Вести

Буквик

Прећутана српска Сребреница поред Брчког – жртве „другог реда“ отказују послушност.

Историјски пројекат Сребреница, Београд 2012

***

Политичка класификација жртава рата једна је од најсрамнијих и најнечовечнијих карактеристика сукоба у Босни и Херцеговини од 1992 до 1995. године. Појам жртве током ратног сукоба, у правном и моралном смислу, дефинисан је врло јасно: жртва може бити само неборбена особа, појединац који у тренутку страдања не узима учешће у борбеним дејствима, hors de combat, и то без обзира на то којој страни припадао. Жртва није само цивил који је, према одредбама Женевске конвенције, за време трајања ратних дејстава по дефиницији „заштићена особа.“ То може бити и донедавно војно лице које се предало или је заробљено. Управо ова последња категорија „заштићених особа“, или жртава, служи као основ за кривичне оптужбе настале услед третмана којем су заробљени припадници Армије БиХ били подвргнути после пада Сребренице 11. јула 1995. Али по међународном хуманитарном праву, све неборбене особе – цивили и ратни заробљеници – једнаке су.[1] Ниједној групи међу њима, без обзира на то за шта или против кога су се борили, не може се ускратити статус жртве на основу политичких или идеолошких критеријума. Правницима, историчарима и свима који се овим питањима баве у складу са стручним критеријумима, то је неспорно и кристално јасно.

Међутим, ураганске страсти усковитлане на етничкој и верској основи, које циљано и систематски покреће једна страна од самог почетка босанскохерцеговачког сукоба,  одражавају се и на перцепцију „жртава,“ у зависности од тога којој су од зараћених страна припадале. Мада са формалноправног становишта све настрадале особе које се налазе у сличном положају треба да уживају исти статус, у пракси је дошло до диференцијације коју је истакнути публициста Никола Живковић прикладно назвао „жртве првог и другог реда“.[2] Привилеговане жртве се бележе, о њима се пише и говори и њима се одају почасти. Жртве чије је место предодређено у другом реду третирају се другачије. Оне се негирају, на њихово помињање реагује се са запрепашћењем као да је реч о нестварним појавама или духовима, инциденти у којима су страдали приказују се у прихватљивом светлу као легалне војне операције вођене против „побуњеника“, а њихови џелати редефинишу се као „бранитељи“, што жртве у најмању руку сврстава у табор нападача и агресора те их и на тај начин, као невино настрадала људска бића, додатно девалвира. Заправо, жртве другог реда требало би да буду захвалне ако су само скрајнуте и хијерархијски постављене испод пијадестала привилегованих. То значи да им је ипак удељена барем мрвица пажње, уз све ограде, понижења и релативизацију што ту врсту невољног помињања прати. Много чешће, међутим, њихова судбина је да буду игнорисани, чиме се врши покушај њиховог моралног поништавања поред већ обављеног посла физичког уништења. Депривилеговане жртве  – поред живота – морају се лишити и достојанства. Али не само тога већ и сваке реалне могућности да остваре моралну и правну задовољштину за претрпљена зла. У политички коректном расплету рата у Босни и Херцеговини разрађена је, и кроз доследну праксу утемељена, савршена симетрија: раме уз раме са привилегованим жртвама стоје привилеговани починиоци злочина. Те починиоце нико не тражи, нити узнемирава. Деценију и по од дејтонског мира они се шетају слободно, ћаскају са пријатељима у кафићима, и обављају своје редовне послове што – у случају Дистрикта Брчко – може да значи и да заузимају утицајна места у управном и правосудном апарату. Од њих тешко да се може очекивати да подносе кривичне пријаве, врше истражне радње и припремају суђења – противу самих себе или својих суизвршилаца. За многе злочинце рата у Босни и Херцеговини Брчко Дистрикт је оно што су Аргентина, Парагвај и Бразил не тако давно били за злочинце из једног другог рата – безбедно уточиште.

Перверзни елементи моралног апартхајда, који обележавају општи однос према жртвама, и систематско избегавање кривичног гоњења одређене категорије џелата широм послератне Босне и Херцеговине долазе посебно до изражаја на подручју Брчког. Ради се о једној тамној епизоди која се у првој години сукоба тамо одиграла, али која је – управо због некоректне етничке припадности жртава и привилегованог статуса њихових прогонитења  – на радарском екрану ратних страхота једва забележена и до сада је остала практично непозната.

Страшна, неистражена и незабележена судбина месне заједнице Буквик, српских села географски надомак Брчког, све до објављивања ове монографије др Љубише Симића налазила се врло далеко од свести и савести света, како ближег, тако и даљег. Аутор отворено признаје да катастрофа која је задесила становнике ових села, што је у свему упоредиво са трагедијом енклаве Сребреница, чије су патње привукле планетарну пажњу и опште сажаљење, својевремено није била позната ни њему, мада је живео у Бијељини, на свега пола сата вожње од места догађаја.

Као што ће се из овог случаја видети, од самог почетка последње ратне драме у Босни и Херцеговини па до објављивања овог дела, жртве са класификацијом другог реда у буквичком крају биле су грубо ућуткане и запостављене, а у потрази за правдом – цинично онемогућене.

