Још само ...
Читајући последњу књигу Добрице Ћосића, У туђем веку, (лична историја једног доба – од 4. јануара 2000. до 15. марта 2003) прва књига,
Слободан Турлаков, 24.10.2011
+++
толико сам се испунио смрћу, да ћу се тешко од ње отаросити, иако сам у поoдмаклом добу, кад је Годо пред вратима. Не могу да кажем да се бојим, само много жалим, што ће с њом, стати мој рад на мемоарима српских генерала, моја радозналост, али и моје усхићење – лепим женама.
Ћосић непрестано се сударајући са смрћу, нема страх од ње у садашњости, већ од ње на одстојању, тј. да се у будућности неће читати његови романи; што је, нема сумње, оправдан страх, утолико пре што је европском „реформом“ читавог образовног система, све што је српско или маргилизовано или потпуно уклоњено, тако да она сигурност писаца, да ће постојати бар преко школских програма, престала. Додуше, ми нисмо никад имали разгранату и пасионирану читалачку публику, а поготову сада и у будуће, када ТВ и естрада испуњавају све духовне потребе изгубљеног и обесправљеног српског народа.
Ђосић, као и толики други минорнији писци, који су „прогледали српски“, пошто су исписали читаве томове у глорификовању Покојникове ере, дајући свој обол „братству и јединству“, којим је слављено све што није српско, како би се омилили диктаторском и злочиначком режиму, не водећи о тој чињеници рачуна, утолико пре што је српско страдање било и током рата, а и после „ослобођења“ када су титоисти побили више Срба, но Немци као окупатори.
То је једна жалосна чињеница, и дела која су касније писана, ма како српски обојена и праведна, не могу избрисати она претходна, која су била све друго само не српска. Почев од „Кадињаче“, којом је Славко Вукосављевић, прекрио убијање Срба у тзв. Ужичкој републици, које је већ тада, 1941, открило како ће се Тито и титоисти понашати према Србима. Горан Петронијевић бранилац наших јунака, лепо је рекао: „Свако ко дође у Хаг невин је све док се не докаже да је Србин“! Па тако је и остало, до дана данашњег, свако Српство се проглаша злочиначким великосрпством. Латинка Перовић је чак и Соланину повељу о државној заједници Србије и ЦГ, прогласила за акт великосрпства! Јадница!
Тако су се управо понашали Титови партизани, који су по наређењу Врховног штаба, како доказује. Веселин Ђуретић, сваки заробљени припадник Дражине војске, на лицу места био је стрељан, док би заробљени усташе ишли на – преваспитавање.
Све су то имали прилике да виде, а можда и у томе да саучествују, толики српски писци или који ће постати писци, али нико од њих није дао доказа да је видео ту истину о систематском уништењу свег српског, већ су и током рата и после рата величали Покојника и његов војнички и политички геније. (Ћосић ће касније, на промоцији књиге академика Крестића, пре три године, изјавити јавно, да кад би се опет родио, истим би путем желео да прође!) Али и кад су касније, силом догађаја – српски прогледали, било је то касно, јер су као формирани људи, са оформљеним списатељским опусом, били обележени, да није чак вредело ни да га се одрекну.
То је чињеница, која се и данас чува по српским библиотекама (иако у њима има и „прогледаних“ књига), онако како се још чува Крлежина „Југославика“ у осам томова, у којима ни једна достојна и праведна реч није речена о Србима и њиховом страдалништву!
Постојећа историја Другог светског рата, једва да је запамтила Јасеновац, Градишку, Јадовно, Глину, као злочиначку радиност НДХ, једино што се обележавало, али опет са идеолошког становишта, Краљево и Крагујевац, као доказ немачког оргијања над Србима, да би нас данас њихови потомци учили демократији, људским правима и другим „европским“ вредностима.
