Вести

Србска је само ЋИРИЛИЦА!

Поводом постављања латиничне табле у Београду, на Земунском кеју, у част српског песника Раше Ливаде,

Миодраг Којић, Удружење књижевника Србије;  02.12.2011

***

ми из Српског националног удружења за заштиту Ћирилице изражавамо жаљење због таквог недобронамерног геста неодговорних појединаца.

Свако писмени Србин – а крајње је време да сваки Србин буде писмен – разумеће из Устава да је уз српски језик везано само једно писмо – ћирилица, те да се употреба других, страних писама, уопште не спомиње. И уместо да се људи од струке и пера залажу за доследну примену Устава и закона своје земље, они чине управо супротно и својим јавним деловањем збуњују и често вређају јавност.

Поставља се питање – са којом намером је истакнута табла исписана писмом хрватске националне мањине у Србији? Да ли наше млађе генерације треба постепено да се навикавају и полагано прелазе – прво на друго писмо, а затим и на други, преименовани српски, а сада хрватски језик? Да ли ће после губитка основе свог идентитета, млађи нараштаји Срба имати представу ко су и коме припадају?

Стварност је сурова према ћириличком писму. Проглашено је националистичким и назадним, у савременом политичком језику – антиевропским. За његово тихо умирање више нису потребне забране страних окупатора. За то су данас задужени домаћи, самосвесни и напредни интелектуалци, који свесно потчињавају комплетну српску националну културу страним, пре свега хрватским утицајима. За прогон ћирилице не треба више Павелићев закон о забрани ћирилице у НДХ .

Појединцима, припадницима еуропске оријентације и члановима домаће анти-елите милије је туђе него своје. Ако се стиде својих славних предака и свете српске мученице Ћирилице, нека то не испољавају и не вређају нас јавним натписима. Своје трансформације и “преокрете“ немају право да шире по улицама и трговима престонице.

Молимо надлежне из Удружења књижевника Србије да наше протестно писмо доставе својим члановима који су узели учешћа у овом непримереном чину.

Потпредседник Управног одбора

Миодраг Којић

Бр. 02 – 11 / 60
Београд 2. 12. 2011. године
Удружење књижевника Србије
Београд, Француска бр. 7

***

Поштовани,

Задовољство ми је да Вас најприје поздравим и изразим поштовање према великом труду и прегалаштву које чините уређујући овако богато и свеобухватно портал Удружења књижевника. Захваљујући томе сви ми који имамо техничке могућности да пратимо Интернет заиста смо потпуно у току свега што се дешава у програму Удружења. Свакодневно се макар неколико пута обрадујем вијешћу коју пошаљете. Можда ово није требало ни писати јер се обострано подразумијева.

Међутим, посљедња вијест, коју управо читам и која ме је такође посебно обрадовала – да је један трг у Београду добио име пјесника Раше Ливаде – истовремено ме је и растужила, јер, замислите, ипак, ЛАТИНИЧНА ТАБЛА! Дакле још једно јавно мјесто мјесто у нашем престолном граду, у нашој свесрпској матици, и у нажалост све више латиничном Београду, које смо сами себи отели и поставили као замку генерацијама које долазе – да што боље и што прије забораве своје писмо ЋИРИЛИЦУ – односно своје име и презиме.

И, да туга буде виша, учинили смо то пишући име пјеснима, српског пјесника Раше Ливаде. Немамо то право радити у име ниједног српског пјесника, јер пјесници су главна и најоданија брана чистоте језика и писма свог народа!

Више сам него увјерен да је ово промакло немаром а не намјером да се омаловажи српско национално биће, нарочито то вјерујем с обзиром на имена која наводите у пропратном писму. Међутим! Промијените таблу са натписом и ставите ћирилицу – још је на вријеме! Учините то у име времена која долазе и наше свеопште одговорности према њима.

Без имало патетике, вјерујем да, као безначајни појединац, ипак имам право и дужност на овакав захтјев у име нације која стење због оваквих “ситница“ и “европеизације“.

