Вести

Архимандрит Симеон (Виловски) ЕРП уегзилу

Молитва је најприснији разговор са Господом, подсећа овај духовник са Косова и Метохије и напомиње да је непознавање своје вере узрок заблуда, сујеверја и кривоверја.

ВЕСТИ, 04.01.2009  (06.01.2012)

+++

Уочи најрадоснијег хришћанског празника, дана рођења Исуса Христа – Сина Божјег, протосинђел Симеон, игуман манастира Бањска са Косова и Метохије, говори за „Вести“ о снази молитве и значају Божића за православне Србе у отаџбини и расејању.

Божић нас, напомиње овај духовник, уводи у саму суштину хришћанске вере, он је својеврсна мистагогија (тајноводство) , која нас на тајанствен и чудесан начин изводи из овога света и преводи у другу стварност, стварност божанских вредности и вечних истина, које неупоредиво надилазе пролазне категорије овога света и оплемењују човеково биће одсјајем вечности:

– Својим смислом и својим садржајем празник Божића саопштава свету „једино ново под сунцем“ – тајну оваплоћења Бога, тајну силаска Бога на земљу и сједињења божанства и човекове природе у Христовој личности. Самим тим овај празник је изнад сваке кризе и узводи човека изнад свих криза овога света, помажући му да у свом животу пронађе смисао.

У односу на друге православне народе, колико су Срби истински верници, а колико традиционалисти који своју веру доживљавају фолклорно?

– Срби се налазе на путу да од традиционалиста постају истински верници, али је то идеал који у потпуности ниједан народ не може достићи. Српски народ практиковању своје вере у великој мери приступа фолклорно, крећући се често по површини и задовољавајући се спољашњим манифестацијама вере не силазећи, међутим, у дубине православних истина, да би тамо открио сву лепоту и узвишеност вредности које православље носи. Требало би, стога, да се у познавању своје вере угледамо на народе који показују много више зрелости и спремности на жртву у том погледу.

У какво стање човек може себе да доведе, али и да себи помогне молитвом?

– Молитва је најприснији начин општења човека са Богом, она човека узводи Богу, обожује га, чини га сличним Богу, ублажује грубост његове душе, његових поступака и навика. Молитва је најсигурнији, али и најнеопходнији начин приближавања човека Богу. И Бог не касни да помаже човеку у молитвеном напору. Али, молитва без духовног надзора, или покретана људском сујетом, молитва са нечасним циљем – може човека довести у озбиљан духовни проблем.

Да ли у својим молитвама човек заиста зна коме се обраћа, да ли је потпуно свестан ко је и шта је Бог, колика је његова љубав и моћ?

– Човекова свест о Богу и његовим особинама аналогна је човековој духовној зрелости. Та свест шири се и изграђује трудом човека на достизању хришћанских врлина, између осталог и трудом у молитви. Управо трудом на молитви човек се постепено приближује Богу и постаје свестан пред ким се налази и коме се обраћа.

На који све начин и каква молитва и вера може да помогне човеку да буде бољи, као и да се одагна светогрђе сваке врсте, пакао црних мисли и злих дела којих је све више у свету?

– Истрајна молитва, чиста, предана, под духовним надзором – сигуран је пут ка духовном напретку човека. Напредак у молитви доноси собом истовремено избављење од греха и злих дела.

Како тумачите проблем религијског карактера код оних православаца и хришћана уопште који мисле да је Бог антропоморфно биће, односно да је то невидљиви човек са великом брадом који управља људским животима без њиховог утицаја?

– Непознавање своје вере узрок је заблуда у које људи западају, узрок сујеверја и кривоверја. Бог је Света тројица, један по суштини а тројичан по Лицима – Отац, Син и Свети дух, а није никакво антропоморфно биће. Друго лице Свете тројице, Син, очовечио се у личности Исуса Христа, узевши на себе људску природу. Могуће је да поменуте представе настају под утицајем римокатолицизма који, одступивши од пута Истине, приказује Бога Оца као старца са дугом брадом. Та слика супротна је Откровењу и представља велику догматску заблуду, која се одсликава и у свакодневном животу римокатолика.