Ћосић се, почев од своје 47. године, све искреније и поштеније обрачунавао са српским непријатељима, пишући о непрегледним бојиштима, натопљеним српском крвљу, па тако и у овој последњој књизи, У туђем времену, у којој су, са оправданим гневом, исписане многе странице, подсећајући и себе и своје српске читаоце, на какве смо све голготе били упућивани и истребљивани. Најпре, у његовом, 20. веку, а потом и у туђем 21. веку, када се од петооктобарске демократске владе, очекивало право ослобођење Срба и Србије, које је било на дневном реду још од 1. децембра 1918.
Уместо ослобођења, дошло је перфидно ропство, затирање српске традиције и српске културе, настављање са уништењем добара које су читаве генерације стварале, једна епохална пљачка која увек па и сада води ка злочинима, од људи који су само формално Срби, а у ствари, профитабилне слуге западних непријатеља, на челу са САД. Чак су пристали на чудовишно и непријатељско прокламовање великосрпске агресије над Хрватском, БиХ, КиМ, док су, у исто време, непрегледне реке српских избеглица, прогањане и сатиране, бежале са својих вековних огњишта у Србију и друге земље, лишени основних и свеважећих права на одбрану, проглашавајући их за злочинце, што су Тадић и онај његов олош у Скупштини „народни посланици“, прихватили као истину, проглашавајући сами себе, ако су још Срби, за злочинце и убице других народа.
Ћосић све то бележи као доказ српског понижења, мучеништва и затирања, у континуитету, од истих непријатеља и србомрзаца, оптужујући тзв. демократску власт за даље и темељније уништавање свега што је српско, али некако уопштено, више констатујући њихово пљачкање и служење иностраном непријатељу, него што га конкретно и поименце не припрема за судњи дан, који мора и њима доћи, са свим заслуженим последицама. Али, и оно што је рекао, у много чему је јединствено и блиско нашем напаћеном и напуштеном народу, који постоји само у време избора, којим се продужава наше урушавање.
Па ипак, Ћосић не осуђује ову демократску власт што није себе схватила као дугоочекиваног спасиоца српског народа, већ је, да би се умилила својим спонзорима, одродила себе од самог народа, и тако, док су околне бивше републике СФРЈ, стекле владе које стоје иза свога народа, па и иза оних који су учествовали у српском погрому, она шаље толике српске хероје у Хаг, као испуњење своје моралне обавезе према ЕУ и ОУН. И док се у Хрватској славе јунаци тзв. Домовинског рата, који је био сав у служби погрома Срба, дотле се српски председник, црногорског порекла, извињава Хрватима што су морали да нас убијају и прогањају! Он и они, под његовим диктаторством, нису сматрали за нужност, да као српска влада, стану иза оних који су бранили српски народ, већ су их и сами сматрали за ратне злочинце, прихватајући непријатељску статистику, као тачну и меродавну, иако је толико светских научника доказало и доказује супротно!
Ћосић и даље, са највећим озлојеђењем и непрекидним проглашавањем за главног кривца српске трагедије – Слободана Милошевића, са којим је и сарађивао као председник СРЈ (1992/93), иако је већ у двехиљадитим годинама, имао довољно доказа, да је овај „нови Хитлер“ био изложен непрестаним уценама, па чак и сравњивањем Београда, ако не прихвати план Ахтисарија и Чердомирдина о Косову и његовом напуштању. Данас знамо да је Милошевић био издан не само од генерала и полиције, о масовном пребегу социјалиста у демократе, међу којима има и носилаца данашње власти, и да, као што је српски прогледао у својој 47 години, Ћосић би требало и у 80 – тим да прогледа и о величини и обиму Милошевићеве кривице. Тачно је, има нечег у брачном пару Милошевић- Мира Марковић од Шекспирових јунака Магбета и Леди Магбет, али њихови су злочини произлазили из њих самих, док у првом случају много тога је рађено и под западним притиском, али и под увидом овдашње српске немаштине и страдања (не само од бомбардовања!). Коначно, Милошевић је своје право лице и свој карактер, открио у Хагу, што је био и разлог да га Ћосић прогласи националним српским херојем, иако га је често називао пожаревачким Црногорцем.
