logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Свет, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Srebrenica Historical Project    624 пута прочитано    Датум: 15.12.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

МЕСТО НАВОДНОГ ИРАНСКОГ НУКЛЕАРНОГ ПОСТРОЈЕЊА

Карлу Поперу дугујемо драгоцени увид да ни једну хипотезу, став или теорију не би требало прихватити ако је формулисана

14.12.2011

+++

на такав начин да ју је немогуће оповргнути. Да би се нешто оповргнуло, прво се мора тестирати. То подразумева да ће бити могуће доћи до поновљивог резултата који противуречи првобитној тези; у противном, та теза је недоказива и може се одбацити.

Како званична сребреничка прича пролази у светлу оваквих критеријума? За њу се каже да представља један од најбоље – ако не и најбоље – документовани пример геноцида у људској историји. Тако то можда изгледа, али само под условом да тврдње на којима се прича заснива не буду подвргнуте провери. Заправо, да би се обезбедило да неће бити провераване никада успостављен је врло агресиван систем репресије. Механизми који се при томе користе крећу се од неформалних, али врло ефикасних и непријатних, облика кажњавања које изричу дежурни стражари политичке коректности, па све до претњи кривичним гоњењем за „порицање геноцида“.

„Топли зец“ кроз који су били принуђени да трче редитељи недавно емитованог норвешког документарца „Сребреница: издани град“ могло је послужити као упозорење свима који су размишљали о удаљавању од, како се професор Едвард Херман прикладно изразио, „партијске линије“ у вези са Сребреницом. У конкретном случају, бесомучна реакција сребреничког лобија показала се не само бесплодном него чак и контрапродуктивном. Ипак, штета рационалној расправи јесте била нанета. Беспоштедна кампања предузета против продуцената Оле Флијума и Дејвида Хебдича њих неће убедити да одустану, али могла би да одврати друге који су склони да Сребреницу истражују из неког угла који се налази изван оквира конвенционалног диксурса. Строге опомене од Међународног трибунала из Хага упућене Шведској државној телевизији, која се дрзнула да емитује прозвани документарац, свакако да неће стимулисати дух слободног истраживања, да не говоримо о стављању контроверзних тврдњи у вези са Сребреницом на пробу у складу са Поперовим мерилима.

Рањивост сребреничког наратива у односу на критичко испитивање такве врсте било је илустровано недавно приликом објављивања једног потпуно невезаног документа. У настојању да покажу штету која је била причињена наводним иранским нуклеарним постројењима, западне обавештајне агенције су обнародовале фотографију коју је, како се тврди, направио сателит из своје васионске орбите, где је приказан сумњиви ирански објекат. Ко је у праву у вези са тим спорним постројењима није нешто чиме се ми бавимо. Поента је да нам је 2011. године отворено показана једна јасна слика, коју је произвела последња реч савремене васионске технологије, где се приказује место за које се каже да се ту налазе докази крајње оптужујуће природе. Погледајте ту слику у прилогу.[1]

У јулу 1995, после пада Сребренице, госпођа Меделин Олбрајт је тврдила пред Уједињеним Нацијама не само да америчке специјалне службе имају у свом поседу драматичне фотографске доказе геноцида у Сребреници, већ и да су на тај начин могли да га држе под присмотром док се одвијао. Ти докази наводно су потицали од васионских летилица које су непрекидно пратиле догађања на земљи у Сребреници и непосредној близини. Госпођа Олбрајт је до максимума искористила прилику [2] да окупљеним међународним делегатима прикаже једну од наведених фотографија, за коју је тврдила да представља необориви визуелни доказ српске перфидности. Али супротно од недавног иранског случаја, ни стручњацима нити било коме другом тада није било дозвољено да тај доказ изблиза прегледају. Након краткотрајног показивања, „доказни материјал“ је склоњен и стављен под кључ за наредних педесет година, са објашњењем да би неовлашћена анализа његовог садржаја озбиљно угрозила националну безбедност и да би могла компромитовати осетљиве методе за прикупљање обавештајних података.

На основу таквог објашњења, ове наводне доказе масовних геноцидних погубљења које је госпођа Олбрајт пред једним од најзначајнијих међународних форума искористила као подлогу за своју политику, није могао да види, размотри или провери нико са стручним знањем које би му омогућило да те доказе побије или оповргне. Операција је била изведена успешно, и уз помоћ најбаналнијих изговора. Гледано са становишта Поперове методологије, значи да то и нису никакви докази те да би их зато требало одбацити. Али када би они стварно били одбачени, један важан потпорни стуб сребреничке приче тиме би био избијен.

