Вести

Школски другари

Младић М. Т. (25) огорчен због признања владици врањском, који је, како сведочи, блудничио над њим.“Мој живот више није исти, страхујем за своју будућност, будим се са кошмарима. Где год да се окренем, видим његов лик око себе, па сада и на икони Белог анђела.

АЛО; Недеља – 16. 10. 2011

***

Није ми свеједно што је ослобођен кривице и што такав човек представља Епархију врањску. Питам се да ли постоји правда, хоће ли се наше приче икад обистинити. Како да наставимо да живимо ако тај живот нема смисла? Милион питања ми навире у глави, а одговора нигде. Човек који је оптужен за силовање награђен је орденом Бели анђео, што је врхунска срамота такозване верске организације“, започео је своју исповест репортеру „Ало!“ младић М. Т. (25) , један од четворице некадашњих 14 – годишњака који су тужили владику врањског Пахомија (59) за сексуално злостављање и блудне радње над њима. Тврдње младића никада нису доказане јер је судски процес против владике Пахомије застарео.

Ране на души овог младића поново су се отвориле када је у новинама прочитао да је владика милешевски Филарет доделио свом колеги владици Пахомију орден Белог анђела.

– Где је правда, питам се. Да ли недужни да испаштају његов грех?!

Да, очигледно је тако, његов грех ја испаштам… Једна ноћ ми је променила поглед на живот који сам некада посматрао ведријим очима, смехом. Пут којим сам ходао верујући у Бога одвео ме је у погрешну мрачну страну живота, где постоји само вечита патња, кошмар, терет и грех кога се и дан – данас не могу лако ослободити.

Свакодневно су младиће пресретали на улицама, претили, вређали и пљували. Породице су се повукле у своје домове, с мало људи који су веровали у причу тадашњих тинејџера остали су у контакту.

– Доживљавао сам прави пакао јер су на мене неки гледали као на убицу. Касније, када сам мало одрастао, почео сам да излазим и дружим се са људима који су потпуно били ван те приче. Било је ту и девојака, али како год било, осећам да и даље имам неки жиг на срцу, обележен до краја живота, јер у њиховим очима видим подозрење – прича М. Т.

Када је сазнао да је Врховни суд утврдио да су у поступку који се води против Пахомија учињене озбиљне грешке, као и да је суд однео одлуку о његовом ослобађању, осећао је велики терет у грудима. По сопственом признању, био је збуњен. Питао се да ли ће правда икад бити задовољена.

– Оно што сам причао као да нико није чуо, моју патњу као да нико није разумео, а ја – други човек који се самог себе стиди – каже за „Ало!“ М. Т.

Он је у исказу суду детаљно описао пакао кроз који је прошао када је владика дошао у његову собу у Богословској школи. Нажалост, то судијама у Нишу и Врању није био убедљив доказ. А ево шта је испричао:

„Све се десило у манастиру Прохор Пчињски. Сад када се сетим, не могу да спавам, јер су ми у мислима те сцене које бих радо да заборавим. Владика улази у собу и пита ме нешто као: ‚Јеси ли легао? ‘ Рекао сам му да сам управо легао, да ми се баш спава и да сам уморан. Упитао сам га да ли му нешто треба. Пришао је мом кревету, рекао да не може да спава, да је уморан пошто је тек дошао с пута и да жели да поразговарамо. У том моменту, не слутећи шта ће се десити, случајно сам погледао ка вратима, где није било кључа. Владика је легао крај мене и почео да ме пипа и пита ово и оно. Ја сам се бранио и одговарао, а онда сам га замолио да ме остави на миру пошто сам уморан, а и не желим да се нешто догоди. Питао ме је да ли знам да чувам тајну. Одговорио сам му да умем. Мислио сам да ће ми нешто открити. Кроз разговор ми је затим предложио да се „дружимо“, на шта сам то одбио убедивши владику да ме остави на миру. Након тога је владика изашао из собе и нешто касније се опет вратио… Био је и даље упоран, навалентан, покушавајући да ме убеди на блудне радње, на шта сам ја захтевао да сместа изађе из собе да не би било неког скандала.

Изашао је из собе оставивши отворена врата моје собе, а и његове, која је била преко пута мене. ‚Затвори врата за собом‘, узвикнуо сам. Пахомије ми је у том моменту рекао да, уколико се предомислим у току ноћи, свратим до његове собе. Помишљао сам да побегнем јер, уколико останем, полудећу, не знам шта ће ме све снаћи, очигледно је да се ситуација отргла контроли. Нисам могао да заспим те ноћи.“

На крају разговора, на који је невољно пристао, рекао је:

“Желео бих да се оперем од тог греха који ми је неправедно учињен. Изгубио сам веру у Бога, више не посећујем цркве и манастире и дан – данас немам мира кад се сетим шта смо доживели моји вршњаци и ја. Да ми је сада ово размишљање, те ноћи бих узео кухињски нож и заклао бих га.

Свесно заташкан случај

Општинско јавно тужилаштво у Врању је 21. Априла 2003. Године поднело оптужни предлог којим се окривљеном Томиславу Гачићу на терет стављало да је четворицу дечака сексуално злостављао неутврђеног дана током лета 1999. Године, односно 2. Јануара 2000. И 2001. Године и крајем маја 2002. Године. После спроведеног суђења пред надлежним судовима, владика Пахомије је у два случаја ослобођен одговорности, док је у односу на друга два наступила апсолутна застарелост.

Слободан Хомен, државни секретар Министарства правде, изјавио је да је влада „свесно заташкавала“ случај Томислава Гачића. Иако није утврђена одговорност, држава је ипак породицама четворице младића исплатила новчану суму за претрпљену бол.

Извор: АЛО; Недеља – 16. 10. 2011