I

Ова монографија, која је резултат брижљиве анализе неколико хиљада страница материјала, односи се на догађаје у буквичком крају између априла и септембра 1992. године. То је панорамски поглед на стање међуетничких односа у том тренутку и савезе једних против других у почетној фази рата; на жртве и на постепено али неумитно сужавање обруча око њих и коначни трагични расплет који је обележио њихову судбину; на перфидне „преговоре“, које су нападачи отварали само са циљем да се жртвама улије осећај лажне сигурности пре наношења коначног ударца који им је унапред био намењен; на починиоце и њихове наредбодавце који се наводе у вези са скоро сваком епизодом у овом трагичном наративу и приказ јединог кривичног процеса који је до сада у вези са овим рушилачким и крвавим походом био одржан, али који је – парадоксално – вођен против преживелих жртава, а не против њихових џелата. Да појаснимо, тај процес није, као што би се нормално очекивало, био одржан у Дистрикту Брчко после успостављања мира, него у Тузли за време трајања рата. На оптуженичкој клупи нису се нашли осумњичени починиоци ратног злочина уништења заједнице српских села Буквик, него њихове беспомоћне жртве – заробљени Буквичани, којима је суђено за „побуну“, кривично дело чије се биће највероватније очитује у чињеници да су њихово физичко присуство и етничка припадност представљали сметњу заокруживању територије која је требало да се нађе под контролом нападача.

Прва ствар која пажљивом читаоцу овога текста пада у очи  (то је нешто што аутор с правом не наглашава, јер ако то није очигледно онда о томе не вреди ни говорити)  јесте упадљива паралела између положаја и судбине житеља Буквика 1992. и Сребренице 1995. Једина битна разлика је у временској дужини њиховог опстајања у окружењу и у чињеници да, с обзиром на другоразредни статус угрожених особа у Буквику, о њима у  Савету безбедности никада није била вођена ниједна расправа нити је о опасностима које су им претиле било помена, нити се међународна заједница икада ангажовала – макар симболично –да покуша да и њих заштити од  потенцијалних џелата.

Очигледним сличностима између две енклаве – једне српске, друге муслиманске – једва да је потребан посебан коментар. У оба случаја, људи жигосани само зато што су припадали одређеној етничкој и верској заједници, били су сабијени и опкољени на релативно малом географском простору; за њих, слобода кретања изван концентрационог логора на отвореном који им је био намењен није постојала; везе са спољашњим светом и могућност добијања испорука за задовољавање нормалних животних потреба  становништва били су отежани или прекинути; у оба случаја, неподношљивим животним условима под опсадом били су изложени претежно цивили; када је извршен војни напад, један значајан број особа у обе енклаве био је лишен живота, а сви остали присилно расељени.

Те многобројне фактографске сличности јесу упечатљиве. Међутим, упркос томе, баш те подударности на које наилазимо када се упустимо у упоредну правну анализу два случаја – Буквик и Сребреница – навешће нас на озбиљно размишљање и дубоку скепсу према постојећем систему правде и његовој способности да политички неутрално задовољи основна очекивања правичности.

Када прочитамо ову потресну монографију и када нам се слегну утисци, остају нам три главна питања: (1) како тумачити оружани рат једне државе против припадника народа који пред светом она проглашава за свој; (2) док се одвијао погром српског живља у Буквику, како оценити непримењивање властите доктрине „међународне заједнице“: „обавезе да се пружи заштита“ становништву угроженом од стране апарата сопствене државе, или барем државе која се пред светом као таква представља и (3) и, ceteris paribus, како би се могли правно оквалификовати злочини почињени против српског становништва у енклави Буквик 1992. године у светлу већ прихваћених анализа и утврђених закључака који се односе на енклаву Сребреница 1995. године?

          II

Прво питање је веома значајно и има широке правне и моралне импликације. Зачуђујуће је да оно до сада није било постављано много чешће и упорније.

Да пођемо од неоспорних чињеница. Остављајући de jure разматрања по страни, и без обзира на то како ми ценимо легитимитет владе у Сарајеву, током целог ратног сукоба и до потписивања Дејтонског мира, када су је замениле нове структуре, она је деловала као de facto представник  међународно признате државе Босне и Херцеговине и свих народа који у њој живе. Да сада оставимо по страни да ли је у наведеном периоду та влада испуњавала уобичајене услове за признање: колико је државне територије контролисала и у којој је мери стварно говорила у име целокупног становништва, или барем његовог највећег дела.

Можемо прихватити као чињеницу да највећи део територије она није контролисала и да, полазећи од конфесионалне и етничке стварности, она знатно више од половине становништа и није могла егзистенцијално представљати. Управо зато de jure страном овог питања се нећемо бавити. Али, фактички, ту владу јесу биле признале велики број других држава, међу којима су биле и водеће, и она јесте била чланица Уједињених нација, те је на тај начин уживала барем симулакрум легитимитета. Још важније од тога, као битан део свога представљања пред међународном јавношћу и као један од главних аргумената за стицање легитимитета, та влада је тврдила да је држава коју она заступа организована на принципу поштовања свеукупних норми грађанског друштва и једнакости свих конститутивних нација и култура на њеној територији. Укратко, влада у Сарајеву је изричито порицала да представља само муслиманско становништво, на шта је њен претежни састав убедљиво упућивао. Приказивала се као заступник свих грађана Босне и Херцеговине, без обзира на припадност, што укључује и оне који су били православне вере и српске националности.

