Uja, tu smo
Čim je Stefan File zamolio prisutne na jednom skupu da ne ubiju (njega) glasnika koji im donosi loše vesti u vezi novog talasa ekonomske krize,
Dragan Vidaković, 11.11.2011
+++
gotovo da nije bilo značajnije ličnosti u Srbiji koja nije učinila isto. Čini im se, pošto smo siromašni, da smo i ludi, da ne vidimo ono što vide i slepi i što čuju gluvi. Ne shvataju da nije potrebna nikakva visoka škola da se osirotelom stanovništvu Srbije razjasni da loše živi danas i da će još gore živeti sutra. Nade i liuzije su definitivno srušene i nikakvi datumi ni kandidature neće više imati čarobnu moć masovne hipnoze boljeg života koji samo što neće početi za neku deceniju.
Tako, ako nekome nije bilo jasno zašto viceguverneri Narodne banke Srbije (NBS) primaju 5 500 evra mesečno, a guverner čak 6 500 evra, posle upozorenja guvernera Šoškića „da je Srbija već zahvaćena drugim talasom krize, ali bi uz dobre mehanizme mogla bolje da prođe nego druge zemlje“ (1), konačno može mirno da spava zadivljen briljantnim objašnjenjem, u potpunosti uveren da su pare poreskih obaveznika plasirane u pravi džep.
Po srceparajućem tekstu pod naslovom „Čekaju nas bolne oluke“, Juri Bajec-ekonomski savetnik premijera Srbije (nekadašnji član Predsedništva SR Srbije kome je predsedavao Milošević) je izjavio na okruglom stolu „Kuda ide konkurentnost Srbije” da novi model razvoja mora biti investicioni, a ne potrošački (2), što je zaista potpuno neverovatno.
A kako je neki genije mogao da izmisli da model razvoja uopšte može da bude potrošački ako nemamo u posedu štampariju dolara i američku vojnu silu iza sebe. Pa svaki seljak zna da mora da proizvede i proda da bi mogao prvo da kupi repromaterijal za sledeću setvu i od ostatka da živi, bez kredita, zaduživanja i prošnje. A to naši savetnici ne znaju i takav život bez realnog pokrića još nazivaju modelom razvoja. Zna se kakav ugled u Srbiji imaju oni koji banče tako što podižu kredite ili se zadužuju kod zelenaša.
Bajec dalje kaže: „Srbija mora, posle prošlogodišnjeg ekonomskog pada od skoro tri odsto, da se ponovo vrati na stare stope rasta od pet do šest procenata godišnje ali to ne može da učini sa starom razvojnom strategijom“, jedino ne kaže ko je pravio tu „staru“ razvojnu strategiju, i kakva je logika da oni koji su je pravili, koji danas kažu da nije dobra, prave novu strategiju koja će nas tobože izvući iz krize. Zar to ne bi trebalo da rade neki novi ljudi?
Sutra se, naravno, svaka glupost može pokriti ovom širokom najavom bolnih odluka. Uvek mogu reći: kazali smo da će boleti. Zato se granice bola moraju definisati. Hoćemo li svi na kazan? Je li granica bola ratni komunizam? Hoće li se otpustiti dvesta hiljada ljudi? Petsto hiljada? Neka granica mora da postoji posle koje isti ljudi (za sva vremena) više ne bi mogli da nude nove programe.
Ovoj poplavi najave bola pridružila se i Srpska napredna stranka koja, što se tiče Kosova i Metohije, u svom programu ističe da „ne može i neće da prizna nezavisnost te pokrajine“, kao i da će insistirati na otpočinjanju pregovora o statusu Kosova, svesna činjenice da je „trajno i održivo rešenje moguće postići samo uz bolne ustupke obe strane“(3)
Naravno da se opet moraju znati granice bola da se sutra, kad dođu na vlast, ne bi zaklanjali tim širokim nagoveštajem. Šta za tu stranku znače bolni ustupci naše strane, jer ovakva rečenica može da podrazumeva i sve i malo, i odlično sutra može da posluži da se bilo kakva glupost neke buduće vlasti prebaci na leđa naroda, kome je eto već unapred rečeno da će odluke biti bolne. A pošto je dao svoj mazohistički glas za blanko najvljeni bol, nema čemu da se čudi. Sve što uradi stranka, uradiće sa objašnjenjem da je narod tako hteo. Potpuno svestan bola, naravno.
Inače, da su neke odluke i bukvalno bolne potvrđuje pucanje KFORA na nenaoružan narod i produženo nekažnjeno ubijanje Srba pod sramnim pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Pod tako visokom zaleđinom na Kosovu je od 1999. ubijeno možda oko hiljadu ili više Srba od čega se obrazi stida i srama „međunarodne zajednice“ nikada neće moći oprati.
Podržavanje desetogodišnje „opravdane“ osvete nad nedužnim ljudima je jedno od najveći moralnih posrnuća tobožnje Zapadne civilizacije, omogućeno naravno kukavičkim orkestriranjem svih koji su morali da ukažu na to da nema opravdane osvete, da postoji samo kriminalna bezobzirna osveta, koja bi da je zaista u pitanju civilizacija bila strogo zabranjena i onemogućena.
