Света Литургија - Прота Драган Сарачевић
Поштовни господине Уредниче, прочитах вест о упокојењу проте Петра Радоша, и његовом „удесу“, које је још једно живо сведочанство, о још једном непочинставу „епископа“ Иринеја.
Прота Драган Сарачевић, електронском поштом 15.01.2012
+++
Најучтивије Вас умољавам да објавите и овај „бисер“ из већ пребогате ризнице његових непочинстава, за време до сада невиђене петогодишње аутократије.
Мир Божји, Христос се роди, и нека је срећна и Богом благословена нова година.
Прота Драган Сарачевић
+++
+++
+++
Његовом Преосвештенству
Господину Господину ИРИНЕЈУ
Епископу аустралијско – новозеландском
и администратору епархије за Аустралију и Нови Зеланд Новограчаничке Митрополије
Сиднеј, 10. Септембар 2007.
Ваше Преосвештенство,
По други пут Вам се обраћам, будући да нисам добио одговор на моје писмо од 20. Авагуста 2007, а по питањима Вашег акта Ебр. 308/07, који се односи на непотпуно разјашњену и недокументовану одредбу у вези са мојом молбом за скидање забране свештенодејства после доказане невиности, као и у вези акта Ебр. 325/07, који се односи на разрешење дужности секретара редакције Светосавског Весника а без образложења.
У вези са актом Ебр. 308/07, сматрам да сам, имајући у виду целокупну коресподенцију и приложена документа, дефинитвно доказао да код мене у спороном случају НЕ ПОСТОЈИ КАНОНСКИ ПРЕКРШАЈ, по коме сте ме казнили забраном свештенодејства, или како сте то образложили у Вашем акту Ебр. 251/07, да је то „привремена мера“… По овом питању обратио сам се за савет дугогодишњим професорима Богословије и Богословског Факултета које познајем, а који су потврдили канонско правило, и моју тврдњу у одбрани, да је забрана свештенодејства КАЗНА, која се доноси и изриче искључиво по утврђеној и доказаној кривици, и да као таква не постоји и не може се третирати као ПРИВРЕМЕНА МЕРА, а још мање не може да буде донета у току поступка, док се не „утврди кривица“.
Поред тога, посебно је иритирајућа чињеница, да против оних свештеника које сам ја именовао у мојој представци, а који су, за шта поседујем и материјалне доказе, ПОЧИНИЛИ КАНОНСКЕ ПРЕКРШАЈЕ, нисте ништа предузели, јер као што видим нису стављени под забрану свештенодејства, због“могућег канонског прекршаја”, кога су заиста и ПОЧИНИЛИ, док се њихова кривица евентуално не утврди, као што сте то учинили у моме случају.
На братском (?!) састанку свештенства, 24. Августа о. Г. У Александрији, „одговорили“ сте ]УТАЊЕМ на питање које је покренуо прота Мирослав Поповић, да би требало размотрити КАНОНСКЕ ПРЕКРШАЈЕ које чине поједини свештеници који прихватају да у светој тајни крштења кумови могу да буду римокатолици и протестанти, као и чињеницу да има и свештеника који пре венчања дају свету тајну евхаристије, исто римокатолицима и протестантима, тамо где су у питању мешовити бракови, што је све више него јасно: НЕКАНОНСКИ и противно учењу наше свете источне православне Цркве, а што се граничи са јеретичким поступком. Исто тако остали сте и без коментара на тврђење проте Душана Ракића, да има свештеника који се баве ВРАЧАЊЕМ, што је исто неспојиво са учењем наше свете Цркве, а такође нисте коментарисали ни НЕДОСТОЈНО и НЕПРИСТОЈНО ПОНАШАЊЕ појединих свештеника на јавном месту, посебно у ПИЈАНОМ СТАЊУ… Преко свега овога сте једноставно прешли, и све је остало да изгледа као да се од тога ништа није ни догађало нити се пак догађа.
Ја протојереј Драган Сарачевић, који сам у свештеничком чину готово пуних тридесет година, никада и паки никада, нисам у својој свештенослужитељској парохијској служби, било шта од горе набројаног учинио. Исто тако, према приложеним документима, материјалним доказима и сведоцима, доказао сам моју невиност у спорном случају, и доказао сам да НИСАМ починио наводни КАНОНСКИ ПРЕКРШАЈ због кога сам кажњен, а та казна незаконито и противканонски још увек траје.
Овим Вашим поступком, ја сам као свештеник дубоко повређен и разочаран, и будите убеђени не само ја, сагледавајући целокупну ситуацију, као и Ваш приступ у начину решавања одређених питања, посматран како глобално у односу на сво свештенство, и на мене посебно.
Из горе поменутог више је него очигледно да се овде ради о примени дуплих стандарда, што сам истакао у мојој жалби, као и о томе да сам ја тај који сам једноставно одређен за „одстрел“, без обзира на то да ли имам или немам кривицу. У моме случају, оно што је најважније, то је да је нађен повод кога је требало искористити за моје коначно „уклањање“, односно рашчињење, јер у нашој Цркви, као што видим, за поједине свештенике који су унапред осуђени, не постоји право на жалбу, и не постоји више нико изнад намесника и епископа и њихове „апсолутне“ или апсолутистичке и неприкосновене власти.