Црногорци су посебна „нумера“ у његовој књизи, они који су били Титови комунисти, и као такви прихватили његову националну политику, управљену против Срба, ма где се они налазили. У том погледу Ћосић је непоколебљивог уверења да су Црногорци – Срби, и да ови садашњи демократски Црногорци раде и најнедостајнствене ствари да би се одвојили од своје вековне матице. Он не признаје њихову црногорску независност, и њено постојање сваљује на Милошевића, као последица његове погрешне политике. Чудо једно да Ћосић не региструје овдашњу Црногорску присутност у свим државним институцијама, медијима, баш као и у страначким врховима, чак тако и толико, да се с правом мора рећи, да они стварно владају Србијом (Ових дана постављао сам бројним полицајцима питање: „Има ли у врховима полиције неког, ко није Црногорац“, да би увек добијао један исти одговор: „Тешко!“) За нас је та чињеница знатно важније, него што нас званична ЦГ из дана у дан напада, тврдећи да се одавде ради на растурању њихове независности, никако не помињући да ако то неко ради да је црногорског рода! Неколико пута сам на страницама „Сведока“, обавештавао садашње црногорске лидере, о тој „околности“ („Од владара до вратара, све го Црногорац!“), али нисам успео ни једном да их натерам да о томе проговоре, сем што би понекад поменули неке „Теразијске Црногорце“, као издајнике своје груде.
Ћосић је крајње недвосмислен, оглашавајући те црногорске титоисте за рушитеље и покушај раздвајање српског јединственог корпуса, и право је чудо и симптоматично, што га они већ нису напали. Макар генерал Капичић, овдашњи Црногорац, кога иначе, они, „тамо“, проглашавају за лучу микрокозму црногорства, иако их је он називао фукарама и издајницима, којима је напунио Голи оток!
Дирљива је пажња и љубав коју Ћосић гаји и испољава према својој супрузи (Божици) и својој ћерки (Ани); његов очај и страх кад се Божица разболела и кад су је сместили у болницу под највећом сумњом да је то њен крај. Али, и она му се лепо одужила за ту бригу и љубав, кад га је замолила да – спава у њеном кревету! Нечувена супружанска поезија!, иако ја никад нисам одобравао двокреветно брачно спавање, које су, очигледно, они практиковали.
Има много тема у овој Ћосићевој књизи, па и оне које га много не красе, поготову његова оцена пок. Дејана Медаковића, бившег председника САНУ, великог ерудите, оног што год је прочитао, то је запамтио. Десило се да сам случајно присуствовао њиховом најсрдачнијем сусрету, кад су се срећни загрлили и љубили, јер су обојица, тих дана, добили – унуке! Шта се десило међу њима, да се он осетио обавезним да се онако ружно, мада кратко и успутно, обрецне на Дејана, сам Бог зна. Али, речено пријатељство, обавезује на пристојност, поготову у овој књизи, која је сва испредена у принципијелним обрачунавањима, најчешће оправданим.
Тек, има се утисак да ће га ова књига надживети, и код обичних читалаца, поготову ако дођу, а морају доћи, права српска времена.
Слободан Турлаков
Posle jeb… nema kajanja! Zato je kasno sada Dobrici Cosicu kao „OCU KOMUNISTICKE SRBIJE“ da se kaje za pocinjenje zlocine svoje. Pogotovo je kasno Dobrici Cosicu da se kaje, za mnoge strasne i krvave zlocine koje on kao komunista i vojnik Antihristov, u „ime Tita i partije“ pocini tokom Drugog svetskog rata, nad nevinim SRBskim narodom u SRBiji, ubijajuci nemilosrdno sa sikirom dvanaest najboljih SRBskih domacina u svom zavicaju!