Критично питање, према томе, гласи: да ли је та влада практично испуњавала сопствене критеријуме и декларативне обавезе? Да ли су њени поступци били у складу са формалним очекивањима на основу којих је од међународних фактора стекла онај степен признања и легитимитета, којим је располагала? Понашање током рата владе у Сарајеву мора се оцењивати у складу са њеним критеријумима и претензијама да би се утврдило да ли је то представљало њену стварну политику или су то само биле опортунистичке пароле, одвојене од праксе на терену, срачунате искључиво на стицање што шире међународне подршке.

Монографија др Љубише Симића пружа одговор на ова важна питања и помаже у дефинисању истинског карактера те владе и оружаних снага које су се налазиле под њеном командом. На основу описа ратних догађања у Буквику, који је пред нама, тешко је отети се закључку да је оно што смо до сада учтиво називали „владом“ Босне и Херцеговине у Сарајеву заправо била једна секташка хунта, а да војска којом је располагала није представљала ништа више од мародерске банде која је била коришћена за вођење рата против једног од конститутивних народа у сопственој држави.

Овом минуциозно документованом студијом аутор је разбио у парам- парчад моралне претензије и правни симулакрум те разбојничке дружине која је уз подршку значајних делова међународне заједнице (који су свакако знали боље, али су имали сопствени политички интерес да оно што им је било добро познато игноришу) целим током рата успешно глумила легалну владу Републике Босне и Херцеговине. То је један од непроцењивих доприноса ове студије случаја, или case study, како би се то рекло на енглеском.

III

Друго крупно питање које ова монографија покреће истовремено je моралне и политичке природе и односи се на став „међународне заједнице“ према нападу који је резултирао уништењем српских насеобина на ширем подручју Буквика. Да се прецизније изразимо, реч је о неиспољавању било каквог става, о нереаговању, мада су њени оружани мировни контингенти – Унпрофор, тада већ годину дана били присутни, на располагању и размештени у кризним пределима бивше Југославије. Са својим штабовима у Загребу и Сарајеву, да поменемо само главне командне и обавештајне пунктове, отпада претпоставка да је Унпрофор могао бити необавештен о догађајима на терену, поготово на свега неколико километара од тако значајне спорне територије као што је Брчко. Таква хипотеза звучи посебно неубедљиво када се има у виду да је агонија опседнутих српских села у заједници Буквик трајала пуних пет месеци, што искључује сваку могућност да је могла остати непримећена.

Поређење са Сребреницом врло је поучно. Док је муслиманска енклава са седиштем у Сребреници током 1992. године и почетком 1993. била у експанзији, што је подразумевало систематске и широко распрострањене нападе на околна српска насеља, убијање њихових житеља, прогон преживелих, пљачку личних добара и разарање објеката неопходних за одрживи живот појединаца и заједнице, то се одвијало без реакције и без коментара међународних мировних снага, које су то посматрале из непосредне близине. Реакција је најзад наступила, али тек онда када је Војска Републике Српске у пролеће 1993. предузела успешну противофанзиву која је претила да снаге Армије БиХ из енклаве доведе до потпуног слома. Генерал Филип Моријон, командант Унпрофора у Сарајеву, тек тада је те догађаје приметио, али само у вези са наводно предстојећим уништењем муслиманске заједнице сконцентрисане у Сребреници. Тек је тада активирана позната реторика хуманитарне забринутости. Наступила је општа и грозничава мобилизација свих ресурса, од медија до Савета безбедности УН, са искључивим циљем да се свим расположивим политичким средствима и војним претњама српско наступање заустави и да се подручје, које је  дубоко у српској територији било под контролом супротне стране, спасе од војничке пропасти.

Контраст између начина како је третиран Буквик 1992. и Сребреница 1993. и 1995. немогуће је пренагласити.

Очигледно питање које се овде поставља односи се на непримењивање, у случају Буквика и српске заједнице која је у њему настрадала, чувеног начела међународне хуманитарне политике, „право на заштиту“ или R2P. Тачно је да је то начело достигло свој зрели теоретски израз и практичан процват тек недавно, током операције НАТО-а у Либији. Али, и почетком деведесетих оно је постојало у рудиментарном, такорећи експерименталном облику. Два податка ће поткрепити нашу тезу.

Убрзо после првих драматичних извештаја о масовним злочинима на територији Босне и Херцеговине средином 1992. године, пољски политичар Тадеуш Мазовјецки био је именован за Специјалног извештача Комисије Уједињених нација за људска права, са задатком да те извештаје истражи и да своје налазе поднесе Комисији. Он је то урадио у Извештају од 10. фебруара 1993, где се разматрају примери прекршаја људских права у свим републикама бивше Југославије, а на странама 7–25 у Босни и Херцеговини.[3] Сврха Извештаја била је стварање подлоге међународној заједници да предузме даље кораке на том простору.  Мада се у Извештају подробно разматра низ инцидената на територији Босне и Херцеговине током 1992. године, напад на српска села месне заједнице Буквик није међу њима и он се у Извештају Мазовјецког уопште не спомиње.