Зачудо, објављивање иранских фотографија под условима који су у сваком погледу слични никоме се није учинило проблематичним. Зар и то не би озбиљно угрозило технологију за прикупљање обавештајних података? Ако не би, чиме се онда правда држање под кључем фотографског материјала прикупљеног на сличан начин чија би доказна вредност на суђењима Караџићу и Младићу могла бити огромна? Да ли то скривање још увек има смисла, деценију и по после догађаја, када је технологија помоћу које су те фотографије направљене одавно застарела?

Презрив однос према Карлу Поперу и његовим начелима научног истраживања својствен је сребреничком лобију, али он није ограничен на фотографске доказе из васионе.

Све главне компоненте на којима сребренички наратив почива подједнако су изузете од критичког испитивања, што значи и од могућности провере. Корпус деликти злочина, људски посмртни остаци откопани из масовних гробница у вези са Сребреницом, пролазе кроз неколико профилактичких слојева пре него што доспеју до јавности у непроверљивом облику. Форензички вештак Хашког тужилашства Ричард Рајт (Richard Wright) посведочио је на Караџићевом суђењу 1. децембра 2011. да „ни једном грађанину бивше Југославије није било дозвољено присуство на местима откопавања за четири године колико сам се ја тиме бавио … ноћу, та места су била под оружаном стражом да би се онемогућило било коме да тамо приђе“.[3] Политика коју је водио Трибунал, да се места сребреничких откопавања херметички изолују, и мере које је предузимао да их држи под потпуном контролом – изузетни су. Не само независним стручњацима са подручја бивше Југославије, него свима без разлике, осим особљу Трибунала, било је забрањено да посматрају рад форензичких тимова. Треба потсетити да су Немци, када су 1943. године откопавали масовне гробнице у Каћинској шуми, имали довољно осећаја за транспарентност да у својству посматрача позову не само форензичке стручњаке из неутралних земаља, већ и да доведу неколико Савезничких официра из заробљеничких логора за ту сврху.[4] Таквим се суптилностима Међународни Трибунал за Бившу Југославију није оптерећивао те услед тога и не постоји други избор осим да се највећи део извештаја његових стручњака прими на веру.

Подједнако имуни на сваку врсту оповргавања, па самим тим по Поперу врло сумњиве валидности, јесу и наводни ДНК подаци који се предочавају као доказ масовног убијања. Можемо оставити по страни фундаментално питање које се односи на релевантност таквих доказа. Пошто ДНК не пружа никакве информације о времену, месту и начину смрти, без чега кривични поступак не би могао ни отпочети, гледано из чисто процесног угла такви докази су сумњиви већ у формалном смислу. Установа којој је додељен задатак прикупљања и упаривања ДНК узорака, Међународна комисија за нестала лица (ICMP), тврди – а Хашко веће у предмету Поповић то је прихватило – да је „пронађено најмање 5,336 идентификованих појединаца који су били убијени у погубљењима после пада Сребренице“. [5] Међутим, у предмету Поповић ICMP је одбио, и одбија и даље у предмету Караџић, да биолошке узорке одбрани стави на располагање како би се могли независно проверити.[6]

Под таквим околностима, Карл Попер би се сигурно сагласио да јесте изузетно тешко оборити тврдње које се заснивају на ДНК доказима. Али то није никаква права утеха за оне који те „доказе“ нуде.

Стога не би било неправедно закључити, посматрано са становишта Поперове аналитичке методологије, да званична сребреничка прича врло слабо стоји.

________________________________________

[1]  http://www.foxnews.com/world/2011/12/09/images-iranian-nuclear-facility-provide-intel-into-recent-explosion/#ixzz1gFSfRJO0

[2] Затворена седница Савета безбедности УН, 10 август 1995.

[3] Тужилац против Караџића, 1 децембар 2011, Транскрипт, с. 22298.

[4] Sanford, George (2005). Katyn and the Soviet massacre of 1940: truth, justice and memory. Psychology Press. p. 130. ISBN 978-0-415-33873-8. http://books.google.com/books?id=ayq3CpH69HMC&pg=PA130.

[5] Тужилац против Поповића и осталих, Првостепена пресуда,  http://www.icty.org/x/cases/popovic/tjug/en/100610summary.pdf

[6] Разлог који се наводи за одбијање, „приватност жртава и њихове родбине“, звучи исто онолико неубедљиво као наводни разлог за одбијање доступа сателитским снимцима. Одлука Већа објављена 2010. године да се Караџићевој одбрани дозволи ограничен доступ материјалу из 300 ДНК случајева (па чак и то под неповољним условима, укључујући писмену сагласност преживеле родбине) очигледно да питање провере не решава на адекватан начин. Одбрани мора бити обезбеђен потпун доступ свој доказној грађи коју користи тужилаштво, посебно кључним подацима овакве природе.

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT
Postbus 90471,
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (Holland)
+381 64 403 3612 (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site: www.srebrenica-project.com

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo