Вести

Таблоид 242 - Дуплерица

Колико ниско је пала наша власт и чињеница да не постоји апсолуто ништа чему бисмо имали да се зачудимо од стране ње ,

Весна Веизовић, 27.11.2011

+++

је већ одавно јасно. Међутим ове црне четри године , колико дуго харају Србијом , неки од нас су на својој кожи осетили много више од осталих терор ове владе и они су такође ти који ће је вероватно заувек памтити. У Београду , На Дорћолу , у Вишњичевој улици , у стану број 1. до пре пар дана у 27 квадрата живела је петочлана породица Кркић. Мајка Мара са ћеркама Александром и Олгицом, и њиховом децом Марком и Јеленом. Ту су живели преко 25 година. Све док град Београд на челу са господином Ђиласом није одлучио да стара трошна кућа наслоњена на турбе више није под заштитом државе и срушио је, а петочлану породицу оставио буквално на улици. Како је заправо почело? Пре 25. година њихова мајка Мара Кркић је ступила у шеријатски брак у џамији са Киројтани Џафером који је већ пар година водио спор са државом по питању стамбеног права . Најзад када га је почетком деведесетих година најзад и добио спор по коме је он легални власник стана и земље , изненада је умро. Његова законска наследница госпођа Мара је неколико пута одлазила код надлежних служби да кућу преведе на себе али је добијала само кратак одговор да то није могуће јер они нису били у законском браку, односно да тај брак који је склопљен у џамији по закону државе Србије нема никакву вредност.

Уколико брак који је склопљен у џамији нема никакву законску важност , на основу чега сама Исламска заједница даје себи за право да потражује нешто што је у власништву града Београда, односно покојног Киројтани Џефера а сада његове удовице Марке Кркић.је У исто време када је и покојни Киројтани покушавао да легализује свој стамбени објекат то исто је и тада потраживала је исламска заједница у Београду. Међутим они су тада добијали одговор сличан као и станари зграда да је плац са кућицама и турбетом под заштитом државе као национални споменик и да никако не може припасти исламској заједници а ту су и станари који су и даље у спору са државом. Због овог одговора који је добијала исламска заједница, станари којима је прокишњавао кров, кривили се зидови и кућа вечито била пуна влаге нису смели да реновирају , чак ни кров да промене на кућици. Како би почели неке радње полиција са инспекцијом се појављивла и стављала вето на сваку даљу радњу. Тако да је петочлана породица годинама живела у врло лошим условима, услед којих је Марин унук , осамнаестогодишњи Марко оболео од астме а ћерка Александра се већ годинама лечи од дијабетеса. Немајући другог дома породица Кркић је скромно живела ,задовољавајући се бар кровом над главом. Има једна изрека која се у последње време све више може чути “ сиротињо и Богу си тешка“, па је тако породица Кркић остала без свега. Наиме пре пар дана стигло им је решење за рушење кућице , која је да се подсетимо била национални споменик на ком нико од станара није смео да врши било какве радње, поправке или промени изглед. И чија је адреса била Вишњичева број 1, сада је на решењу стајала потпуно нова адреса , односно Студентски трг 18, стан број 3. Након само пар сати од доласка решење стигла је и екипа за рушење са булдожерима и свом потребном опремом. Али како породица Кркић није желела да напусти свој једини дом , убрзо је стигао и шеф одсека за исељења , извесни Ђорђе Вујичић.

По речима Александре тај господин је био највреднији у току избацивања њихових ствари на улицу. Тако су Кркићи гледали како им држава руши једини дом који су имали. За узврат добили су једнократну помоћ од шездесет хиљада динара. Немајући куд Александра се са једним пријатељем упутила директно у турску амбасаду где нису стигли даље од секретарице турског амбасадора која им је објаснила да је град Београд сам понудио плац уз образложење да нема апсолутно никога на плацу.Такође да држава Турска у свему учествује као спонзор радова који се изводе преко агенције „Тика“ , која се иначе бави рестаурацијом споменика турске културе. Плац са свим објектима , величине 7-8 ари , који је до само пре неког времена био под заштитом државе као национални споменик сада је припао исламској заједници. Осим турбета Исламској заједници је припао један важан споменик српске културне баштине! На истој локацији налазила се зградица у којој је одржан на челу са Карађорђем -први српски совјет.

Та зграда, наводно некадашња текија, срушена је за време бомбардовања али се и даље може видети спомен плоча са натписом “На овом месту се налазила зграда у којој је од 1807. до 1813. године у време Првог српског устанка заседао Правитељствујушчи совјет- прва влада у новој српској историји“. Након свега долазимо до питања – Чија је држава Србија и чију историју и заоставштину треба да негујемо? Своју и својих ослободиоца или оних под чијом смо окупацијом били пет векова? Спор који је почео између града Београда још давне 1965. године , где чак ни Тито није уступио пред налетима Иламских захтева а касније ни Милошевић, па на крају Коштуница , овај пут је добијен и то не преко суда већ као поклон и понуда господина Ђиласа .

Неким чудом након само месец дана од посете Турског шефа дипломатије, који је наиме дошао да би измирио два наводно зараћена крила исламске заједнице у Србији. По речима Александре Кркић, након посете Ахмета Давутогла Београду , сигао је први захтев за исељење а затим на сваких пар дана по један , док коначно нису стигли са алатима за коначно рушење. Један пут их је посетио и Муфтија хамдија Јусуф Спахић који је дословно рекао “ Град је обећао да ће вас стамбено обезбедити а ово мора да се убрза јер уколико се сад не заврши , до краја ове власти, ми ћемо опет изгубити ову земљу“. Из ових речи јасно је да и једнима и другима гори под ногама , власт да напуни џепове колико год може а Турци грабе све што им се понуди док понуда стоји. Све на рачун српске сиротиње !

За време сваких немира и демонстрација у Београду, турбе се нађе на мети, једном приликом је било и запаљено и сестре су га гасиле да поред њега не би изгорео и њихов дом, сада Алекандра са жаљењем пита : Јел се овако показује захвалност што смо га сачувале? Шта би било да смо пустиле да изгори? Власт је овај пут , осим земље продала, национални споменик од велике важности а уз њега и петоро људи оставила без игде ичега. Александра и Олгица , једине запослене у породици са примењем по двадесет хиљада динара , поред лекова које су потребни да се обезбеде и основних животних намирница никако не могу да плате и стан.

Ову породицу држава није ставила као већину на границу преживљавања већ их је управо као смеће одбацила да се смрзну и полако помру на улици од глади. Да ли је ово она шанса Бориса Тадића за коју је говорио да не смемо дапропустимо?

И на крају уместо да се помогне тим људима и да се сагради музеј Прве српске владе нове историје, да наша деца имају место где ће се памтити јуначки и храбри српски синови на челу са Карађорђем који су ослободили Србију од робовања под Турцима , град Београд је изабрао да уместо тога подигне Текију за дервише , обнови турско гробље, турбу Шејф Мустафе а касније изгради и једну медресу!

Изгледа требаће будућим генерацијама ! Зашто? Зато што мртав Карађорђе нема кесу златника а ни породица Кркић ал зато Турска влада има!

Весна Веизовић