тоталитаризам у служби запада)
По утисцима многих, епископу Теодосију није толико тешко пало да смени свог духовног оца, нити је то учинио “под морањем”, већ је просто желео да се што пре дохвати епархије. Леон Коен, преговарач за Косово испред Владе Србије, у једном разговору је еп. Теодосија окарактерисао као “човека незајажљиве амбиције”. Један од учесника свргавања вл. Артемија био је и протосинђел Сава (Јањић) из манастира Дечана који је политику покоравања окупационој управи условљавао материјалном бригом за културна добра СПЦ.
Елем, задржимо се на речима протосинђела Саве и тиме вратимо се на почетак приче: претварању српских православних цркава у музеје “државе Косово”. Вратимо се на оно шта се од епископа Теодосија данас тражи. Како ће то он учествовати у грађењу младе косоварске нације?
о.Сава: А где је заштита културне баштине ?
Бљерим: Добро, то је значи, апсолутно, значи, између осталог …
о. Сава: Они … они … они мало то запостављају. (Бљерим: Запостављају, да … ) Ја се баш не слажем, чак ни у оној њиховој фамозној резолуцији коју су … , ја сам лично баш звао, био сам, овај, питао и молио да се помене црква и тако даље (Бљерим: Апсолутно, апсолутно), међутим, не знам шта је, ми имамо неких неразумевања на том плану, с њихове стране, али то је …
Бљерим: Али у принципу, кажем, нема циља са којим се ми не слажемо, значи, али, ја сам одмах рекао, добро, децентрализација је врло добро, могуће кључан део тога, Цркве и културних добара, али то се може постићи и присуством српских политичара у централној власти, имаће свој глас, то значи имаће могућности …
о. Сава: Па сигурно, то је то питање учешћа у институцијама које је важно, ево баш недавно сам био са Оливером (Ивановићем), ми лично овде сматрамо да је важно да Срби учествују у институцијама, због тога на неки начин, је важно да се тај наш глас чује… (Из снимљеног аудио снимка разговора пс. Саве са представником сепаратиста са Косова, Бљеримом Шаљом – Сава Јањић борац за независно Косово?!)
Натпис пред црквом Богородице Љевишке. Овакве табле стоје пред многим црквама на Косову и Метохији данас.
Дакле, новопостављена управа у Епархији рашко-призренској поставља један минималистички услов за учешће у интеграцији у тзв. “Републици Косово”, а то је брига нове “државе” о црквама и манастирима. Ово се идеално уклапа у оно што је новој “држави” и потребно, са тим да се она идентификује као секуларна, без иједне привилеговане верске заједнице. Српске цркве постају “косовска културна баштина” и материјално су заштићене, без “непотребних” верника су, који су прогнани са Косова и Метохије.
Такве цркве и манастири постају реклама новој “републици” која се стара о њима. У складу са свим тиме је и наплаћивање карти посетиоцима који долазе. На посетиоце нова управа ЕРП посматра дакле као на “верске туристе” а не на верујуће хришћане!?
Чувено благодатно место, манастир Св. Наум код Охрида као хотел и туристичка атракција у којој се до данас наплаћује улазак верницима
Ово је само један од елемената давања кредибилитета “независној држави Косово”, од стране сервилне власти у Епархији рашко-призренској, који по својим плодовима личи на оно што је комунизам урадио од Цркве у Вардарској Македонији. Многе цркве у Македонији су одавно постале музеји, а понеке и хотели, док је народ тамо на вишеструком губитку. Највећи губитак је тај што се губи осећај за светињу и губи идентитет хришћански, а ствара неки нови псеудо-национални – македонски или у новом случају косоварски.
Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”
„Prvi Mitropolit makedonski i Arhiepiskop ohridski“ Dositej (Stojkovic) nije svojim poreklom bio makedonac iz Makedonije, nego „Srbin“ iz SRBije.On je rodjen u Smederevu,a za episkopa SPC je izabran na trazenje crkvene UDB-e ili Vjerske komisije. Kao Vikarni episkop Njegove Svetosti Patrijarha Germana, on je od UDB-e imao zadatak da „pazi“ na njega, i na Goste koji dolaze kod Patrijarha Germana na razgovor.
Dositeja je postao javnim izdajnikom Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, sa precutnom saglasnoscu nase „Majke Crkve“. Cijela crkva je znala da UDB-a trazi pogodnu licnost koja ce pristati da glumi „mitropolita makedonskog ili arhiepiskopa Ohridskog“. Medjutim, svi su „mudro“ cutali i gledali svoga posla. Oni Episkopi SPC, kojima je Udba bila ponudila takvu sramnu ulogu, i pored pritiska koji je UDB-a na njih vrsila,imali su dovoljno snage i SRBske narodne i crkvene svijesti da njezinu ponudu odbiju, ali ona je ipak uspjela medju njima da nadje i slomi jednog novog Judu Izdajnika, u licnosti Vikarnog episkopa Dositeja!