У чему је разлика и квалитет молитве и вере православних у односу на друге хришћане, али и остале религије?

– Православна црква је чувар и ризница праве и непатворене вере, коју је Христос донео људима. Та вера представља бесцен (непроцењиво) благо очувано у Православљу и све што из те вере извире, па тако и молитва, има вечну вредност и несравњиво је са догмама осталих хришћанских деноминација, које су у великој мери исквариле разне аспекте хришћанског учења, а поготово је неупоредиво са учењем осталих религија, које, не верујући најпре у Тројичног Бога, немају елементе који би могли на било који начин помоћи човеку или га спасти.

Како би требало православни Срби да прослављају највеће празнике као што су Божић, Васкрс или крсна слава?

– Прослављање највећих хришћанских празника треба да нас уведе најпре у смисао и значење тих празника, да бисмо кроз њих спознавали спасоносно дејство и преображујућу снагу, јединственост и непоновљивост вредности наше вере. Требало би да буде подстицај на упознавање са истинама православља, на разоткривање дубина које оно садржи, подстицај на богомислије и зароњавање у бескрајну пучину духовне литературе, изградњу свести да је духовно претежније од материјалног. Прослављање хришћанских празника требало би да нам помогне достизању идеала ради којега је Бог постао човек – да би човек могао постати Бог по благодати.

Да ли бисте прокоментарисали комерцијализацију верских празника: општу потрошачку помаму, преједање, пијанчење у празничне дане?

– Карактеристике наведене у вашем питању потпуно су стране хришћанском учењу и основним постулатима духовног узрастања. Заправо, могли бисмо да кажемо да су потпуно супротне карактеристикама описаним у претходном одговору и да удаљавају човека од идеала Христове парадигме. То извитоперено „прослављање“ хришћанских празника, толико карактеристично за Запад и до савршенства развијено на Западу, све више маха узима и међу Србима, не само онима који живе на Западу, него и међу онима у отаџбини. Треба знати да је оно производ духа протестантизма и римокатолицизма и не треба га уводити у бистру воду православља.

МОНАХ СА ДВА ФАКУЛТЕТА

Протосинђел Симеон (Виловски) рођен је 1963. Године у Београду. Монашки пут започео пре двадесетак година у манастиру Црна Река код тадашњег игумана оца Артемија, сада епископа рашко – призренског. Прошавши манастирска послушања у суровим условима црноречке пустиње, примио је монашки постриг 1991. Године на празник Светог архангела Михаила из руке владике Артемија.

На почетку обнове Високих Дечана духовном инфузијом из Црне Реке распоређен је у Дечане са још неколицином црноречких монаха. Убрзо након постављања епископа Артемија на трон Епархије рашко – призренске био је премештен у Призрен, на службу епископу. Завршио је Теолошки факултет у Солуну и Економски факултет у Београду.

Именован је за игумана манастира Бањска, обновљеног 2004, након 520 година проведених у рушевинама. Осим дужности игумана манастира Бањска, налази се на положају секретара епископа Артемија.

 ЧУВАЈТЕ СРПСТВО

Која је Ваша празнична порука Србима у расејању?

– Да чувају српство јер српство је неодвојиво од православља, његов је стожер православље и оно израста из православља, а при том не губи свест о националној припадности, чувајући духовни идентитет и историјско достојанство свога народа. У данашњим узбурканим водама овога света, где се великом силином намеће дух западне цивилизације, који стреми тиранији читаве васељене, једина истинска брана немилосрдном процесу глобализације јесу начела Христове науке, коју су као лучу кроз векове светске историје храбро носили и чували наши преци, да би је предали данашњим генерацијама.

Разговарала: Радмила Лончар

ВЕСТИ. 04. 01. 2009

Први пут објављено 06.01.2009