Међутим, у вези са падом „сигурног подручја“ у Сребреници, Тадеуш Мазовјецки, специјални известилац Комисије за људска права УН за бившу  Југославију, поступио је на драматично различит начин. У свом писму председавајућем Комисије од 27. јула 1995, Мазовјецки објављује своју оставку, наводећи да је разлог његовог одласка то што су УН омогућиле да „сигурна подручја“ Сребренице и Жепе буду насилно заузета. Другим речима, по њему, требало је да интервенишу да се то спречи. Разлози за оставку, које Мазовјецки наводи, недвосмислено показују његову свест о неопходности да међународна заједница реагује у случајевима тешког нарушавања норми међународног хуманитарног права.

„Не може се кредибилно говорити о заштити људских права када се суочавате са недостатком доследности и храбрости које показују међународна заједница и њени лидери… Злочини су почињени брзо и брутално, а одговор међународне заједнице је спор и неуспешан… Због Босне, на коцки су сама стабилност међународног поретка и принципи цивилизације. Ја нисам убеђен да ће се десити преокрет и ја не могу да и даље учествујем у овом претварању да се штите људска права.“[4]

Довољно је поменути да у сличној ситуацији 1992. код Мазовјецког није било ни трага од индигнације, па чак ни про форма белешке у његовом Извештају. Покољ у Буквику, по свему судећи, није био повод за међународну хуманитарну интервенцију, па чак ни за необавезујуће изражавање „забринутости“. О томе да би уништење једне српске заједнице у Босни и Херцеговини могло да стави на коцку стабилност међународног поретка или принципе цивилизације, боље да не говоримо.

Други податак који говори у прилог тези да су међународне структуре биле склоне „хуманитарној интервенцији,“ али само под одређеним условима, било је инсистирање на размештању мировних снага УН на кризним просторима бивше Југославије чим се сукоб разбуктао. То представља припремање терена за примену управо таквог начела. Низ специфичних мера, као што су забрана коришћења ратне авијације страни којој се за избијање сукоба и страдање цивила приписивала кривица, као и ембарго на испоруку оружја, које су у каснијим сукобима рафиниране и допуњене новим механизмима, примењивале су се већ тада на територији бивше Југославије. Очигледна намера која је стајала у позадини била је да се, између осталог, разради систем међународне заштите за цивиле током унутрашњих ратних дејстава у појединим државама. Накнадно дефинисана доктрина R2P, која је од недавно у пуној мери ступила у дејство, сада служи као изговор за интрузивно укључивање међународних фактора у сукобе између локалних актера. Али, у садашњем развијеном облику тај концепт је још почетком деведесетих већ постојао у зачетку и био је примењиван у разним фазама сукоба у бившој Југославији.

Примењиван – да, али врло селективно. И то је још један обесхрабрујући закључак до којег долазимо ако спроведемо компаративну анализу онога што већ знамо о Сребреници са оним што ћемо читајући монографију др Љубише Симића сазнати о Буквику.

IV

Од тренутка када заузмемо начелан став са намером да од тога стекнемо одређену корист, тај став за нас постаје нормативан и принципијелно обавезујући. Зато нисмо имали потребу да се упуштамо у меритум тврдње сарајевске владе да је током рата легитимно и подједнако заступала државу  Босну и Херцеговину и све њене конститутивне делове. Довољно је да је та влада, у оквиру свога представљања међународној заједници, тако нешто тврдила и да је од прихватања такве тврдње политички профитирала, макар са строгог јуристичког становишта то било нетачно и да је стварност била другачија. Полазећи од такве тврдње, у односу на третман српског становништва које се налазило под њеном ефективном управом или надохват руке њених оружаних снага, она се мора држати одговорном и она мора полагати рачуне, не само у складу са општим правилима међународног права него и у светлу принципа на које се позива.

То исто важи и за компаративну правну оцену аката почињених од стране оружаних представника те владе на подручју Буквика 1992. године. За формирање закључка о природи тих дела руководићемо се, по свему сличним, догађајима на подручју Сребренице у јулу 1995. Став сарајевске владе, њених правних наследника у Федерацији БиХ и свих који усвајају њихово становиште по овом питању познат је – у Сребреници се догодио геноцид.

Аргумента ради, прихватићемо ту тезу. Али ако чињенични наводи и правна разматрања који се односе на Сребреницу стварно подржавају закључак да се тамо догодио геноцид, а у случају напада на Буквик и уништења етничке заједнице која је то подручје насељавала примећује се присуство сличних правно релевантних елемената, зашто би закључак у односу на Буквик био различит од онога који је широко прихваћен у односу на Сребреницу?