Уз срдачан и братски поздрав,

Никола Асановић

СПКД “Просвјета“ Билећa

 ***

Поштована Управо Удружења књижевника Србије,

Најљубазније вас молим да пренесете моје речи захвалности господину Николи Асановићу из Билеће што је први реаговао на овај срамни чин да се назив трга у Београду, који је посвећен песнику Раши Ливади, испише писмом које је Србима наметанао и подметано ево већ више од 150 година. Зар српском песнику у престоници Србије да се пише име на југоловенској, или тачније илирској латиници? Зар Срби да из престонице избаце српско писмо којим је написано све што вреди у српској култури? Ретки су цареви који су на свом изворном писму писали Устав царевине, а српски цар га је баш тако писао. Ретки су калућери преписивачи који су оставили препис св. јеванђеља из средњег века такве лепоте какав су оставили српски калуђери, преписивачи Мирославовог јеванђеља. Па и тај аустриски агент Вук Караџић (пионир за последњег имењака жбира, вероватно члана нашег удружења!) све је збеирке народног стваралаштва штампао на српском писму. А Венцловић, а Његош, а Дучић, а Ракић, а Кочић, а, Станковић, а Црњански…? Последњи агенти САД-а и ”безалтернативне Европе”, на челу са ”колективним агентима” актуелних Председништва и Владе Србије, све полатиничише па и улице и тргове које посвећују српским песницима. ”Бог вас клео, погани изроди”, ”последњи срамотници”, ”обер-кнезови турски”….

Београд је упрљао и потрошио сав кредибилитет да више носи име главног града Србије. Ускоро ћемо покренути анкету да му Срби одузму то право па нека остане оно што и јесте: главни град бизниса, као Торонто, Њујорк… јер је и онако све благо Србије свукао у своје магазе и џепове политичара и мафијаша.

Молим часне људе у Управи Књижевника Србије да све урада и врате српско писмо бар у имену доскорашњег свог истакнутог члана, почившег Раша Ливаде.

С поштовањем,

Радомир Батуран

 ***

Господо,

Жалосно је да усред Земуна постављате таблу ЛАТИНИЦОМ. Стидите се још једном. Искрено желим да општинске власти Земуна не дозволе постављање овакве плоче. Па има ли неко паметан међу Вама? Чуде ме Драган Мраовић и Давид Албахари…

Протођакон Радомир Ракић

***

И ја се придружујем доњем апелу у име Свесловенског комитета Канаде.

Милан Челик, председник

Датум 2.12.2011. г. 07:57 ч.

 ***

Коментар: Одговор уредника Језичке трибине УКС-а:

Поштовани оче Ракићу,

За разлику од Удружења књижевника Србије, које се пише ћирилицом, Друштво српских књижевника, пише се латиницом (Društvo srpskih pisaca), па је и табла коју су поставили такође на латиници.

Табла је постављена мимо воље и без знања надлежних органа у Земуну, као протест што није поступљено по њиховом службеном предлогу од пре две године. Иначе, постављање ћириличних натписа у градовима је обавеза по чл. 10 Устава Републике Србије, и свако друкчије поступање подлеже одговарајућим мерама за заштиту устава.

Није спорно давање имена тргу песнику Раши Ливади. Спорни су начин на који је то урађено и спорна је латиница.

Вероватно ће органи власти у Земуну поступити по закону.

Срдачан поздрав,

Миле Медић,

уредник Језичке трибине УКС

 ***

Даме и господо,

Свесрдно поздрављам овај текст Николе Асановића.

С тим у вези истакао бих следеће:

Пише Ж. Јовановић о историји Београда, па вели да је аустријски командант са седиштем у Петроварадину 1915. године забранио Земунцима да објављују новине ћирилицом (а било је више новина и часописа у то време у Земуну).

Међутим, Срби су и даље штампали новине ћирилицом и послали један примерак у Петроварадин. Тај командант је одговорио писмом откуцаним писаћом машином на ЋИРИЛИЦИ! Значи, он који је званично забранио ћирилицу, одговара ћирилицом.

Осуђујем мог пријатеља Драгана Мраовића, с којим сам одлично сарађивао на преводу изванредне књиге данашњег папе Бенедикта „Исус из Назарета“ која је објављена ћирилицом, а да нико из Ватикана није ни реч имао против. Штавише, као културни посленици поздравили су ћирилицу и српско издање ставили међу најбоље преводе тога дела. Све то захваљујући преводиоцу Мраовићу. Па и Давид Албахари је одрастао на ћирилици као ученик земунских школа…

Молим да се табла сместа уклони. Не дозволимо да нам фирмописци предлажу писмо!

Протођакон Радомир Ракић, Београд

***

Удружењу књижевника Србије одајем признање за његове активности поводом истицања латиничне табле на Тргу Раше Ливаде у Земуну.

Позивам вас да упутите захтев Удружења властима у Земуну да се ова табла уклони и замени ћириличном таблом о трошку онога ко је учествовао у бесправној градњи. Ко гради легално, неће морати да размишља о додатним трошковима уклањања нелегалног објекта.

Са поштовањем,
Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Београд,
повереништво Ниш.

