Вести

Ljiljana-Smajlovic

Predsednik Srbije iskoristio je posetu Londonu da još jednom glasno i jasno kaže da Srbija neće priznati Kosovo. Beogradskim medijima,

Ljiljana Smajlović – 17.11.2011 18:05

+++

koji su istu vest do sada nebrojeno puta preneli na istim udarnim mestima, još se poverio da je, „veoma iskreno i otvoreno“, to isto rekao i britanskom premijeru Dejvidu Kameronu.

Vara se čitalac koji misli da je mantra kako „nikada nećemo priznati Kosovo“ do te mere banalna da više i nije vest. Naprotiv. Mnoge u Srbiji zazebe oko srca čim vlast ponovo počne da se zaklinje kako neće priznati Kosovo. Uočljivo je da se to uvek dešava u času kada se Beograd sprema na neki novi, manji ili veći korak u pravcu priznanja Kosova.

Zapadni saveznici zasad i ne traže da priznamo Kosovo. Oni nam samo postepeno zavrću ruku da Kosovo prihvatimo kao suseda i da ga tako, kao nezavisnu susednu državu, i tretiramo. Kada nam god zatraže neki novi, opipljiv ustupak u tom pravcu, dešava se ono što se i sada dešava: naša vlast počne da grmi da „nikada neće priznati Kosovo“.

Tako se iza najnovijeg tvrdog stava da nikada nećemo priznati Kosovo krije činjenica da vladajuća koalicija u Skupštini Srbije ne može da skrpi većinu koja bi „pokrila“ ono što je dogovoreno sa Briselom i Prištinom. Još grđe, ni Vlada ni Skupština još nisu videle papir na kom piše šta je tačno Borko Stefanović, šef Vladinog tima za dijalog sa Prištinom, u ime Srbije dogovorio. Visoki državni funkcioneri javno izražavaju sumnju da dogovor na papiru uopšte postoji, a usmeni dogovor je izgleda toliko tajan da ni poslanici u Skupštini Srbije o njemu ne smeju da znaju. Samo 14 ministara Vlade Srbije pristalo je da telefonom izglasa pravno sumnjivu uredbu koja će omogućiti da se kopije matičnih knjiga predaju organima samoproglašene kosovske države, a i ta se uredba zasniva na zakonu o kom tek treba da se izglasi Ustavni sud. Vlada odbija čak i da saopšti imena sedam ministara koji su odbili da glasaju za spornu uredbu.

Nije teško pogoditi zašto se neke stvari ne stavljaju na papir, dok se druge zapisuju, ali na hartijama bez pečata i potpisa. Diplomatija takve hartije naziva non-paper, nepapirima. Ti se dokumenti jednostavno spuste na sto između dve strane i predstavljaju trag, ali ne i dokaz da je neko od nekoga nešto neprilično zahtevao. Kod nas je ostao zapamćen non-paper koji je predstavljao spisak američkih zahteva Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću u proleće 2001. godine. Prvi na listi bio je zahtev da do 31. marta 2001. bude uhapšen Slobodan Milošević. Potonji je po beogradskom vremenu uhapšen tek prvog aprila u tri časa ujutro, ali je u Vašingtonu još bila noć 31. marta. Neki misle da je Stejt department tada definitivno zaključio da Beograd „dobro reaguje na pritiske“ i da uspešnu politiku prema Srbiji ne treba menjati.

Draž hartija bez pečata je u tome što i jednoj i drugoj strani pruža mogućnost poricanja (deniability, kako bi Amerikanci rekli). Ali sada smo izgleda ušli u novu fazu, u kojoj to što traže ni na papir neće da stave. I to nekih stotinu godina posle Prvog svetskog rata, koji su njegovi savremenici smatrali i stravičnom posledicom tajnih diplomatskih sporazuma. Čitalac se seća da je prva od čuvenih 14 tačaka za okončanje rata, koje je formulisao Vudro Vilson, glasila da se do mirovnih sporazuma mora doći otvoreno i javnim putem, dok je prvi potez Lava Trockog na mestu boljševičkog spoljnopolitičkog komesara bio da prisili službenike Ministarstva spoljnih poslova da otvore kovčege u kojima su čuvani tajni ugovori carske diplomatije. „Tajna diplomatija“ od tog je vremena termin koji se vezuje za diktatore i zlokobne paktove (sporazum Molotova i Ribentropa iz 1940), a zagovornici diplomatije otvorenog, javnog tipa ističu da je mana tajne diplomatije bila u tome što je podsticala podozrenja među narodima i uništavala poverenje građana.

A jedan od načina da se uništi poverenje je korišćenje visokoparnog jezika moralnih i humanističkih ideala radi prikrivanja suprotnih ciljeva i metoda. Tako se drastični primeri kršenja suvereniteta, nezavisnosti i integriteta neke zemlje po pravilu kriju iza glasnog zaklinjanja u očuvanje integriteta, nezavisnosti i suvereniteta tih zemalja. Suverenitet se na rečima najviše i najglasnije garantuje upravo dok se, pod okriljem mraka i u odsustvu javne kontrole i debate, koriste sila, intriga i svaka vrsta prevare kako bi se taj suverenitet okrnjio i uništio.

Istorija diplomatije puna je primera da se za najviši nacionalni interes proglašava nešto što je maska za ciljeve grupa i pojedinaca. Srbija broji dane do 9. decembra, kada bi trebalo da sazna da li će postati kandidat za prijem u Evropsku uniju. Vlast se silno trudi da ispuni želje onih u čijoj je moći da nam tu kandidaturu daju ili uskrate. Može li iko da tvrdi da dolazeći izbori nisu faktor koji opredeljuje ponašanje vladajuće koalicije u ovom času? Vlast se plaši kazne birača, kojim je uoči prošlih izbora obećala da ćemo kandidati za prijem u EU postati još u decembru 2008.

Logičan je zaključak da u ovom cajtnotu građanin Srbije ima razloga da zebe od usmenih dogovora, tajnih obećanja i neustavnih rešenja. Ako mu predsednik iz Londona obećava da neće dati ono što mu London zasad i ne traži, možda je dobar trenutak da se zabrine i upita šta se od predsednika tamo zapravo traži? I šta je on spreman da u zamenu za kandidaturu obeća?

Građani imaju pravo da pitaju da li je srpski nacionalni interes u ovom času zaista istovetan interesu vladajuće koalicije. I da zatraže da se o tome javno govori, bez tajnih dogovora, „veoma iskreno i otvoreno“. Baš kao predsednik sa britanskim premijerom.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Srpska-tajna-diplomatija-115500.html

izvor: NEZAVISNE NOVINE