V

Сада ћемо се окренути нашем трећем питању: ceteris paribus, како би се поступак према српском становништву у енклави Буквик 1992. године могао окарактерисати уколико бисмо се у нашем разматрању руководили начелима већ прихваћене анализе и утврђених закључака који правно квалификују заузимање енклаве Сребреница 1995. године?

Ограда  ceteris paribus потребна је из опрезности зато што између те две ситуације постоји низ сличности, али и низ разлика. Издвајајући сличности и стављајући њих у први план наше анализе, нити желимо да пренагласимо подударности, нити нам је намера да умањујемо разлике. Али, тамо где подударности постоје, оне могу бити врло релевантне и индикативне и покрећу за нас најважније питање: да ли се све жртве заиста третирају  равноправно?

За нормативни принцип узећемо ставове Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију онако како се одражавају у његовим теоријским документима и пресудама. Такав приступ критичари Трибунала можда неће поздравити, али постоји солидан разлог зашто га усвајамо. Циљ нам је, између осталог, да тестирамо доследност Трибунала и оног дела јавног мњења који позитивно оцењује његова достигнућа у политички  неутралној примени начела за која се та установа декларативно залаже и која су уграђена у његове пресуде. Да ли у односу на ситуације које су настале као последица сукоба у БиХ, а које су по правно релевантним параметрима аналогне, осим по етничкој припадности жртава, Трибунал и локални судови  формирани по угледу на њега реагују принципијелно? Или пред собом имамо још једну потврду оцене професора Косте Чавошког да је то „суд којем политика диктира право и правду“ и да је у његовом начину рада „хипокризија…доведена скоро до савршенства“?[5]

У настојању да одговоримо само на то једно питање, стављамо пред читаоца два податка из теорије и праксе Хашког трибунала.

Прво, у Коначном извештају поднетом Савету безбедности 24. маја 1992. Комисија УН под руководством професора Шерифа Басиунија[6] која је била задужена да истражи ратне злочине и преступе против човечности на подручју Бивше Југославије[7] проширује се правно схватање појма „геноцид“ тако што се уводи концепт „локалног геноцида“. Телеолошка природа комисијиних разматрања испољила се од почетка.

„Питање геноцида је нешто сложеније услед тога што је Конвенција [о геноциду – наша примедба] написана тако да се у вези са начином извршења очекује да се докаже специфична намера, а поред тога поставља се и питање да ли Конвенцију треба тумачити као да се односи на групу у целини.“[8]

Сходно томе, Комисија се посветила уклањању „сметњи“ у  изворној формулацији Конвенције о геноциду како би пројектованом међународном ad hoc Трибуналу, који је на темељу њеног извештаја требало да настане, био олакшан посао и да би му се створио теоријски маневарски простор за утврђивање геноцида и тамо где по дотадашњим мерилима то не би било изводљиво.

„Ми чланови Комисије“, наставља професор Басиуни, „то смо размотрили из једног напреднијег угла и сложили смо се да геноцид не треба тумачити у оквиру групе као целине, што је био случај са тумачењем холокауста пошто је то био образац којег су се држали нацисти, већ да то треба сагледавати у оквиру неког специфичнијег контекста.“[9]

Када се има у виду стварни задатак Комисије, а то је полагање темеља за рад Међународног трибунала за бившу Југославију, разлози за овакав „напреднији приступ“ постају разумљиви. Политичка и пропагандна клима у периоду када је Извештај био писан и када је Трибунал био осниван захтевали су пресуду за геноцид. Ако у светлу дотадашњих критеријума врста и обим злочина који су били почињени током сукоба у бившој Југославији нису били довољни да се оправда процесуирање и осуђујућа пресуда за геноцид, онда се креативним и напредним новим тумачењем теоријски апарат имао прилагодити политичким потребама.

Један од резултата ове креативности била је теза о могућности „локалног геноцида“. У првостепеној пресуди у предмету Крстић, Веће ту тезу усваја и са благонаклоношћу примећује постојање „више извора који потврђују став да би се утврђивање намере да се група уништи на ограниченом географском простору, као што је подручје неке земље, па чак и општина, могло окарактерисати као геноцид“.[10] Непосредно затим Веће своју анализу заокружује следећим закључком: „…убиство свих припадника дела групе који се налазе на неком малом географском простору, чак и када су жртве малобројне,[11] може се сматрати геноцидом ако је то било извршено са намером уништења дела групе као такве на том малом географском простору“.[12]

Овим смо изложили прву компоненту нашег упоредног доказног поступка. Концепт геноцида на „малом географском простору“, који би се теоријски могао свести чак и на општину, прихватио је највећи правни  ауторитет данашњице по том питању – Хашки трибунал, и он је уграђен у једну од његових најважнијих пресуда, где се злочин геноцида утврђује на управо таквом  (у односу на територију Босне и Херцеговине у целини) микроскопском географском простору.  Ако је тај принцип валидан и применљив у случају Сребреница, каква би била препрека да се он примени у случају Буквик? Ако, по креативној реинтерпретацији правне норме, коју је усвојио Хашки трибунал, за Сребреницу важи да геноцид не мора да буде државни злочин који се плански врши против једне од заштићених група[13] на читавој територији под контролом власти која га спроводи, ако не само географски простор већ и „број жртава“ може бити „ограничен“,[14] и ако „физичко уништавање“ (овде интелектуално жонглерство Хашког трибунала свакако достиже свој врхунац) „може имати за циљ само један део географски ограниченог дела групе у целини“,[15] какав би се приговор могао ставити на примену тих истих принципа када је у питању српско становништво које је настрадало на исти начин у месној заједници Буквик?