Oni su ubijeni za primjer drugima, licno od strane Dobrice Cosica, na pravdi Boga ni krivi ni duzni, samo zbog toga sto oni kao SRBi: Pravoslavci i Svetosavci, nisu htjeli da pridju grobarima SRBstva: Titu i partiji. Zbog toga jezivog i strasnog krvavog zlocina pocinjenog nad SRBskim narodom, Dobrica Cosic je dobio „najljepse“ ratno ime od svojih partizanskih drugova – SIKIRICA!
SIKIRICA, u tome partizanskom ratnom imenu Dobrice Cosica, koje on sada krije kao „zmija noge“ – krije se prava istina o njegovim partizanskim zlocinima, i njegovom „SRBstvu“. Misleci da su pomrli svi oni SRBi koji pravu istinu o njemu znaju, on se sada uzalud nada, da njega nikad nece stici zasuzena kazna, niti ostrica osvetnickog maca za krvave i strasne zlocine te. Mozda ce Dobrica Cosic zbog njegovih godina koje on sada ima, uspjeti da „pobjegne“ zemaljskom Suda Pravde za pocinjene zlocine svoje nad narodom SRBskim. Medjutim, i Dobrica Cosic je svestan prave istine, da on moze da umre, i tako da „umakne“ Sudu Pravde na zemlji, ali da on Bozijem Sudu na nebu sigurno nikad umaci nece, jer „pokolenja djela sude, sta je cije daju svakom“!
Poznata je uloga Dobrice Cosica, poslije Drugog svetskog rata, kada je on zajedno sa Rankovicem, Krcunom i ostalim SRBijanskim komunistima, kao komunisticki ideolog, i vjerni i odani clan partije, u crno zavio cijelu SRBiju. Paleci i zareci uzduz i popreko sirom SRBije sve sto je SRBsko, oni su dosli u „sukob“ licno sa Titom. Tito je zbog „visih ciljeva partije“ najprije drugarski savjetovao SRBijanske komuniste, a zatim na Kongresu javno „kritikovao“ njihova „leva skretanja“ u brutalnom satiranju i unistavanju SRBstva. Nije Tito kritikovao svoje komunisticke dzukce zbog toga sto je on SRBe volio, vec zbog toga sto su oni svojim „levim skretanjima“ u SRBskom narodu kvarili njegov „lik i djelo“. Taj „razlaz“ sa Titom i partijom, Dobrici Cosicu je doneo slavu kao „SRBskog rodoljuba“. Zato je on posle pisao i govorio svima koji ne znaju pravu istinu o tome, da je do „razlaza“ izmedju njega – Tita i partije doslo zbog toga sto je on na Kongresu KPS, kao „SRBski nacionalista“ branio interese SRBa na Kosovu i sirom SRBije. Sta reci na sve to? Samo istinu, da su u lazi kratke noge!
Zato je jadan i bedan svaki onaj „SRBin“ koji se ponosi sa krvnicima svojim, jer Dobrica Cosic i posle njegovog razlaza sa Titom i partijom, poput Rankovica i ostalih SRBskih grobara iz mucenickog naroda naseg, NIKADA JASNO I GLASNO nije osudio zlocine komunista nad SRBskim narodom. Sve sto je Dobrica Cosic do sada pisao u svojim knjigama, bilo je i ostalo pisano sa ciljem prikrivanja prave istine, i zavodjenje SRBa za Goles planinu. O tome najbolje svedoci ne dovrseni MEMORANDUM SAN-e, kao i nezakonita predaja Prevlake Hrvatima, izdaja SRBa u Krjaini i Republici SRbskoj. Taj MEMORANDUM SAN-e ili bolje receno Dobrice Cosica i ostalih partijskih „akademika“ ulio je meni i mnogim drugi SRBskim rodoljubima sirom svijeta koji nismo bili kao politicki emigranti najbolje upoznati sa stanjem u zemlji, laznu nadu da je sve spremno za ustanak protiv komunisticke tiranije, da je sve spremno za otpocinjanje oruzane borbe za oslobodjenje i ujedinjnje Vaskolikog SRBstva.