Обраћам Вам се овог пута са образложењем, да ја лично, као и у претходном моме случају где нисам желео да дође до ескалације, не желим да до тога дође ни овога пута. Још једном подвлачим, као што сам то учинио и у моме обраћању Еп. Савету и Црквеном суду, да сам ја у моме случају до сада манифестовао изузетно велико стрпљење, а да мој случај није на одговарајући начин још увек, после три ипо године стрпљивог чекања решен.
Из свих горе наведених разлога, још једном Вас најучтивије умољавам да поменуту забрану скинете, будући да сте је Ви сами у“оквиру своје надлежности” лично донели.
Уколико то не желите да урадите, с обзиром да је врло видљиво, да у моме случају не постоји правни лек у виду обраћања вишој инстанци, јер нисам изведен на Црквени Суд, и с обзиром да сам пуна четири месеца под НЕКАНОНСКОМ забраном свештенодејства, ја ћу бити принуђен, пре достављања случаја Административном Трибуналу државе Нови Јужни Велс, (Административе Дисциссион Трибунал – Стате оф НСЊ) да предмет доставим Светом архијерејском синоду и Великом црквеном суду информације ради, а са циљем да са себе скинем одговорност за евентуалну ескалацију случаја.
Такође желим да Вас подсетим на случај Његовог Преосвештенства епископа Филарета, коме је био забрањен улазак у Црну Гору на основу ПРЕТПОСТАВКЕ, јер је ОСУМЊИЧЕН наравно без икаквих доказа, да је наводно помагао хашке осуђенике. У моме случају, сматрам да је учињено готово исто, јер сам пре доказане кривице, потпуно неканонски стављен под забрану свештенодејства зато што сам исто под ПРЕТПОСТАВКОМ, пошто „постоји могућност да сам починио канонски прекршај“ био ОСУМЊИЧЕН, и као такав, унапред кажњен док не докажем да нисам крив.
Имајући овај пример епископа Филарета у виду, као и оптужбе засноване на истом принципу – без доказа, као и непримерене казне, и ја најозбиљније размишљам да пред Вашом резиденцијом у Сиднеју започнем штрајк глађу и документовано и у конкретно датом случају обелоданим корупцију, везану за кадровску политику која је у нашој епархији узела невиђене размере, и скренем пажњу јавности на крајње неодговорно гажење епархијског Устава, патријаршијских одредби у вези са пензионисањем активних свештеника, на кршење државних закона, на инаугурисање дуплих стандарада у пракси управљања епархијом, на дискриминацију и толерисање противуставно изабраних управних одбора у појединим ЦШО, на лажи, преваре и обмане, које се исто толеришу и постају пракса у животу СПЦ у Аустралији, а који у многим својим сегментима нема ничега заједничког са Светим Јеванђељем и Светопредањском, Једином Светом Истинитом Источном Православном Саборном и Апостолском Црквом.
У вези са актом Ебр. 325/07, којим сте ме противуставно – унилатерално „разрешили“ дужности секретара редакције Светосавског Весника, такође нисам добио одговор и образложење са разлогом за такав поступак.
По нашем Уставу уредник Епархијског Весника је по положају члан Епархијског Пленума, и њега именује и поставља Црквенонародни сабор, (Устав ССПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, члан 10 и 24). Имајући ове уставне одредбе у виду, сматрам да је једино ЦНС меродаван и за одлуку овакве врсте, када је у питању разрешење. Ја сам за уредника Епархијског Весника био именован и постављен на ЦНС 1993, а разрешен сам на ЦНС 1998. Године
У конкретном – садашњем случају, званично сам постављен у име наше епархије за члана уредништва, од стране Еп. Савета, што би наредни ЦНС требао да потврди или евентуално оспори.
Ово је учињено у периоду између два ЦНС, а према одлуци претходног, у вези са планираним заједничким издавањем званичног гласила СПЦ у Аустралији и са издавачком делатношћу, којом је претходни ЦНС дао овлашћење и ставио у дужност Епархијском Савету доношење ове одлуке.
Касније је ради бољег функционисања, унутар уредништва извршена само подела функција, по којој сам ја, као један од уредника Светосавског Весника који је постављен, да напоменем једини члан у име наше епархије, прихватио положај секретара редакције.
Имајући у виду горе наведене одредбе Устава наше епархије, а будући да нисам добио одговоре за које сам молио, ја Вама оспоравам УНИЛАТЕРАЛНО право на моје разрешење из два разлога;
1. Одлуке ове врсте не спадају у домен одлучивања епархијског Епископа – администратора, будући да је моје постављење извршио Епархијски Савет на предлог бившег епископа и свештенства, па је према правној процедури Епархијски Савет надлежан и за корекцију свих одлука које је донео у кругу своје надлежности, односно у овом случају, надлежан је Црквенонародни Сабор, пошто је одлука донесена у име Црквено Народног Сабора и по налогу истог. Наш Устав нигде не предвиђа да уредника Епархијског Весника поставља и разрешава Епархијски Савет или надлежни Епископ, а посебно администратор, чији делокруг рада одређује актуелни Устав СПЦ из 1947. Године, члан 112.
2. Будући да је гласило заједничко, са правне тачке гледишта наша епархија не може остати без свога представника у уредништву, посебно имајући у виду да се у име наше епархије у уредништву налази само један члан, док је сестринска епархија заступљена са четири своја представника. Новог уредника према нашем Уставу, меродаван је да постави једино Црквенонародни Сабор.
Надајући се у Ваше позитивне одговоре, моли за архијерејски благослов и целива свету десницу Вашег Преосвештенства, одано духновно чадо,
Протојереј Драган Сарачевић с. Р
