Вести

Безбедно...

У деценијама које долазе Србија неће олако моћи да заборави тај 22. септембар 2011. године, када је премијер Мирко Цветковић,

Пише: Иван Нинић, 12.11.2011

+++

видно поносно и усплахирено, саопштио јавности да је његова Влада задужила земљу за још милијарду долара, са каматом од 7,25 одсто и роком отплате од 10 година. „То је историјски тpенутак, јер се по први пут државна хартија од вредности котира на европском тржишту“, рекао је премијер Цветковић („Бета“, 22. 9. 2011.). Ако режим у једном дану, на плећа будућих генерација натовари дуг од милијарду долара, онда се заиста треба сложити са оценом да је то историјски чин. За премијера је импресивно то што је тражња инвеститора за обвезницама Србије била двоструко већа од понуде. Он сматра да је „прoбијањем леда“, односно продајом хартија од вредности на европским безрама, Србија показала да је земља која учествује „не само у робној, већ и у финансијској размени са светом“.

Утисци премијера Цветковића нису превише шокантни, јер ће његова Влада остати упамћена и по томе што је сваки свој неуспех, маркетиншким техникама, представљала као епохални успех. Какав је то успех ако ће, почевши од марта 2012. године, па све до септембра 2021. године, држава сваке године из буџета Србије морати да исплаћује 72,5 милиона долара на име камате? За камате ће се некако накрпити, макар краткорочним позајмицама код комерцијалних банака са Запада, али из којих извора ће држава на крају вратити главницу дуга од милијарду долара? О томе ће тек за 10 година морати да мисли нека друга Влада, којој ништа друго неће преостати него да поново задужи државу, али овог пута за рефинансирање дуга из 2011. године. Питање је само да ли ће до тада Србију задесити судбина Грчке, али и судбина других држава попут Италије, Шпаније, Португала, Ирске…

ОД ХАРТИЈА ДО ПАРА: Поигравање са државним обвезницама режим у Србији изабрао је као најбржи и најлакши начин за попуну буџетског дефицита, што је нарочито последица пропасти плана за продају државне компаније „Телеком Србија“. У Србији је прва емисија државих записа у евро валути одржана 29. децембра 2010. године, када је такође требало попунити рупу у буџету. Тада су, по годишњој каматној стопи од 5,25 одсто, експресно распродати шестомесечни записи у вредности од 21 милијарду динара. Крајем марта ове године директор Агенције за јавни дуг Бранислав Тончић обелоданио је планове Владе за излазак на инострано тржиште капитала. „Намера је да се емитују евро обвезнице на страном тржишту, у вредности од 500 милиона евра, што би било довољно за покривање свих потреба буџета до краја године“, рекао је тада Тончић („Новости“, 28. 3. 2011.). Изгледа да је потреба државе била много већа од планираних 500 милиона евра, па је само шест месеци касније направљен дуг од милијарду долара.

Иначе, власти у Србији константно емитују динарске државне записе из који се финансира текућа ликвидност буџета. Само у 2011. години планирана је емисија државних записа у износу од око 280 милијарди динара. Где ће отићи тако прикупљен новац? За рефинансирање раније емитованих записа намењено је 235 милијарди, а свега око 45 милијарди иде на финансирање дефицита. Званични подаци Народне банке Србије (НБС) указују да се јавни дуг Републике Србије неконтролисано повећава и да на ту чињеницу посебно утиче емитовање државних хартија од вредности. Само у првом тромесечју 2011. године дуг по том основу је повећан за 72,4 милијарде, да би на крају марта износио 250,5 милијарди динара. Већ у другом тромесечју 2011. године дуг по основу државних записа повећан је за 54,3 милијарде динара и на крају јуна износио је 304,9 милијарди динара. Државне обвезнице атрактивне су нарочити Западним банкама које послују у Србији, с обзиром да држава на њих даје камату од 13 до 14 одсто. А крајем септембра ове године камата на двогодишње записе износила је чак 14,9 одсто.