***

ЗАЛАГАЊЕ ЗА ТРГ ПЕСНИКА РАШЕ ЛИВАДЕ У ЗЕМУНУ

Драго ми је да је иницијатива групе пријатеља песника Раше Ливаде да се по песнику назове један мали трг у Земуну, наишла на свеопште одобравање. Тиме се испољава сагласност да није довољно да му се додели, према садашњем предлогу званичника, нека уличица на Алтини, забаченом и неуредном земунском насељу на периферији. Међутим, дате су и примедбе, мним оправдане, у вези латиничног писма на табли. Зато сам дужан нека објашњења, а зарад исправљања неспоразума.

– Српско књижевно друштво је потпуно невино у целој ствари и није иницијатор, нити организатор постављања табле, а самим тим нема везе ни са врстом примењеног писма;

– Удружење књижевника Србије такође је потпуно невино;

– Иницијативни одбор чине грађани, «пријатељи са кеја» Раше Ливаде, па ниједно уметничко удружење нема везе с тим;

– Таблу је, према мојим сазнањима, тек пошто сам је видео, бесплатно урадио извесни занатлија – мајстор, добронамерно, који није имао другачији фонт у својој радионици. Није, дакле, било никакве зле намере. Тиме је суштински, иако не и фактички, у праву господин Никола Асановић, када каже да је то «промакло немаром, а не намјером».

– Непримерено је приписивати овај чин, на начин на који је то учињено, нашим угледним писцима Давиду Албахарију и Драгану Великићу, који су дошли на позив организатора да испоштују Рашу Ливаду, не само као песника, него и као свог дугогодишњег пријатеља. Апсолутно су невини и за похвалу у овој причи.

– С једнаким разлозима и по истом позиву, као Д. Албахари и Д. Великић, дошао сам да присуствујем том чину, заједно са стотинак поштовалаца Раше Ливаде, не само као писац, пријатељ Раше Ливаде, без кога је тужна кафана «Златно весло» на земунском кеју, у којој смо се повремено дружили, већ и као грађанин градске општине Земун, али и као главни и одговорни уредник «Песничких новина», чија је редакција једно време била у Земуну, на Гардошу, када је њихов уредник био песник Милисав Крсмановић и када су и материјално биле подржане од стране општине Земун. Приметио сам латиницу, али ако неко мисли да је због тога требало да реагујем на начин непримерен тренутку, такво мишљење не прихватам.

– Покренуо сам већ иницијативу преко КПЗ Београда да се званично разговара са председником општине Земун Браниславом Пространом и, знајући га и лично, као и досадашњу благонаклоност, не само његову личну, већ и општинске администрације, према књижевним акцијама, уверен сам да би се могло доћи до доброг решења. Свакако да ће тада та табла бити постављена у складу са Уставом Србије. За сада, будимо захвални инспекцији општине Земун, ако је не скине, јер је она постављена без дозволе надлежних органа.

– Апсолутно не прихватам оцене Радомира Батурана да је Вук Караџић «аутријски агент», нарочито када се та иста особа залаже, исправно, за званичну примену Вукове ћирилице. Такође, апострофирање «часних људи» у УКС имплицира да су остали (претпоставка може посебно да се односи на присутне приликом постављања табле, па и на мене који сам председник Одбора за међународну сарадњу УКС) нечасни, па га молим да ублажи тон. О увредљивим инсинуацијама на рачун града Београда, коме се има шта замерити, али много више примерити, треба господин Батуран да размисли. Ако је Београд град који пљачка Србију, онда господин Батуран има прилично истомишљеника у околини господина Ненада Чанка, па нека им се придружи. Иако сам рођени новосађани, немам ни најмању намеру да отћутим увреде на рачун светлог образа града Београда, било са чије стране да долазе.

– Жао ми је што се у својим примедбама истакао својом осудом мене лично, али и мог колеге Албахарија, протођакон Радомир Ракић, наш угледни интелектуалац Српске православне цркве, такође сјајан преводилац, захваљујући чијем стручном саветовању је мој превод (штампан, колико је мени познато, у два издања: ћириличном и латиничном), који он помиње, тако прихваћен и у Ватикану, јер хришћански је праштати, а не осуђивати, нарочито ако се та кривица не може приписати ниједном члану УКС нити СКД, па ни мени. Посебно није лепо апострофирати негативно Давида Албахарија, само зато што је присуствовао постављању табле, а ничим допринео њеном изгледу.

На крају, желим да се ова лепа иницијатива «пријатеља са кеја» Раше Ливаде заврши на најбољи начин. Не треба је отежавати, јер иза ње не стоје ни УКС, ни СКД, ни редакције књижевних листова, осим сада «Песничких новина», већ само грађани који немају институционалну моћ, а која ће им бити неопходна да песник Раша Ливада опет буде тамо где је и за живота највише волео да буде: на земунском кеју.

У Београду, 2. децембра 2011. Драган Мраовић