Живео једном војвода Тома Вучић Николов.Једном свима обзнани, имам каже, два сина Европа, кога из милоште зову ЕУ и Космета,
У Београду, 27.11.2011.године Предраг Лепетић
+++
кога зову КиМ и онда рече, између њих не могу да бирам, јер их подједнако волим свим очинским срцем. Дакле, два сина, ЕУ и КиМ су једнако важна и отац према њима гаји бескрајну љубав и ако је КиМ рођени син а ЕУ усвојеник.Али једнога дана продру у земљу војводску разбојници, отму сина КиМ и баце га у ропство, и тако наступи нова „реалност“. А како је војвода реалан и практичан човек и није могао дуго да трпи и живи у лажи и није му друго преостало до да преломи и учини реалан избор за себе и онима који га следе, те он јавно призна да је КиМ изгубљен и да је нова реалност неповратно наступила, да је рођени син у туђим рукама те да он као владар нема ефективну управу над КиМ-ом. За разлику од Бориса краља „Западног Балкана“ који је замајавао народ причом о једном путу којим истовремено иде у два смера“у ЕУ и КиМ“ а увек у једном евроатланском правцу, Тома је љубио више од свега истину. Мада му је краљ био драг и у свему га је подржао, јер по сопственим речима „није хтео да му смета“ док врши дезинтерацију отаџбине и интеграцију у Унију, ипак је морао да изврши историјски преокрет и први обзнани оно што је лукави краљ мислио да скрива и преводи жедан народ преко воде, до самог свршеног чина. Обзнани Тома храбри и племенити уз сву жалост његовог земљаног лика, да мора силом факата прилагодити и променити Устав и све законе према новој стварности, да КиМ више није и не може бити ни формални део продице, чувар трона вере, као ни наследник престола. Као верник у култ земаљске Уније, проценио је, да треба прихватити жртву првенца КиМа на олтару новог поретка, да би цео свет боље живео и омогућио бољи стандард преосталом ЕУ сину.
Тако КиМ заувек мора остати у рукама банде крволочних одметника, мора се променити традиционално мишљење, изводи из родних књига, све тапије и докази који нереално тврде да има оно што нема и да његово оно што је постало туђе. Као легалиста прихватио је мишљење западног суда и јавио целом свету, после сесије домаћих демократских еуфиличара да пристаје на мирни договор да је његово оно што му је западни свет препустио да има и да по вољи разбојника може задржати остатак. Није му мало остало, ЕУ усвојени син, тешко стечена материјална добра, рачуни, куће, викендице и станови, вински подрум и своја ракија уз асфалтирани пут до родног војводства. Да се није на време преобратио могао је и то изгубити, али је у последњем тренутку убедио разбојнике да се неће бранити и дозволио им да узму све што им и када затреба. У тренуцима слабости мислио је гласно да се КиМ подели, али кад су га западни пријатељи опоменули да је ропство вечно и недељиво и сам је боље видео да га не може поделити а да остане жив и читав, преломио је још једном одговорно, очински, да је боље што је постао туђи а остао цео.
Много је тога војвода учинио за ЕУ сина, сада јединог реалног наследника круне, уписао га је у школу за политичку изузетност и ставио за заменика препредењачке странке, како би био спреман да стане на чело народа и војводства, када време дође и он му препусти титулу и управу.Много је тога учинио војвода и за Унију, да би га ЕУ рођаци прихватили као равног и сматрали својим, променио је име у Tomas Wulf Nikols и после удаје за немицу додао и Mrkel, одрекао се војводске прошлости и предака, писма, изменио веру и обичаје, признао да је био заостао и крив што се од њих некада бранио и цео народ је прогласио геноцидним према нападачима, до заклетве, речи и морала и онако никада није много држао да га као професионалаца не би спутавали. У мираз је младој дао све и послушао је у свему како би ушао у нови европски и светски поредак и клуб богаташа. Пристао је без поговора да призна као легалну разбојничку владу отимача КиМа, затворио своје фабрике како би испод дигнуте рампе на граници ушла јефтина еу-роба, новац је предао на чување странцима, војску распустио, земљу поделио на регионе, децентрализовао и конфедерализовао сопствени народ, њему одузео сувереност а мањинама дао управу, да би еу-тазбина лакше преко њега управљала војводством. Просто, био је тако упоран да добије руку Мркелове, наследнице Трећег рајха, да је штрајковао глађу, мада се испоставило лажно, али и није важно, битан је гест, показао је колико му је стало да се што пре он а не неко други па макар и краљ Борис, докопа обећаних награда и дотација. Од Уније је док није и сама упала у неповратну кризу похлепе и незадовољених великих потреба, добијао мрвице са стола али за гладни народ свака је била бољи живот.Највише се, када се боље погледа, намучио у избору свога новог имена, пошто је хтео да буде привлачан на све стране света а западна амбасада је ћутала на његова упорна запиткивања јер јој је било довољно да га позива са Niki-Wiki.Своме поданичком народу је упорно и убедљиво, како он само зна, ширио причу да је улазак у нови ред права благодат и рајска земља где ће богати давати сиромашнима колико им треба а они радити колико могу, што је подгрејало сећања на непроживљени комунизам.Заборавио је да помене да претходно капиталистима морају дати све што имају као улазницу, и да се у Унији неће ништа демократски питати, али није хтео да их разочара кад су већ детиње наивно у све поверовали. Оправдано је помислио да се они и сада ништа не питају о својој судбини, тако да промену кормилара неће ни приметити. На крају, јавно је пред лажним књазом od Monte Negra, земље црних расрба, похвалио свакога ко је признао отимање дела отаџбине и мучење КиМа као часног примера за угледање и обратно.