Други податак потиче непосредно из праксе Хашког трибунала, опет из пресуде у предмету Крстић. Ако се према новом гледишту геноцидна радња може одвијати и на ограниченом географском простору, какво је ново тумачење бића тог деликта?

Одговор на ово питање наћи ћемо у следећем закључку Крстићевог већа везано за Сребреницу, који смо делимично већ цитирали: „Заправо, физичко уништење може се односити на само део географски ограниченог дела неке веће групе зато што починиоци геноцида сматрају да је уништење које предузимају довољно да се та група збрише као посебна целина на географском простору где се налази. У вези са тиме важно је имати у виду укупан контекст у оквиру којег се физичко уништење одвија.“[16]

Кључне одреднице су „уништење довољно за брисање групе као посебне целине на географском простору где се налази“ и „укупан контекст у оквиру којег се физичко уништење одвија“. То покреће два даља потпитања: (1) да ли је српско становништво у месној заједници Буквик као последица напада у септембру 1992. било „збрисано као посебна целина“ на простору где је живело? и (2) какав је био „контекст“ напада? У односу на последње потпитање, треба имати у виду опуштеније критеријуме Басиунијеве Комисије који дозвољавају извођење геноцидног умишљаја и из посредних околности које свеукупно указују на намеру да се опстанак једне заједнице као такве на одређеном географском простору – укине.

На прво потпитање лако је пружити статистички прецизан одговор: као последица напада који су комбиноване оружане снаге Армије БиХ у септембру 1992. извршиле на опкољеном подручју у саставу месне заједнице Буквик убијено је 70 мештана, а 2.514 заробљено је и присилно одведено у логоре где су били заточени. На крају оружане операције Армије БиХ, по окончању убијања и присилног премештања становништва, географски простор који је био предмет напада био је потпуно очишћен од нешто преко 2.500 пређашњих житеља – није остао ниједан. Да би чак теоретска могућност повратка била осујећена, нападачи су уништили скоро сву инфраструктуру (укључујући цркве и школе) која је потребна за одржавање нормалног живота: у осам нападнутих села (Буковац, Горњи Буквик, Доњи Буквик, Вујичићи, Џигуре, Лукавац, Гајеви и Горњи Витановићи) до темеља су порушене 442 куће, а тешко је оштећено 195. У прилогу 3 ове монографије налази се поименични списак становника чији су домови били потпуно уништени или оштећени.

На питање да ли је на простору Буквика, који је у септембру 1992. био изложен нападу Армије БиХ, српска заједница била збрисана као посебна целина, могућ је само један одговор: да.

Друго потпитање, релевантно да би се код починиоца могло утврдити постојање одређене врсте намере, односи се на контекст напада. Према изјавама сведока и изворним документима нападачких формација који се у овој монографији наводе, пратимо след догађаја који почиње приближно у  мају 1992, захуктава се временом све новим ограничавајућим мерама којима се становништво на опкољеном простору држи у колективном заробљеништву и кулминира разорним нападом изведеним у септембру. У међувремену, током лета 1992, у суседним селима са мешовитим становништвом под контролом нападачких снага врши се систематски прогон у облику претњи и малтретирања мањинских српских житеља, што шаље јасну поруку о намерама. Отприлике истовремено миниран је и дигнут у ваздух мост на реци Тињи, последња преостала веза са спољашњим светом и могући излаз на располагању Србима који су били прикљештени у буквичкој енклави. У првој половини јуна 1992. извршени су напади на српски део мешовитог села Бијела и на село Церик (уз коришћење артиљерије), који су по начину извођења и по последицама били парадигматични за скору судбину српске заједнице у оближњој буквичкој енклави. И то је носило недвосмислену контекстуалну поруку: Vernichtung.  Наведене припремне радње најзад су кулминирале нападом изведеним у септембру 1992, после чега је српска заједница у осам буквичких села физички престала да постоји.

Каква би се врста намере могла индуктивно извести из наведених  околности, које се у монографији много детаљније излажу? Само једна: да је целокупна операција била усмерена на уништење ове изоловане и беспомоћне српске заједнице, као такве, на простору где је живела. Ако је исти сплет контенкстуалних околности довољан да се квалификација геноцид донесе у предмету Сребреница, зашто би то било недовољно за доношење сличног закључка у предмету  Буквик?

VI

Али оставимо по страни ову академску вежбу и анализу дијалектичких заврзлама Хашког трибунала. У случају Буквик горуће питање није каква ће се правна квалификација наденути злочиначкој радњи. Приоритет је процесуирање починилаца злочина, без претераног цепидлачења о томе како ће њихова злодела формално бити класификована.