Zato je danasnju makedonska „crkva“ hibrid, vestacki stvoren i rodjen iz prisilnog braka UDB-e, i nase voljene „Majke crkve“. O tome nepobitno svedoce istorijska dokumenta iz toga vremena. Tako npr. Arhijerejski Sabora SPC na svojoj sjednici od 17 juna 1959 godine, je izisao u susret zeljama „Drugog makedonskog crkveno-narodnog sabora“ i doneo svoju zvanicnu odluku br.47/1959 sa kojom je potvrdio njihove zahtjeve, i na trazenje UDB-e za Prvog mitropolita makedonskog i Arhiepiskopa ohridskog „izabrao“ Vikarnog episkopa Patrijarha Germana, buduceg „Arhiepiskopa“ Dositeja!
Njegovo ustolicenje za „Prvog makedonskog mitropolita i Arhiepiskopa ohridskog“ izvrsio je Patrijarh German Dozic u Skoplju, na zajedenickoj Svetoj Liturgiji 19 jula 1959 godine. To su istorijske istine koje potvrdjuju poznatu istinu, da su bezbozni komunisti SRBski narod planski satirali i Crkvu unistavali prije svega uz pomoc samih „crkvenih velikodostojnika“ SPC!
Komunizam je propao, ili bolje receno preobrazio se u pseudo demokratiju prije vise od dvadeste godina, ali su ostali komunisti i dalje u SPC. Oni pokusavaju sada uz pomoc Medjunarodne zajednice da dokrajce svoj davno zapoceti posao na unistenju SRBstva. Zato se SRBsko ime izbacuje iz naziva pojedinih Mitropolija kao u Crnoj Gori, i Eparhija kao u Backoj, i ponovo se sire ideje o potrebi osnivaja novih pokrajinski „crkava“.
Dio toga plana jeste i osnivanje ili obnavljanje prije nekoliko godina od strane Arhijerejskog Sabora SPC i tz. OHRIDSKE ARHIEPISKOPIJE sa Vladikom Jovanom na celu. Svima je poznato osim vladikama SPC, i nasem neobavestenom SRBskom narodu, da Ohridsku arhiepiskopiju nije osnovao Sveti Sava, i da ona nije zato istorijski gledano dio SPC, nego vaseljenskog Patrijara!
Zasto vladike SPC tako rade? Zasto se oni vise ne drze staze Svetosavske? Nije mi poznato, jer postoje mnogi odgovori, ali sigurno znam da to nije put Svetog Save i Svih Svetih iz Roda SRBskog. Zato ne treba nikoga cuditi ni najnovija NOVOTARIJA u SPC koju su uveli ekumenisti po ugledu na svoju „sestrinsku rimokatolicku crkvu“ da verni moraju da placaju ulaznice ako zele da se poklone Svetitelju svome kao kod Sv. Vasilija Ostroskog, ili da odu na molitvu u crkve koje su podizali nasi slavni SRBski Carevi i Kraljevi!
Na taj nacin od crkve se pravi pecina hajducka, a od zivog DOMA MOLITVE u kome obitava Duh Sveti, kao za vreme komunizma prave se muzeji, u koji ulaze i verejuci i neverujuci da se dive kulturi nasih Slavnih Predaka. Ovo je samo jos jedan dokaz vise, da svakim danom u SPC sve manje ima Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja!
Neka nam zato Bog bude u pomoci. Kako radimo tako i prolazimo!
KOMITERNA je dosledno sledila ucenje sataniste Karla Marksa, osnivaca komunisticke ideologije koji nije podnosio SRBe zbog toga sto su oni svojom snagom kroz SRBsku NARODNU REVOLVUCIJU oslobodili se turskog robstva, i tako pobili njegovu teoriju iznesenoj u Kapitalu da samo borba klasa donosi slobodu!
Zbog toga je KOMITERNA vodjena svojom slepom mrznjom i osvetom prema SRBima, donela plan o unistenju SRBskog naroda njegovom nasilnom podjelom na pokrajine. Komunisti su bili zato medju prvima pobornici cepanja jedinstvenog SRBskog narodnog bica na „makedonce, crnogorce“ i druge izmisljene i nepostojece vestacke narode, i slebdenici ideje o razbijanju SRBije Svetog Save na njezine pokrajine!
„Prvi Mitropolit makedonski i Arhiepiskop ohridski“ Dositej, nije bio makedonac po svome rodjenju nego „Srbin“ iz Smedereva, i vikarni episkop crvenog Patrijarha Germana. U mladosti svojoj Dositej je bio isto kao i German simpatizer ZBOR-a, a dolaskom komunista na vlast u Jugoslaviji, on je isto kao i German „promenio curak naopako“ i postao saradnik UDB-e. Dositej je prihvatio po zadatku UDB-e svoju izdajnicku ulogu u SPC, da bude novi Vuk Brankovic u SRBskom narodu i Juda Izdajnik u SPC. Na Saboru SPC, odrzanom 1958 godine, Dositej je drsko i otvoreno rekao prisutnim arhijerejima: „voljeli Vi to ili ne, ja moram da idem u Makedoniju za Arhiepiskopa“.
