Вести

FrankfurtskeVESTI, 03.12.2011

Šef kancelarije Vlade Srbije za odnose sa medijima Milivoje Mihajlović izjavio je za RTS da je „“Ovoga puta lopta je u nogama Evrope,

Dragan Vidaković

***

ne samo u svetlu 9. decembra, dana kada treba da se odlučuje o daljoj evropskoj perspektivi Srbije, nego da se pokaže da Evropa zaista želi da reši probleme sistemski, pošteno i pravedno.“

Danas mu je odgovorila Angela Merkel ocenom „da u ovom trenutku Srbija ne ispunjava uslove za status kandidata za EU, pozvavši pri tome Vladu Srbije na promenu kursa.“ Za one koji su odmah razumeli zašto upravo nemački vojnici prednjače u divljaštvu nad golorukim srpskim narodom, nemački stav nije nikakvo iznenađenje, niti će išta više biti iznenađenje, pošto je očigledno da Nemačka iz slične prošlosti nije izvukla nikakvu pouku ili je baš usud da navala Nemaca na Srbe po običaju bude uvod u katastrofu za nas ali da ni Nemačkoj ovo neće biti treća sreća u to ne moraju da sumnjaju.

Ali na stranu očekivani Nemački stav. Neverovatno je slepilo i pomisliti da (Nemačka) Evropa želi da reši probleme na način kako to opisuje Mihajlović. Evropa koja nas je stavila u užasni koncentracioni logor sankcija, koja nas je surovo bombardovala sa ciljem da nas potisne sa Kosova i stvori novu albansku državu, Evropa koja je ogromnom većinom priznala nezavisno Kosovo- što su učešćem u Eulexu implicitno uradile i one članice EU koje iz svojih razloga to nisu mogle da učine javno, Evropa koja pritiska države širom sveta da priznaju nezavisnost Kosova, Evropa koja sprovodi Ahtisarijev plan napisan isključivo kao temelj nastojanjima da se Kosovo stabilizuje i profunkcioniše kao nezavisna država, Evropa koja nije razrešila nijedan zločin protiv Srba i koja se pravi da nema pojma o čemu priča Dik Marti, e ta Evropa treba da donese sistemsko, pravedno i pošteno rešenje, što će Vlada Srbije da overi uredbama, a sve uz posredstvo Kupera sa čijeg lica pravednost i poštenje isijavaju poput uzorka.

Sad ne znam da li se Mihajlović šali ili karikira stvari da ukaže na apsurd očekivanja da Evropa može i hoće da donese rešenja dijametralno suprotna onima za koja se zalaže već dve decenije, ili je možda živeo na nekoj vasionskoj stanici bez komunikacija sa Zemljom sve ove godine, ili misli da smo potpuno poludeli, tek, kako bilo, očekivati da Evropa donese sistemsko, pravedno i pošteno rešenje u teškom sporu Srba i Albanaca je ravno očekivanju da u Sahari, sledeće godine, prinos pšenice na peščanim dinama bude veći od vojvođanskog.

Ako se već govori o pravdi i poštenju, elementarno poštenje bi bilo da se Evropi, koja svim silama zastupa kosovske Albance, u pregovorima, kao posrednik pridruži predstavnik Rusije, Kine i(li) još neke od zemalja koje nisu priznale Kosovo.

Pa i tada, da takav, daleko pošteniji i moralniji sastav učesnika donese sistemsko, pravedno i pošteno rešenje nije moguće ako se ne pođe od Rezolucije 1244 koju je usvojio SB UN sve sa Amerikom, Francuskom i Engleskom, s tim da se kao najvažnije pitanje prethodno definiše obim suštinske autonomije Kosova u okviru suverene i teritorijalno celovite Srbije- što ta Rezolucija veoma rezolutno garantuje, da se na toj osnovi potpiše mir i usvoji od strane SB UN, Srbije i kosovskih Albanaca, pa da tek potom, iz toga akta, proisteknu i ostala prirodna rešenja koja se tiču priznavanja diploma, registarskih tablica, matičnih i katastarskih knjiga, slobode kretanja, a ne ovako naopako.

Uredbama Vlade Srbije i Borkom Stefanovićem, ma koja sila da stoji iza njega, viševekovni težak konflikt Srba i Albanaca (sa nekoliko desetina hiljada smrti, silovanja, otmica, reka suza i potoka bola) niti će se zatvoriti niti rešiti.

Naravno da je iza Albanaca danas sila koja možda sutra neće biti tu. I neće, jer konačno rešenje pre kraja sveta ne postoji. A pogotovo svako rešenje, doneseno u nekakvom izmišljenom cajtnotu i na brzinu, pod prinudom štapa i nikakve šargarepe na koju ni nemoćni zečevi ne bi naseli, biće suštinski ništavno, kao i svako rešenje koje Albanci nisu priznali, a predstavljalo je, u svoje vreme, faktičko stanje, koga su im danas puna usta, samo tada potpuno verifikovano međunarodnim pravom, a ne kao ovo nametnuto rešenje samovoljne sila koja je uobrazila da je svet samo njena prćija.

Zaista mi nije jasno odakle hrabrosti zdravorazumskim ljudima da se upuste u brzopotezno rešavanje tako velikog i starog pitanja koje u prtljagu nosi nebrojeno duhovno, istorijsko i materijalno blago, koje su generacije overile krvlju i suzama, i kostima crtale njegove granice.

Ako je u pitanju očuvanje vlasti pred sledeće izbore, neće je sačuvati pošto će ih mentori skrajnuti, jer su dali sve što je traženo, a onda će se narodu, u novoj prevari, podmetnuti nova nada koja će neminovno ići za koplje dalje. I ti novi, ucenjeni ili oni koji ne shavtaju šta se od njih očekuje nastaviće dalje rastakanje Srbije kome će kraj biti ona Tarabićeva Srbija, pod onom nesrećnom šljivom.

Zar treba da idemo toliko hiljada milja ispod Hrvata koji nekoliko kilometara rita i šikare neke ade, koju je Dunav meandriranjem ostavio na srpskoj strani, smatraju svojom teritorijom i nikakva ih sila neće sprečiti da je dobiju, iako državna granica u normalnom svetu, po međunarodnom pravu, ide sredinom matice reke.

I pošto u Hrvatskoj ne postoji stranka za koju domovina nije do Zemuna i Drine, pa i dalje, niti bi ikome palo na kraj pameti da kaže: daj da okončamo spor sa Srbijom priznanjem da je malena Šarengradska ada srpska, za očekivati je da se iz Beograda hitno oglase zloslutni kominternovski dobošari koji Srbiju bezdušno rasprodaju na neprekidnoj aukciji srama.

Ima li izlaza i pomoći? Naravno da ima. Učenje od Hrvata, Slovenaca, Albanaca bi dalo velike rezultate. Ako neko ne veruje neka se zapita kako je samo iz Beograda moguće širiti mržnju prema sopstvenoj državi i sopstvenom „nepismenom, primitivnom, ruralnom, masnom i znojavom“ narodu, kako ga sa gađenjem opisuje ona lažno evropska, namirisana, liberalna, intelektualna, ulizička i prodana Srbija.

Da li je neko čuo da se neka stranka Albanaca u Prištini zalaže za autonomiju Kosova u suverenoj Srbiji, ili da se neko u (muslimanskom) Sarajevu zalaže za nezavisnost Republike Srpske ili u Hrvatskoj za restauraciju i nezavisnost RSK? Naravno da nije, niti će, jer se takve stvari u tim sredinama ne mogu čuti čak ni u azilima strogo zatvorenog tipa.

Dragan Vidaković