Nasu neobavestenost i naivnost sto smo povjerovali slatkorecivim i „rodoljubivim“ pricama SRBskih grobara, mnogi su poslije u ratu platili svojom glavom. Kada smo dosli u zemlju zahvacenu ratnim pozarom, vidjeli smo suvise kasno gde smo stigli. Nazad se vise nije moglo, jer nismo htjeli da nas mnogostradalni: bogoljubivi i slobodoljubivi narod SRBski ostavimo na milost i nemilost SRBskim dusmanima. Resilo smo da ostanemo, i sa svojim narodom da podjelimo njegovu sudbinu, pa sta nam Bog da. Tada smo shvatili pravu tragicnu i bolnu istinu – da smo kao SRBi obmanuti i prevareni. Komunisticka UDBA sve je kontrolisala i rat vodila preko svojih ljudi, a SRBi su bili samo poslusno i slepo oruzje u njihovim rukama.
Zato ratnom zlocincu Dobrici Cosicu, koji preko MEMORANDUMA SAN-e neobavestene SRBe zeljne pravde i slobode, medju prvima povede u rat za oslobodjenje i ujedinjnje Vaskolikog SRBstva, a zatim po nalogu komunisticke partije i njezine UDB-e, Boga se ne bojeci, a SRBskog naroda ne stideci, iste SRBe – podlo izdade, iste SRBe – jeftino prodade i tako spasavajuci sijedu glavu svoju, SRBe prepusti njihovoj sudbini, kratka ce biti i cijela vecnost da se pokaje za zlocine svoje. Dobrica Cosic kao „OTAC SRBIJE“ kako ga sada njegovi drugovi iz milosti zovu, bez grize savesti kao partizan i komunisticki ideolog, suludo je licno prolivao Svetu krv naroda svog, i tako okrvavio ruke svoje ne samo do laka, vec do ramena, zbog svega toga, RDJOM KAPLJO DOK MU JE KOLJENA!
SEBski narod treba napokon da shvati, da su komunisti za pedeset godina svoje vladavine vise zla SRBstvu ucinili, nego Turci za pesto godina. Komunisti zato kao grobari SRBstva ne mogu zbog toga nikada da budu istinski spasitelji SRBa. Svi dogadjaji od raspada Jugoslavije do sada, to nepobitno svedoce i potvrdjuju, jer ko je bio jednom komunista, on je bio izdajnik SRBstva, i zato je ostao komunista i izdajnik SRBstva, cijelog svog zivota!
Malo je bilo onih komunista, koji su progledali u zivotu svome, i pokajane duse svoje istinski se vratili na put Svetosavski. Vesto se prilagodjavajuci svom okruzenju, jer komunisti nemaju niti morala – nit’ ljudskog obraza, oni menjaju prividno zato svoje poglede i politicka opredelenja prema okolnostima u kojim se nalaze, ali svoju bezboznicku borbu – komunisti nikada napustiti nece!
Komunisti ce zato radje da sluze neprijateljima zemlje njihove, nego sto ce oni da sluze narodu svome, jer prave komuniste kao proletere nista ne veze za zemlju njihovu, i oni ce zato kao internacionalisti sve drugo da budu samo ne SRBi: Pravoslavci i Svetosavci!
Dogadjaji u Srbiji sada, to najbolje svima potvrdjuju. Jednom osvojeu vlast, komunisti se lako ne odricu, i ona sada polako prelazi samo sa oca na sina. Otac je tlacio narod SRBski u „ime Tita i partije“ noseci na celu svome satanski znak – zvijezdu petokraku. Poslije oca na vlast je dosao sin, da nastavi tako porodicno i dalje da tlaci i unistava narod SRBski, ali sada u ime demokratije i Novog svetskog poretka, noseci na celu svome umjesto petokrake SRBsku kokardu!