МИРКО РЕКОРДЕР: На макро економском плану Влада Мирка Цветковића јесте историјска, јер је успела да за три године задужи Србију за 5,7 милијарди евра и да се то задужење у свакој секунди бележи раст за 58 евра. Само у овој предизборној години Влада је задужила грађане за преко 2 милијарде евра, а тренд даљег задуживања се наставља до последњег дана њеног трајања. Премијера не брине то што је 2008. године преузео власт са јавним дугом државе од 8,7 милијарди евра, а потом га увећао на 14,4 милијарди евра. То је утицало и на раст спољног дуга Србије који је у првом тромесечју 2008. године био 17,9 милијарди евра, да би на крају јула 2011. године достигао 23,1 милијарду евра. Србија се полако, али сасвим сигурно приближава горњој граници задужености од 45 одсто БДП-а коју је Влади Србије као фискално правило поставио ММФ, односно која је прописана новим Законом о буџетском систему. Након емитовања еврообвезница, у вредности од милијарду долара, јавни дуг Србије повећао се на 44,4 одсто, што значи да до „црвене лампице“ недостаје свега 0,6 процентних поена.

Челни људи Фискалног савета, тела које би по закону требало да има саветодавну улогу у спречавању суноврата јавних финансија, нису претерано оптимистични. Према њиховим проценама, чак и ако буду поштована фискална правила, јавни дуг државе би, до 2015. године, могао да се отргне контроли и да достигне 60 одсто БДП-а, уколико стопа раста у Србији буде 2 уместо 3 одсто. Пројектована и усвојена фискална политика Цветковићеве Владе у 2011. години, доживела је тотални фијаско што је за последицу имало додатни буџетски дефицит од око 200 милиона евра. Након ревидирања у Скупштини Србије, буџетски дефицит је нарастао на 142,7 милијарди, док консолидовани дефицит државе, укључујући фондове и локалну самоуправу износи чак 153 милијарде динара. Пожар је угажен краткорочним задуживањем државе и дугорочним задуживањем неких будућих генерација, а такав тренд се може очекивати и у 2012. години. Додатно се јавља проблем што је у питању изборна година, на свим нивоима власти, у којој ће странке режима, као што је то било случај и до сада, финансирати своју изборну кампању и пропаганду из државне касе.

ШТА ПРОДАТИ: У годинама које долазе, држава и Влада ће се суочити са озбиљним проблемом, а то је чињеница да у Србији више нема ништа да се прода. То је оно је обезглавило актуелну Владу Мирка Цветковића и то је оно што ће обезглавити и наредну Владу Србије. Инструменти фискалне политике коју су водиле све владе од 2000. године, нису сами по себи били софистицирани. Државна каса је првенствено пуњена уз три „алатке“ које су омогућавале високу јавну потрошњу, политиканство, маркетинг и корупцију, а то су: приватизација, задуживање и донације. Донације су пресушиле у оној мери у којој су биле ветар у леђа „демократским“ и „прогресивним“ политичким снагама, док је корупционашка приватизација прогутала је и уништила привреду Србије. У Србији је, у периоду од 2002. до 2011. године, приватизовано 3.017 предузећа, али је раскинуто 636 уговора (21 одсто), па је тако нето ефекат приватизације 2.381 продато предузеће. Захваљујући томе остварени су приходи од 2,6 милијарди евра и уговорене су инвестиције од 1,1 милијарду евра.

Последњи неуспели покушај продаје државне компаније „Телеком Србија“, чиме је Влада имала намеру да обезбеди новац за што бољу стартну позицију у предизборној кампањи, показатељ је да потенцијални купци желе да преузму оно што је у Србији преостало, али искључиво гратис. Према подацима Министарства финансија, у периоду јануар-септембар 2011. године, приватизовано је 12 предузећа, чиме је остварен приход од свега 13,1 милиона евра. Од тога је 11,9 милиона евра остварено продајом мањинских пакета акција на тржишту капитала, што уједно представља преко 90 одсто приватизационих прихода у 2011. години. Дакле, ако држава бележи консолидовани дефицит од 153 милијарде, а од приватизације оствари свега 1,3 милијарде динара онда режим једино задуживање види као алтернативу. Истовремено буџет Србије трпи годишњу штету од око 300 милиона евра због смањених царинских прихода, што је последица сервилности режима према ЕУ и штетној примене Споразума о стабилизацији и придруживању са земљама ЕУ.

Дакле, без туђе милостиње, са уништеном привредом, ограниченом пољопривредом, окупаторски и разбојнички настројеном Европском унијом, пијавицама из ММФ-а и Западних банака, Србији је наметнуто задуживање као пут без алтернативе. Историјски значај Владе Мирка Цветковића је у томе што је такав пут, туторство и условљавање изабрала искључиво како би политички опстала четири године. А њен црни историјски траг је утолико већи, што је зарад текуће потрошње заробила нове генерације у Србији, које ће мукотрпно враћати главницу и камате.

Пише: Иван Нинић

Извор: http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/12/istoriiska-zaduzhenost-srbiie.html