Од завршетка рата у Босни и Херцеговини 1995. године све до данас у Дистрикту Брчко нема ниједног окончаног процеса ни правоснажне пресуде за злочине који су читаву једну етничку и верску заједницу на подручју те административне јединице Босне и Херцеговине збрисали са лица земље.[17] Чак ако оставимо по страни неопипљиве облике нанете штете, као што су страх и бол као последица мучења и логорског заточења, биланс преосталих злочина  – убистава, уништења личних добара и присилног премештања цивила, стравичан је. Да ли би сличан биланс могао да остане без правних консеквенци да су жртве у овом случају биле друге националности?

Злочини о којима је реч нису нимало апстрактни, нити су их починили неухватљиви фантоми. Слично као некада бивши припадници нацистичких формација у Буенос Аиресу или Парагвају, и ови бивши припадници оружаних формација ратне владе Босне и Херцеговине данас се несметано шетају улицама Брчког и по другим местима Дистрикта Брчко под међународном супервизијом. Њих нико не узнемирава незгодним питањима нити им се ставља у изглед могућност кривичног гоњења. Ако две деценије после извршења злочина за које су осумњичени они ипак имају свог доктора Визентала, то је др Љубиша Симић, аутор ове монографије.

Навешћемо само два примера паралисане правде у Дистрикту Брчко да би читаоци схватили димензије скандалозног слома правосудног система у том дистрикту.

На почетку сукоба Мансур Ђакић, из Брчког, био је командант Првог батаљона 108. брчанске бригаде Армије БиХ, јединице у чијем је штабу испланиран напад на Буквик и која је имала ударну улогу у извршењу те операције. Али нећемо се бавити могућном командном одговорношћу Мансура Ђакића. Сконцентрисаћемо се на само један карактеристичан узорак његовог личног делања. Ради се о мучком убиству, на кућном прагу, Јанка Маричића, становника села Буквик, током напада јединица АБиХ 14. септембра 1992. Маричићев осумњичени убица је идентификован као Мансур Ђакић на основу података из најмање три извора.

(1)  После напада, Ђакић је у логору у Рахићу изјавио заробљеном Ђокану Маричићу, рођаку убијенога, да је Јанка он лично убио и припретио је Ђокану да би и он могао тако исто проћи.

(2)  Др Милан Пурић, лекар који је био заробљен у нападу на Буквик и затим присилно одведен у логор за српске цивиле у Рахићу, дао је изјаву да је у логору лично видео и чуо Мансура Ђакића како се својим саборцима из оружаних снага АБиХ јавно хвали да је убио Јанка Маричића.

(3)  У децембру 1993. Радослав Баћић дао је изјаву правосудним органима да је он лично видео Мансура Ђакића како је у септембру 1992. палио куће и убијао цивиле у Буквику. Ова изјава индиректно поткрепљује могућу улогу осумњиченог Ђакића у убиству Јанка Маричића и потенцијално му ставља на терет додатне деликте.

Да ли је Мансур Ђакић стварни убица Јанка Маричића? Није посао др Симића да са криминолошког становишта ту загонетку решава, али материјал  који има на располагању (а доступан је и правосудним органима Дистрикта Брчко) довољан је за основану сумњу да је тако могло бити. Није познато да је правосуђе Дистрикта у вези са тиме предузело било какву истрагу, да не говоримо о даљим радњама. Случај Мансура Ђакића нашу хипотезу о постојању привилегисаних починилаца и жртава другог реда, да се изразимо најблаже, нимало не доводи у питање.

Други пример је још упечатљивији. Сумња се да су током лова на цивиле после извршеног напада на Буквик, војници АБиХ Дамир Суљић, звани „Макија“, родом из Брчког, и Михаел Кларић, из села Боћа, заклали рањеног седамнаестогодишњег становника Буквика, Слађана Ђурића. Клање на тим просторима можда није толико необичан поступак према припадницима противничког табора. Али начин како је Дамир Суљић своје учешће у том чину прославио јесте био драматичан. Према исказима неких припадника своје јединице, Суљић је нож којим је Слађан био заклан – пред њима олизао. Суљић је за место гнусног убиства и за признање овог злочина везан изјавама лица српске, хрватске и муслиманске националности, што би требало да буде довољно да привуче пажњу и најскрупулознијих истражитеља. Ти подаци налазе се у архиви полиције Дистрикта Брчко, конкретно у „Плану истражних радњи“ Јединице криминалне полиције, број 02-230-199/04, сачињеном 6. децембра далеке 2005. године.

Шта је полиција Дистрикта предузела да би разјаснила могуће учешће  Суљића и Кларића у убиству Слађана Ђурића? Ништа. Можда би докуменат из 2005. године сада требало преименовати у „План неистражених радњи…“

Ова монографија Љубише Симића, поткрепљена је обилном документацијом и праћена је списковима не само жртава него и њихових џелата. Она шаље јасан сигнал да је ери недодирљивости за злочине почињене  против жртава другог реда – дошао крај. Не само то, већ и да су досадашње жртве другог реда одлучиле да од сада постану равноправне и да више неће бојажљиво заостајати  за другима у захтеву за правдом.

