Кружи прича да орао кад изгуби животну снагу, сам себи кљуном расјече гркљан. Историјски „орао“ Српске Православне Цркве
Слободанка Маџгаљ, 26.08.2011, електронском поштом
+++
прибјегао је том феномену и у жељи да рашири крила и тамо гдје га не желе, сам себи одсјекао главу.
Невјероватна трагедија српског народа на Балкану. Бјежећи од расула отаџбине, народ се склањао под скуте Српске Православне Цркве, надајући се да кроз њену свијест и савијест точи истина Божијег промисла о Србима. А она, СПЦ, у овим тешким догађајима затечена потпуно неспремна да одреди координате кретања српског брода. Специфична реакција се одиграла на простору Црне Горе. Веома је био напоран посао – превод свијест народа са југословенског ка националном идентитету. Многи су своју нацију препознали у српству, али приближно том квантитету није изостао ни квантитет црногорског идентитета. Тако је српски квантитет био квалитетна и валидна основа за нормално дјеловање СПЦ у Црној Гори.
Човјек може да откаже, али народно сјећање и памћење не отказује. Али и онај дио народа који је свој идентитет осјећајно повезао са црногорском државом, потражио је своју кохезију и на духовном плану формирајући Црогорску Православну Цркву. Европска унија захтјева да држава која хоће да утврди своје постојање мора имати своју нацију, своју цркву, свој језик и своју културу. Већина народа у Црној Гори је на референдуму 21. Маја 2006. Гласала за независност и кренула у остварење ове задатости. А у исто вријеме, дан прије референдума, Српска Црква укида српско име своје присутности у Црној Гори. Народ у том времену остаје збуњен и неснађен као да је неко невидљиво духовно чудовиште похарало српско духовно небо у Црној Гори. Један угледан Србин упита: „Што се ово више не помиње Српска Црква?“ Кад су му рекли да је то наредио Митрополит, као уздах изађе из његове душе: „ДаБогда га мањег сахранили, н’о што га је мајка родила?“ Колико је суров поступак мајке цркве према својој дјеци…
Пошто се преговори воде измеђународних изабраника, слушамо питање Светозара Маровића упућено Митрополиту Амфилохију још 2007. Године – Јасно се изразите, је ли црква у Црној Гори српска или црногорска, и он јасно одговара – није ни српска ни црногорска. А народ се пита – чија ли је, јер на простору константинопољског наслијеђа досад тако није било – увијек су цркве (заједнице) биле и сада су националне, јер је нација та која ствара цркву, односно нација је та која своју духовну заједницу богати својим особеностима. У нашој стварности, по инерцији многи за Цркву у Црној Гори говоре и даље Српска Православна Црква, а пошто то смета новонасталој ни српској ни црногорској цркви, и њеној претензији да под свој духовни плашт стави сав народ у Црној Гори, у саопштењу од 27. Фебруара 2010. Тражи од представника јавног живота и медија да убудуће ту вјерску организацију називају само Православна црква. Оцијењено је да је „недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци, свако друго титулисање и представљање медијима како Митрополије, тако и православних епархија у Црној Гори“.
А Српски народ у Црној Гори, изгубљена дјеца Божија, помало се исељавају, помало мијењају идентитет, а помало размишљају да и они региструју српску православну заједницу у Црној Гори и да почну испочетка. На олтар расрбљене цркве принесене су велике жртве, које ће се полако једна по једна откривати кроз вакрсење истине о издаји народа од мајке цркве. Службена црква се одвојила од народа и путује у непознатом правцу. Надам се да ће српски народ на Балкану смоћи снаге да се самоорганизује на духовном пољу и светосавском благослову кроз који је и обликован у свом историјском сазријевању.
Све ово са одрођавањем СПЦ у Црној Гори помало ми личи на причу о старцу који се, бјежећи од смрти, сакрио у дјечји вртић, али му маскирање инфантилизмом није помогло. Када је видио да је смрт стигла у вртић по њега, сагео се над тањиром као да је не види, али га је она куцнула и рекла: „Идемо!“ Старац је одговорио: „Видис да луцам“ говорећи као мало дијете. „Луцај, луцај, па идемо па, па…“
Слободанка Маџгаљ
Stradanja i patnje SRBskog Naroda, kao i njegovo nasilno cepanje drzavnog, nacionalnog i duhovnog jedinstva u Novom svetskom poretku, navelo je mnoge SRBske izdajnike da skinu masku sa svoga lica, i da se pokazu onakvim kakvim oni to zaista i jesu.