Trazeci izlaz iz crkvenih problema u Makedoniji, SPC je pod pritiskom komunistickih bezboznickih vlasti donela solomonsko resenje da sama bude osnivac „makedonske crkve“. Cepajuci tako OMOFOR Svetog Save i djeleci SRBski narod po pokrajinama, SPC je postala od Nojeve barke SRBskog duha i SRBskog spasenja – GROBAR SRBSTVA!
Ta istina koju sada „Majka crkva“ zeli da sakrije od javnosti,najbolje se vidi iz odluke Arhijerejskog Sabora broj 47 od 1959 godine, sa kojom je Sabor izrazio svoju saglasnost sa odlukama „Drugog makedonskog crkveno narodnog Sabora“ sa kojom su komunisti iz Makedonije u ime naroda trazili da imaju svoju nezavisnu „makedonsku crkvu“.
Da bi ta komunisticka „makedonska crkva“ imala sva obiljezja prave Crkve, za njezinog Prvog Mitropolita i Arhiepiskopa ohridskog, UDB-a je izabrala svog covjeka – Dositeja, dotadasnjeg vikarnog episkopa patrijarha Germana.
Zeleci da nekako otkloni opasnost od Crkve, patrijarh German je ispunio zahtjeve komunistickog bezboznickog rezim Josipa Broza Tita, i na zajednickoj „Svetoj Liturgiji“ sluzenoj u Skoplju 19 jula 1959 godine, on je licno ustolicio svoga vikarnog episkopa Dositeja za „Prvog Mitropolita i Arhiepiskopa makedonskog“!
Videci da pred sobom imaju ljigave i smucene predstavnike SPC, koji ne znaju kako trebaju Crkvu da vode, UDB-a je stalno postavljala nove uslove, i to je dovelo najprije do zahladjenja u odnosima izmedju novoosnovane „makedonske crkve“ i SPC, a zatim do prekida njihovog zajednickog bogosluzenja.
Ovako stanje za koje su mnogi vjerovali i mislili da je stvarno, godinama je trajalo pod komunizmom. U isto vreme bogoslovi iz „makedonske pravoslavne crkve“ redovno su pohadjali beogradski teoloski fakultet, na njemu svoje ispite davali i zatim po zavrsetku skolovanja ostajali da sluze u SPC ili se vracali u Makedoniju na svoju crkvenu sluzbu. Bila je to u stvari komunisticka lakrdija i najobicnija prevara i obmana neupucenog i naivnog SRBskog naroda.
Promjenom drustveno politickog sistema u Jugoslaviji, i njezinim raspadom na republike, SPC pod Patrijarhom Pavlom pokusala je preko vladike Jovana da povrati pod svoje okrilje odmetnutu „makedonsku pravoslavnu crkvu“ koju je sama stvorila, i da uspostavi naruseni crkveni red i poredak. Medjutim, tim zeljama i planovima SPC veliki otpor su dali pripadnici „jerarhije“ iz „makedonske pravoslavne crkve“ i nove makedonske DEMONokratske vlasti.
Pokusaj SPC da uspostavi naruseno crkveno jedinstvo u Makedoniji, radjeno je traljavo i suprotno ucenju Svetosavlja kao vrhunca hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije. Sa zeljom da nekako resi makedonsko crkveno pitanje, Sabor je obnovio suprotno crkvenom predanju SPC i istorijskim cinjenicama OHRIDSKU ARHIEPISKOPIJU, i na njezino celo postavio vladiku Jovana, kojeg su odmah bugarasi i ostali izdajnici SRBstva u Makedoniji docekali na noz kao izdajnika „makedonskog“ naroda.
Bila je to velika greska SPC, i nepotrebno zrtovanje i stradanje vladike Jovana, jer pitanje crkvenih problema u Makedoniji trebalo je resavati u duhu istorijskih cinjenica i Svetosavskog ucenja, a ne obnavljanjem OHRIDSKE ARHIEPISKOPIJE ukinutu od strane Turaka. OHRIDSKU ARHIEPISKOPIJU nije osnovao Sveti Sava, i ona zato u pravnom pogledu vijekovima nije pripadala SPC, nego Grcima i vaseljenskom Patrijarhu u Carigradu.
Sve su to bolni dokazi koji govore i pomucenoj ljudskoj pameti o obezglavljenosti SPC, i njezinoj nesposobnosti da u sadasnjim presudnim istorijskim trenucima pravilno odgovori na izazov vremena, jer ona ocigledno nikakve korisne zakljucke nije izvukla iz svoje trnovite i slavne proslosti.
Zato netreba nikoga da cudi sto se nase crkve u DEMONokratij sada u ime „progresa i kulture“ pretvaraju u muzeje. Sinovi i kceri Svetog Pravoslavlja to su vec vidjeli i dozivjeli za vreme komunizma u Rusiji. Zalosno je samo da se istorija opet sada ponavlja kod SRBa, i drugih naroda koji potrebne zakljucke iz svoje proslosti nisu izvukli niti nesto naucili!