Онога несретника у ропству, искрено колико може и кад стигне оплакује у себи и после добронамерног разговора са америчким саветником, бившим амбасадором, учврстио се у својој тешкој одлуци да коначно престане да нервира цео западни свет и свима виче „Ким је у срцу отац-џбине“. Себи је обећао да ће бар сачувати споменике када живе није могао, да неће поцепати слике и да ће се сећати срећног детињства КиМа. Као прави родитељ свечано се зарекао да ће несретника помагати и гледати да му буде боље у ропству, слаће му пакете помоћи, обилазити га, желеће искрено да му олакша муке, али неће да му даје лажну наду да ће га избавити и ослободити, јер авај, шта ће он сам и с-уморан против толике силе бандита и отимача са којима се и ородио и чије је евре за помоћ примио.Мада је његов предак Лазар бесмртним делом бранио народ, веру у Бога, слободу и личну част не гледајући величину непријатеља већ оно највредније што се увек пркосним духом за вечност брани а каснији претци непоражени и повратили све земаљско отето силом, он нема такав застарео поглед на свет који гледа у прошлост и везује будућност.Војвода живи у пролазној и смртној садашњости, нема времена за бацање ни за претеране родољубиве осећаје а камоли вере да се може бранити, јер је још од тешког детињства веровао само у оно што види, колико ко има и коликом по земљи силом гази. Завршио је школу себичног живота и показао се успешним, напредовао је увек када се јачему клањао, а по потреби на оно шта треба и коме треба заклињао. Зато увек када види КиМа куне тешку судбину која му га додели и моли велике и мале бандите да буду милостиви а њему саветује да се и он прилагоди, прихвати реалност, узме шта може, да призна туђина као господара да би му било боље, па чак и име, ако траже, да прилагоди њиховом писму, он ће га као отац звати „Kosova“ а син њега када пређе границу“Nikolici-Vucici“.
Тако је поред таквог оца један син скончао у ропству а други је када је сазнао за правог оца отишао у родну ЕУ, где се и поред економског слома и даље боље живи и где га је повела маћеха Mrkel-ova, после бурног развода при коме му је узела све вредно, стечено за време и пре брака из рачуна.Отишли су заједно у исту ону доброчинитељку Унију, за коју се од почетка знало да је уз помоћ 27 западних рођака и подстрекнутих локалних бандита „милосрдно“ уз хирушки обрађену колетаралну штету отела, заточила и вадила органе његовом брату КиМ-у за потребе Уније. Како користољубива еу-крв није српска вода, ЕУ син је заувек напустио провинцијалну варварску и нецивилизовану забит, коју је узгред буди речено и мрзео и осећао као туђу, па се више ником и није јављао.
Tomas Wulf Nikols (без Mrkel) је остао тако без оба сина и живот је завршио без наследника, усамљен у бољем животу за себе који је реално изабрао. Да би доказао да је у праву и затворио уста свим сумњивцима, натерао је цело војводство да референдумом већински потврди и прихвати његов избор као спасоносан и без алтернативе, јер би сваки други био катастрофа.Сав народ је на глас непрестано понављао за њим да војвода Тома-s није издајник, да има чисте руке и мирну савест, глас народа је увек био и глас од бога, а њему је лично као доказаном самољубу било свеједно, јер је у свакој комбинацији био добар.Уосталом, другачијим нереалним избором могло се изгубити и више а не добити ништа, па је свака трговина земљом и народом била оправдана и корисна.
На крају није било никога да војводи пружи чашу воде када је легао у кревет, остарио и до краја онемоћао, уморан и исцрпљен од бриге да се пре времена не открије спољна завера и домаћа превара.Наследство није оставио сем образ-ине коју је имао, али је бар свој живот лепо и у срећи благостања проживео.Тако је и заслужио, а народ га се сећа и помиње му све по списку шта је чинио и није учинио а требао је, све у своје име а за његов рачун, кад год се о прошлости прича покрене и војводино име из тмине избије.
У аманет народу је оставио да чува ништа и чврсто га држи до самог свог краја, празне и болећиве приче је однео са собом, где год да је отишао а није ни могао далеко, јер је само и увек у земљу веровао.
У Београду, 27.11.2011.године Предраг Лепетић
Још да има наравоученија…
Neka se golub kao simbol mira posere na sve one tajne i javne gospodare svijeta koji sada u ime mira i demokratije sire nemir, rat, nasilje i smrt!
Uzalud zato bezboznici vicu mir, mir, a mira nema; jer Stari SRbski Rodjak, Gospod nas Isus Hristos nije dosao u svijet da donese mir – VEC MAC, i tako jednom za uvijek da odvoji Istinu od lazi, Pravdu od nepravde, Dobro od zla i ljude od neljudi!
Zato samo u Hristu nasem kao Iskupitelju i Spasitelju svijeta i izvoru vecnog zivota lezi nasa SRBska snaga i nas spas. S nami Bog i jest i budet!