To je najprije bio slucaj za vreme komunizma u Jugoslaviji sa makedonstvujuscim „srbima“ koji su preko noci od SRBa postali makedonci, a zatim sa bosansko-hercegovackim i raskim muslimanima koji su takodje 1967 godine od SRBa muslimanske vjeroispovjesti po zelji Josipa Broza Tita i njegove komunisticke partije postali „novi narod“ – muslimani.
Najinteresantniji je slucaj crnogoraca koji su vijekovima bili ponosni na svoju SRBsku narodnost i crnogorsku pokrajinsku pripadnost. Takvi SRBi – crnogorci, za vreme Drugog svetskog rata planski su ubijani i unistavani od Titovih partizana, a ono malo SRBa koji su uspjeli da prezive parizanske masakre i pasja groblja po Crnoj Gori, poslije njihovog povlacenja na Zapad, pod vodjstvom Pavla Djurisica, dokrajcili su crnogorske ustase Sekule Drljevica na Lijevca polju, u dogovoru sa partizanima i ustasama Ante Pavelica.
Tako je SRBstvo u Crnoj Gori planski satirano i unistavano, a ono malo SRBa sto je uspjelo miloscu Bozijom da prezivi partizanske i ustaske pokolje nije smijelo SRBstvo svoje nigdje da istice, moralo je da cuti, i da bude manje od makovog zrna.
Zato svi oni crnogorci koji su se izjasnili u nacionalnom pogledu kao „crnogorci“ ne razlikujuci takvo svoju SRBsku narodnost od pokrajinske pripadnosti, ne samo sto su sa time pokazali svoje neznanje i nepostovanje Svetih predaka svojih, nego jos gore od toga, oni su javno sa time posvedocili svoje izdajstvo Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, i tako postali izdajnici veci i gori od Vuka Brankovica. Kao izrodi Roda SRBskog, oni svojim oprtedelenjem nisu vise potomci Slavnoga Njegosa, Svetog Petra Cetinjskog i naroda SRBskog, naroda Svetog Save, nego su oni potomci komunistckih partizanskih hordi koje su postale cuvene po svojim zlocinima nad SRBskim narodom u Crnoj Gori i ustaskih koljaca Sekule Drljevica.
Trebalo je dugo vremena da prodje, da se jedan crnogorski ustasko komunistickog potomk svojim radom sam razotkrije i u redovima SPC. To je nazalost „Mitropolit“ Amfilohije, od kojeg su mnogi u Crnoj Gori ocekivali spasenje SRBstva, a koji sada na sramotu svoju Boga se ne bojeci a SRBskog naroda ne stideci, izbaci SRBsko ime iz naziva svoje Mitropolije, pokazujuci tako svoje pravo ustasko komunisticko lice.
Bilo je i ranije znakova koji su nagovestavali da je Amfilohije trojanski konj u SPC, i komunisticki i ustaski zbir i spijun, ali nije bilo dokaza kao danas koji to nepobitno potvrdjuju. To sto su njemu visoki komunisticki funkcioneri drzali sesir dok je bacao kamen sa ramena, sto je sudirao u Rimu, u kome se tajno sastajao sa predstavnicima rimokatolicke „crkve“ nisu bili dovoljni dokazi da je on zaista „prodao veru za veceru“.
Medjutim, sada se vidi da je „Mitropolit“ Amfilohije, kao guba u SRBskom toru sto se Crkvom zove, svojom bolescu kao papista, komunista, globalista, seperatista, novotarac i otpadnik od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve Hristove, svojim izdajstvom Boga i SRBstva, zarazio mnoge ovce Hristove. Zbog takvog svoga „junackog“ djela, ako bude uspio da izbjegne pravedni sud SRBskoga NARODA, SUDU BOZIJIEM sigurno izbjeci nece, u dan Strasnog Suda svog. Pokolenja djela sude, sta je cije daju svakom!