Вести

Перспектива Србије?

Dok uticajniji deo Evrope već uveliko razmišlja o novom struktuiranju Unije, a trezveniji čak i o njenom raspadu i planu da se

Dragan Vidaković, 17.11.2011

+++

zaštite od ruševina u kojima će skončati, mi jednako pričamo istu priču o kandidaturi za članstvo i spremamo se da damo sve za ništa: Da damo Kosovo za kandidaturu.

Posrednik u ovoj neshvatljivoj trgovini je EU koja nas je bombardovala i ubijala pogazivši sve pravne i moralne konvencije, koja je sa izuzetkom pet članica priznala i nezvisnost Kosova prekršivši time Rezoluciju 1244. Najsramnije je pri tome što Rezoluciju ruše navodno civilizovane i demokratske države koje su u SB UN glasale za nju i koje su po njenom slovu pravni garanti suverenitata i teritorijalnog integriteta Srbije, sa Kosovom kao suštinskom autonomijom u njenim okvirima.

Započinjanjem Eulex-ove misije na Kosovu situacija se značajno pogoršala time što je to misija čitave EU, dakle i zemalja koje formalno, iz svojih razloga, nisu priznale nezavisnost, tako da se više ne može govoriti da neke zemlje EU nisu priznale Kosovo, pošto i one zajedno sa ostalim članicama implementacijom nepriznatog, a time i ilegalnog Ahtisarijevog plana rade na divljoj gradnji institucija nezavisnog Kosova-koje tobože nisu priznale.

I takva Unija je nama posrednik u „pregovorima sa Prištinom“! Sudija je kapiten i trener i najbolji igrač protivničkog tima. Sličnog primera u svetu nije bilo, niti ga ima, niti će ga ikada biti. Da se nadamo fer i korektom posredništvu od strane tako očigledno pristrasne organizacije to samo Srbima može da padne na pamet. Pa „dobronamerni“ posrednici su žešći zagovornici cepanja Srbije od kosovskih Albanaca.

Razlozi naravno nisu altruistički, već geopolitički, i što je najverovatnije čisto ekonomski.

Potpuno je jasno da Zapad više ne može da održava standard sopstvenog stanovništva i pod pretnjom nemira i raspada imeprija nužno mora da krene u osvajanje novih resursa, pa pošto ne može trenutno da ispuni viziju Bžežinskog da se Rusija-„velika za jednu zemlju“, pocepa na više država, od kojih bi naravno najbolje delove uzeo Zapad a stepe bi pripale Rusima, oteto je Kosovo, Libija, Južni Sudan, otimaju se srenjoazijske države, sprema se napad na Iran, Sirija je već skoro gotova…

A na Kosovu, od sve brige za Albance, najveća je briga za nalazišta olova, cinka, srebra, nikla, mangana, molibdena i bora (sedam strategijskih ruda)-čija se vrednost procenjuje na 1000 milijardi dolara i lignita na 300 milijardi dolara (1)

Ministarstvo energetike Republike Srbije procenilo je 2009. da je vrednost imovine države Srbije u sektoru elektroprivrede, protivpravno otete na Kosmetu, oko 1,5 milijardi dolara (1). ). Plus ostala imovina države Srbije, privatna imovina, kultura, istorija, sećanje, državnost… i sve to mi treba da damo za kandidaturu za ništa.

Dakle, ako se ostavimo prošlosti i „nebeske Srbije“, crkava, manastira, kulture, mitova, kako nam savetuju, i okrenemo se budućnosti, kako nas neprekidno ubeđuju, onda moramo, vrlo praktično, da pitamo gospodu koja otimaju i poklanjaju Kosovo: koliko je tu novca države Srbije.

Prvatizaciona pljačka je dečija igra prema onome što gubimo dobrovoljnim odricanjem od Kosova. Duhovno nemerljivo, materijalno zapanjujuće. A sve to zbog toga da postanemo kandidat za članstvo u EU koja ni sama ne zna šta će sa sobom i da neke sitne, potkupljive beogradske ništice lagodno prožive svoj bedni život na opštoj nesreći naroda i države.

U normalnom svetu nikome ne bi palo na pamet da zainteresovanu stranu- nama neprijateljsku po svemu što je radila zadnjih dvadeset godina (a i duže), postavi, ni manje ni više nego za fer posrednika za pregovore sa njenim klijentom. Jasno je da bilo kakva odluka za koju je Evropa i koju ona uspe da nametne, što milom što silom, ne može biti, ne u našem interesu nego ni u interesu pravde, ni morala i ni međunarodnog prava, te da je kao takva nevažeća i podložna preispitivanju istog momenta kada sila više ne bude stajala iza nje.

Jedini razuman postupak je onaj zasnovan na međunarodnom pravu i Rezoluciji 1244 i vraćanju pregovora pod okrilje SB UN, kao jedinom telu koje nije sastavljeno isključivo od zainteresovanih neprijateljskih strana, što mu daje kredibilitet i veru da se može pronaći dugoročno rešenje zasnovano na sili prava.

Shodno tome, jedini, dakle, „pregovori Beograda i Prištine“, koji ovoga trenutka mogu da se vode, su pregovori oko definisanja suštinske autonomije Kosova u okviru suverene i teritorijalno celovite Srbije, pod patronatom SB UN, iz čega bi proistekla sva druga praktična rešenja koja se danas rešavaju naopakim redom, otvorenom otimačinom i na silu.

Dragan Vidaković

(1) http://www.svevesti.com/a217915-rat-za-kosmetsko-rudno-blago