Вести

Жртве НАТО бомбардовања

Na veliko zaprepašćenje, širom Srbije se polažu venci nevinim žrtvama bestijalnog bombardovanja i otkrivaju spomenici hrabrim ljudima koji su položili život na braniku nesrećne otadžbine.

Драган Видаковић, 25.03.2012

***

Čak je i za RTS to (pod)sećanje na bombardovanje bila prva vest.

Ne pominje se za divno čudo ratni zločinac Milošević, krvožedne srpske snage i otrcana priča o našoj krivici i laž da smo ratovali protiv čitavog sveta. A nismo. Samo smo se branili od zla koje je doletalo ko zna otkuda i ručilo ubojiti teret na usnulo stanovništvo. Ubijali su nas i zasipali svim i svačim-počev od uranijuma (300.000 projektila po izvorima NATO), o čemu svedoči epidemija kancera koja svakom novom godinom geometrijskom progresijom uvećava broj novoobolelih i umrlih, a pravili smo se da nije tako.

Tražilo se odavde da nas NATO žešće bomarduje da ode tiranin, trabunjalo se da je sve pitanje demokratije, da je albansko pitanje u Srbiji demokratsko pitanje, a sad i ludi vide da nije, jer ništa nije demokratsko kad su u pitanju novac, aspiracije i interesi.

Potplaćen od agresora –novcem koji nam je verovatno pripisan kao državni dug, beslovesni narod je oklevetao samog sebe, svoju državu, svoju armiju i policiju, srušio je i obesmislio sve institucije obmanut pričom o milijardama dolara koje čekaju na mađarskim prugama, i da će pride kad se uspostavi vlast po meri onih koji su nas razrušili i razbili, i ukloni jedini razlog bombardovanja-Milošević, kada u Srbiji zacaruje demokratija, ceo svet Srbe gledati sa divljenjem i poštovanjem, da će srpsko biti samo da se leškari i baškari, u virtuelnoj rajskoj Srbiji kakvu su naši neprijatelji obećali lakovernom narodu.

Predsednik Tadić je danas u Alekincu izjavio da je „Bombardovanje bilo zločin protiv naše zemlje i naroda.“

U vezi toga mnogi od nas niti su bili u dilemi, niti su sumjali. Da smo bili ljudi, po tom jednostavnom pitanju uvek su na istoj strani trebali da budu i vlast i opozicija i sav narod. Da smo bili jedinstveni u osudi zla danas sigurno ne bi bili u ovako jadnoj poziciji.

Da tadašnja opozicija, a današnja vlast nije verovala da će nadmudriti Zapadnu alu, da je pametnija od nje i da će prevratom u Zapadnoj režiji, a o našem trošku, na miran i demokratski način u našu korist rešiti pitanje za koje su oni upotrebili najubojitije oružje, prekršili sva međunarodna i vlastita prava i počinili neviđene zločine, danas ne bi bila u sutuaciji da i dalje popušta da bi zadržala pozicije, da Zapad i na nju ne primeni sredstava isprobana na Miloševiću, Sadamu, Mubaraku, Ben Aliju, Gadafiju juče i Putinu sutra.

A zašto smo poništili presude zločincima kad je svakome bilo jasno da je reč o zločinu kosmičkih razmera? Zašto ne podnesemo zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete nanetu bombardovanjem, zašto preko svesnih i savesnih država ne povedemo kampanju osude Međunarodnog suda pravde koji se za ta pitanja proglasio nenadlženim, kao i Haški sud koji je-kad treba nama da sudi, nadležan za nas iako u inkrimisano vreme nismo bili članica UN, a nenadležan kada mi tužimo agresore zato što 1999. nismo bili članica UN.

Na RTS, u podsećanju na zločine, dalje ide priča o nesreći Srbina iz Gračanice kome su bombe ubile dvoje dece i majku, a zatim episkop Teodosije koji je rekao danas, posle služenja parastosa žrtvama NATO bombardovanja u Gračanici, da je godišnjica početka bombardovanja prilika da, praštajući jedni drugima, budemo spremni i da oprostimo svako u svom srcu.

Šta da kažem drugo osim da sam zapanjen. Kome da oprostimo i to na godišnjicu najbestijalnijeg zločina nad nevinim i nezaštićenim narodom. Da oprostimo ubicama i njihovim nalogodavcima?! Da kleknemo možda? Da se molimo za spas i pokoj njihovih duša?! Da im se izvinimo što su morali ranije da napuste prijeme, kafiće i slastičarne u Avijanu da nas malo ubijaju i bombarduju.

„Ovde smo pre svega da obeležimo godišnjicu dostojanstveno i molitveno, da se setimo ne samo onih koji su svoje živote izgubili za vreme ratnog sukoba 1999. godine, već i svih onih koji su nakon tih ratnih meseci postradali, ili bez traga nestali samo zato što govore drugačijim jezikom, pripadaju drugom narodu, ili drugoj veri“, rekao je Teodosije.

Ne znamo, na veliku sramotu, ni tačan broj naših žrtava bombardovanja, niti znamo broj žrtava ni iz jednog istorijskog srpskog brodoloma, a treba da plačemo po tuđim grobljima što je poprilično neprimereno, a najgore je što bi rodbina žrtava sledeći episkopovu preporuku možda došla u situaciju da nariče za krvnikom.

Nemci su pre neki dan dodelili stipendije deci radnika RTS koje su pobili u bombardovanju.

Od preko 2000 pobijenih civila većina je pobijena na radnom mestu, na kome su naravno morali da budu jer je ratno stanje, jer su imali radnu obavezu. Radili su i lekari i sveštenici i radnici preduzeća i radnici uprava i fakuleta i vozači i mašinovođe…I tako je u svakoj zemlji u ratu. Mnogi su i izginuli. Njih niko ne pominje. Niko nije odgovarao, niti je osuđen što im je dao rešenje da budu na radnom mestu dok iznad lete avioni.

Vesti RTS i lokalnih stanica su bile jedino svetlo i vazduh u mračnom tunelu zločina, i njihov rad vršen pod velikim rizikom je bio na najveću dobrobit uplašenog i dezorjentisanog naroda. Šta su one značile u tim danima beznađa ne može se opisati, a to su najbolje znali oni koji su ih pobili jer je narod trebalo ostaviti u mraku i panici, da se lakše ostvari zločinačka zamisao. I sad krokodili plaču.

Dragan Vidaković