Menjajuci tako partije i oznake, komunisti su uspjeli i dalje da ostanu u SRBiji na vlasti, a SRBski narod u nemoci svojoj pozuri u Crkvu Bogu da se moli, jer bez „nevolje nema ni bogomolje“. Zureci brzopleto da se ispovjedi i dusu svoju olaksa kod prvog svestenika na kojeg naidje, SRBi su jadni u nemoci svojoj smetnuli sa uma i zaboravili, da su komunisti na vreme svoje clanove, slebdenike i simpatizere u Crkvi planski postavili i rasporedili, kao „verne sluge Boga Svevisnjega“ i narodne duhovnike, samo sa jednim jedinim ciljem i zadatkom, da oni u „ime Boga“ ubedjuju narod da se SRBi ne bune protiv domacih izdajnika i svetskih mocnika, nego da SRBi „mudro“ cute i trpe sve dok ne budu nestali sa lica zemlje, jer mnogi danasnji popovi kao novotarci: papisti, ekumenisti i jeretici, Boga se ne bojeci a naroda svog SRBskog ne sticeci, javno uce da je „svaka vlast od Boga dana“!
I njihov otac djavo, od Boga je stvoren. Zato neka umuknu komunisti u mantijama i bez mantija, sa krstovima i bez krstova, sa krunama i bez kruna, i neka oni zatvore pogana usta svoja, i neka budu zahvalni Bogu sto jos nisu poceli da vise zbog pocinjenih zlocina svojih po ulicama grada Beograda, jer samo jedan stih nize u istom poglavlju i testu svoje poslanice, Sv. Apostol Pavle kaze: „da se treba vise Bogu pokoravati nego ljudima, pogotovo onim koji vas odvracaju od istine“! Aliluja!!!
ШТА Л’ ЋЕ СА МНОМ БИТИ
Када све се збуде што у Писму пише,
Ратови се сврше и свађе утише,
Кад анђелске војске ка облаци крену,
И сунце потамни, и звезде увену,
И поноћ завлада; па сред опште тмине
Када труба јекне, и крст небом сине
– Тад ће све се знати, и све објавити.
Шта л’ ће са мном бити?
Шта л’ ће са мном бити?
Када страшни Творац сву земљу потресе,
И гробови мртвих широм отворе се;
Кад Судија седне на престолу славе,
И живи и мртви кад се пред Њим јаве,
Народи и војске, бројеви без краја,
Пуни страха, стрепње, пуни уздисаја
– Тад ће се свршетак света објавити.
Шта л’ ће са мном бити?
Шта л’ ће са мном бити?
Кад Дан Онај сване, Дан последњег века,
Дан Страшни што гори ка огњена река;
Кад пред Христа стану и црни и бели,
Да им Христос сваком вечност определи;
Кад с лева запиште лелеци и крици
А с десна забрује радосни усклици
– Тад ће све се знати, и све објавити.
Шта л’ ће са мном бити?
Шта л’ ће са мном бити?
Кад демони црни грешнике окруже,
Кад руке за помоћ узалуд се пруже;
Кад престане важност молитве и вере,
Свачија се дела праведно измере;
Када рок истекне свакоме делању,
Свакоме делању и сваком кајању
– Тад ће све се знати, и све објавити.
Шта л’ ће са мном бити?
Шта л’ ће са мном бити?
Кад престане треба да пророк прориче,
Свештеник да учи, будитељ да виче;
Кад замукне милост, а Правда загуди
И сваком по вери и делу пресуди;
Кад за Христом оду у рај праведници,
А за антихристом у пако грешници
– Тад ће се свршетак света објавити.
Шта л’ ће са мном бити?
Шта л’ ће са мном бити?
By: СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