Вести

Светионичар

Ako je веровати Википедији Папуанци су до доласка Европљана живели животом народа из каменог доба.

+++

Убрајају се међу најпримитивније становнике Земље. Док још нису били навикли на „цивилизоване“ освајаче посебно их је чудио обичај белаца да слуз коју истресају из носа чувају у крпама (марамицама) дубоко завученим у џепове. Веровали су да тo има неке везе са њиховом душом и(ли) духовима. Европљани су их сматрали нецивилизованим народима. Први цивилизатори су их називали дивљцима што је данашњем новоговору вероватно политички некоректно.

У лажној науци о људским правима мора се добро проучити речник политичке коректности, али као што једна правила по међународном праву важе за Србе а друга за остале, тако се без икакве бојазни о Србима данас може причати све оно што би, ако би се рекло за било кога другог било за општу осуду, изузев наравно за Путина и Асада који у тренутној хистерији једини могу да помраче српску „славу“ највећих монструма.

И сад, ајде свет. Али најгора је чињеница да најцрња и најопаснија сатанизација великог дела српског народа долази од „другачијих“ Срба „друге“ Србије, како себе крсте, да би се разликовали од „руралне“, просте, крезаве, масне, знојаве Србије окупане смрадом белог лука, задахом повраћке и ужасним воњом лоше ракије.

У Србији куче не сме да се погледа попреко. За теже деликте од тога свашта се може десити. Ако се убије лептир купусар, кртица, буба мара казна иде и неколико стотина евра. Не дај боже да се нешто каже за „различите“-мањине било које врсте. Политички коректан говор мора бити на највећој висини, за све изузев за ону примитивну, бандоглаву, жвалаву, устајалу Србију. За то људско дно нема шта се не сме рећи. И НВО, и лажна другосрбијанска елита, и политички изузетни, и разноразни одбори и разноразне мањине. Не сме се данас (због паса) рећи удри по Србину као „по пашчету“-како се некада говорило, али удри као по руралном, дивљем, примитивном, неденацификованом, некатарзованом…првосрбијанцу то може. Што жешће, то боље. Боље се и плаћа, а добро се од тога и живи, а никакве бојазни од казне.

Филмски режисери у Србији слове као веома важне и умне личности, и били би кад би о свом трошку и о трошку улагача правили филмове који би морали да се докажу профитом на тржишту. Српске генијалне режисере филмова малог домета међутим финансира држава откидајући од уста и првосрбијанске сиротиње, чијој жртви самопрокламовани тумачи свега и свачега уместо да се поклоне, не часе часа да је поврде, понизе и испљују највулгарнијим речником.

Један од њих, филмски режисер Горан Марковић, сасвим парадоксално у рубрици „Култура“-„Вечерњих новости“, умујући ауторитативно о свему и свачему између осталог рече и ово: „Уколико они који нас воде у Европу одустану, макар на час застану да би дошли до ваздуха, све је завршено. То неће бити први пут да рурална Србија победи цивилизовану Србију.“ (1)

Милиони грађана Србије су дакле нецивилизовани (јер супротно од цивилизованог није рурално већ нецивилизовано), дакле „славни“ режисер заправо каже да се ради о дивљим, примитивним племенима, грубих, неотесаних, необразованих, некултурних, недозрелих, припростих дивљка, канибала можда, и свега најгорег што проистиче из те срамно изречене нецивилизованости.

Да милионе људи било ко у Србији може и сме да назове нецивилизованим, да је Србија држава као и друге, било би апсолутно недопустиво и строго кажњиво. Где је ту уставна забрана политичке, верске, културне, расне и сваке друге дискриминације, где су ту људска права изузев ако се прећутно подразумева да та нецивилизована Србија и нема људска права.

Та запањујућа дискриминација милиона грађана Србије не да не производи никакве последице, већ се напротив третира као нешто потпуно нормално, елитно, европско, на најбољем трагу заштите људских права, слободе, правде и демократије. А то је толика срамота, да те часне, поштене људе који деценијама муку муче да преживе, да сачувају породицу, земљу, име, кулутру, историју и државу, разне умишљене величине комунистичке рециклаже, које лагодно живе на баш на њихов рачун, вређају и понижавају на тако бестидан начин.

И не да је срамота, већ је право питање да ли постоји нека институција у овој држави која може и мора да заштити грађане од насилника, јер шта је увреда и дискриминација ако не ово, или ће можда остати само далек сан и неиспуњена жеља те кужне већине да има бар заштиту какву има лептир купусар, пошто је заштита коју данас у Србији има „човеков највећи пријатељ“ за „руралне“ и дивље само недостижан идеал.

Драган Видаковић

(1) http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:367867-Goran-Markovic-Ne-moze-se-pobeci-od-sebe