Стефан Каргановић

[1] Међународно обичајно право и Женевске конвенције и њихови протоколи изричито налажу да цивили и цивилни објекти не смеју бити директне мете напада, без обзира на то што цивили и цивилни објекти могу претрпети штету паралелно са легитимним нападима на војне мете. (Види „Поштовање људских права у оружаним сукобима“, резолуција Генералне скупштине 2444, 23 UN GAOR Supp. (No 18), p. 164; UN Doc. A/7433 (1968); члан 48, 50, 51(2), 52 и 53 Протокола из 1977 који је додатак Женевским конвенцијама из 12. августа 1949, и у вези са заштитом жртава међународних оружаних сукоба, а који забрањују напад на цивиле или објекте културе и који дефинишу принципе пропорционалности, што обавезује зараћене стране да изаберу средство напада како би се избегла или умањила штета цивилима). Осим тога, у члану 32 Четврте Женевске конвенције наводи се да се странама „забрањује предузимање било којих мера таквог карактера којима се проузрокује физичка патња или истребљење заштићених лица која су у њиховим рукама. Ова забрана се не односи само на убиства, мучење, телесно кажњавање, сакаћење и медицинске или научне експерименте који нису неопходни за медицински третман заштићеног лица већ и на све друге мере бруталности које примењују цивилни или војни извршиоци.“

[2] Рееферат на Првом међународном симпозијуму о Сребреници Историјског пројекта Сребреница одржаном 4. октобра 2008. године у Бањалуци: http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=18:2009-01-30-18-57-19&catid=6:2009-01-06-18-00-51&Itemid=7

[3] Извештај специјалног извештача Комисије УН за људска права, Тадеуша Мазовјецког, 10. фебруара 1993:        http://www.scribd.com/doc/31230414/Tadeusz-Mazowiecki-Report-on-the-Situation-of-Human-Rights-in-the-Territory-of-the-Former-Yugoslavia.

[4] Писмо специјалног известиоца о људским правима на територији бивше Југосалвије Тадеуша Мазовјецког, његовој екселенцији Tan Sri Dato’Musa Hitam, председавајућем Комисије за људска права УН, Центар за људска права, Женева, G/S 214 (77/3), 27. јул 1995.

[5] Марко Сладојевић, Хашки триптих (Београд, 2011.), предговор Косте Чавошког, с. 3

[6] Басиуни је био професор права на De Paul универзитету у Чикагу 1992. године када је ангажован да формира комисију која ће истражити извештаје о злочинима почињеним у бившој Југославији и поднети препоруке Савету безбедности у вези са тиме. Недавн  је постављен за шефа сличне комисије са задатком да истражи злочине против човечности за које се терети аутократски режим у Заливској држави Бахраин. Истина, ту комисију је формирао бахраински краљ Хамад, а не Савет безбедности. Можда је индикативно за Басиунијеву објективност да у овом последњем случају он није успео да пронађе ни трага од злочина који се приписују његовом краљевском мецени:  http://pomed.org/blog/2011/08/bahrain-bicis-bassiouni-no-crimes-against-humanity.html/

[7] Final Report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security

Council resolution 780 (1992). http://www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/REPORT_TOC.HTM

[8] Bassiouni, M. Cherif. 1995. ”Genocide in Bosnia-Herzegovina”.

[9] Ibid.

[10] Првостепена пресуда, Тужилац против Крстића, пар. 589.

[11] Без даље анализе или коментара, скрећемо пажњу на очигледан софизам ових правних иноватора: побијени „део групе“ може бити свака скупина коју они својевољно прогласе као такву. У некој скупини од 10.000, они могу да извоје 50 побијених и да констатују „убиство свих припадника дела групе“. Да ли то аутоматски постаје геноцид? Или сврставање у категорију геноцида зависи од политичких потреба „господара дефиниције“ у сваком случају посебно? Теорија дефиниционизма Владимира Умељића могла би бити од користи за правилно сагледавање овог питања. (Подробније на сајту „Фонда Слободана Јовановића“, http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/22/razgovor-sa-vladimirom-umeljicem/

[12] Ibid., пар. 590.

[13] Етничке, верске или расне, видети Конвенцију о геноциду.

[14] Ibid., пар. 501

[15] Ibid., пар. 590.

[16] Ibid., пар. 590.

[17] А ни процеса за ратне злочине у Дистрикту Брчко није било претерано много: од закључења мира, свега четири. За напад на Босанску Бијелу и шест убистава почињених тамо, суди се Иву Стјепановићу и осталима; Галиб Хаџић и Нијаз Хоџић у једном, а Асмир Татаревић (тренутно запослен у Влади Дистрикта Брчко) и Армин Осмачић, у другом процесу, оптужени су за – злостављање, што оставља утисак увредљиво девалвираних оптужница; процес двома војним полицајцима за силовање Цвијете Марковић из Босанске Бијеле окончан је са казном од по шест година. И то је све.

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT
Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (Holland)
+381 64 403 3612 (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site: www.srebrenica-project.com

***
***
***

МУК И ЈУК БУКВИК 1

***

МУК И ЈУК БУКВИК 2