A najsramniji su pozivi posle zločina na uzdržanost obe strane. To je već totalni sunovrat ljudskosti.
Euleks je čak pozvao sve da se uzdrže od nasilnih reakcija i da puste, kako se kaže u saopštenju, „vladavinu prava da odradi svoj posao.“(4) Da ne bude reakcija dakle. Uloge su podeljene kaže nam Eulex-zna se valjda ko „kosi“, a ko vodu nosi..
Eulex-ova pravda kada je ubijen Srbin je crni humor „međunarodne zajednice“. Ne da nikada nijedan zločin nad Srbima nisu razrešili niti krivce kaznili, nego ni osumnjičenog za zločin nikada nisu imali, osim nedavno kad je čovek ubijen pred sinom, pa nisu imali kud, ali da će ubicu osuditi, to neće.
U saopštenju Eulexa se i dalje navodi, da ta njihova vladavina prava dalje „uključuje i mogućnost slobodnog kretanja za Euleks kako bi sprovodio ovu i druge istrage, što je u skladu sa njegovim mandatom.“
Hoće ubistvo nedužnog da iskoriste za dalji rad na primeni Ahtisarijevog plana, a to što su do skoro imali potpunu slobodu kretanja, a nijedan zločin na štetu Srba nisu razrešili, niti su ikada čuli za nešto što tvrdi Dik Marti, nikom ništa. Sve ovo žigoše Eulex kao totalno pristrasnu, nekredibilnu i do kraja kompromitovanu misiju sa kojom Srbija uopšte ne bi trebala da sarađuje, kao što nije trebala ni da odobri tu misiju loših namera prema Srbima.
Ništa nam dakle osim bola do koske niti obećavaju niti daruju. A šta će nam onda? Zašto da ih debelo plaćamo kad nam jedino prorokuju crne slutnje, pričaju nam o nadolazećoj bedi čiji dah kobno i sami osećamo za vratom.
Ako već nemaju nikakvu ideju kako da spreče bol ili ga umanje, kako da sa malo belog bar ublaže crnilo, nepotrebno je i ovo otužno naricanje nad zlehudom narodnom sudbinom. Jer mi znamo, reče valjda Pašić: spasa nam nema, ali propasti nećemo.
Dragan Vidaković
(1) http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/%D0%95%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0/988374/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D1%83+%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC+%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%83+%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B5+.html
(2) http://www.vesti.rs/Ekonomija/Cekaju-nas-bolne-odluke.html
(3) http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=20844:2011-11-08-16-11-05&catid=48:vesti
(4) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/186267/I+dalje+bez+osumnji%C4%8Denih+za+ubistvo+Srbina.html
Nema hleba bez motike, i zato SRBija treba da se posveti razvoju zapustenih i opustosen sela koja su napustili „trbuhom za kruhom“ najvise mladi misleci da ce u gradovima bolje da zive kao postanari.
Do sada ni jedna zemlja nije izasla iz ekonomske krize bez planskog razvoja svoje privrede ili drzavnih javnih radova, pa zato nece moci iz sadasnje ekonomske krize da izadje ni SRBija, koja treba da pocne sa otvaranjem javnih radova na obnovi i prosirenju puteva po unutrasnjosti zemlje, gradnju nasipa pored rijeka i mnoge druge radove koji su od opsteg drzavnog i narodnog znacaja.
Da bi SRBija mogla da pristupi otvaranju javnih radova od opsteg drzavnog i narodnog znacaja, ona treba na celu drzave da ima VLADU SPASA, a ne „vladu“ pojedinih politickih stranaka koje gledaju samo svoje interese, a ne opste interese naroda i drzave.
Do sadasnje iskustvo sa zapadnom „demokratijom“ za gradjane SRBije je bilo katastrofalno u svakom pogledu, i zato trebe pristupiti postepenoj promjeni sadasnjeg drustveno politickog sistema u takav drzavni sistem i poredak koji ce najbolje odgovarati mentalitetu i potrebama gradjana SRBije.
To je moguce postici samo stvaranjem organskog, staleskog drustevno politickog sistema, koji ce da se zasniva na ideji Svetosavske filozofiji drzave i drustva, a ne na utopiji, lazima i prevarama zapadne „demokratije“!
Do sada SRBi nisu imali zdrave pameti, da izslaskom iz komunistickog ili „socijalistickog“ robstva, stvore drustveno politicki sistem koji ce odgovarati njihovim potrebama, nego su sebi dozvolili da upadnu u jos gore, perfidnije i zato opasnije pod pastom zapadne „demokratije“ jer Bog kada nekog kazni prvo mu pamet uzme!
Osim toga, SRBi kao i drugi narodi na Balkanu imaju problema sa primjenom zakona u praksi, jer i najbolji zakoni, ideje i planovi ostaju obicno samo mrtvo slovo na papiru, ako nema umnih i cestitih ljudi da nove zakone, ideje i planove od opsteg drzavnog i narodnog znacaja sprovedu i primjenu u svakodnevnom zivotu i radu!