Бојим се да смо мали људи, мали писци из малог народа и да не заслужујемо ни ово што имамо, а имамо мало као писци јер смо
Миодраг Лукић електронском поштом 24.08.2011
+++
припадници малог народа (малог језика) и само ријетки међу нама су успјели да живе од свог писања.
Зашто ово говорим?
На интернету сам пронашао Човјека по имену Мирослав Кусмук, а већ од раније сам такође из инернета сазнао за још двоје Људи, Весну Денчић и Ненада Живковића, а све троје имају нешто заједничко; све троје су писци који живот проводе у инвалидским колицима.
Ово троје су храби истрајни Људи који живе и стварају иако им судбина није била ни најмање наклоњена и бију битке које би већина од нас који смо „здрави“ одавно изгубили.
Можда постоји још неки наш колега у сличној ситуацији, ја не знам, али знам да за ово троје нисмо учинили оно што бисмо као писци и људи (да заслужимо да будемо Људи) морали да учинимо.
Шта смо то морали да учинимо?
Нико од њих троје не тражи од нас новац, у ствари они не траже ни од кога ништа чак ни пажњу коју им свеједно не поклањамо, али смо могли да учинимо нешто што би нам налагала савјест да је имамо.
Могли смо уз помоћ Удружења књижевника Србије и силних литерарних удружења, којих имамо као да нас има колико и Кинеза, да извршимо притисак на Министрство за културу да рецимо њихове књиге буду сваке године откупљене за бибилиотеке у Србији.
Могли смо да скренемо пажњу медија на ово троје умјетника и тиме омогућимо да читаоци чују за њих.
Зашто нисмо ништа учинили?
Одговор ће бити; „зато што нисмо знали за њих“, а коментар на ово би могао да буде; „од силног самољубља сви ми познајемо само по једног српског писца, сами себе.“
Навешћу вам једну причу коју сам чуо од покојног Изета Сарајлића. Каже он: „Стално причамо о својој душевности и емотивности и оптужујемо Швајцарце да су хладни и рационални. Да би након рата хладни рационални швајцарски писци и пјесници мени, пјеснику за кога једва да су чули, направили кућу док су они који су ме тапшали по раменима у добрима временима заборавили да постојим.“
Ситуација је, бојим се слична и међу нама као и међу онима који су заборавили Сарајлића, па умјесто да будемо оно што поручујемо кроз своја дјела нашим читаоцима, ми смо пречесто обични игноранти.
Послао сам доње писмо на равно сто е-маил адреса, углавном редкацијама, новинарима и писцима са којим имам мање више редовну преписку. Добио сам одговор само од госпође Снежане Андрејевић уреднице часописа Кишобран из Канаде?
Остале редакције, како новинске тако и телевизијеске, остале су нијеме.
Шта ја смијем да закључим из свега овога?
+++
ПРОЧИТАЈТЕ!
Овакав човек заслужује да купујемо и читамо његове књиге.
Мирослав Кусмук (http://www.miroslavkusmuk.com/)
Књига као лек и оружје
Имао је само 22 године када је, рањен на сарајевском ратишту у вратни део кичме, остао трајно прикован за инвалидска колица. Од тада, пуних 13 година води своју непрекидну вучју борбу и учи нас како се чува плам живота и нит смисла у себи. Може да пише само рубом малог прста десне руке, али његова мисао је чиста, воља непоколебљива и срце испуњено смирењем.
Објавио је три књиге. Не јадикује, не тражи милостињу ни сажаљење, а превише је скроман да скреће пажњу на себе.
Никад не молим за помоћ ни онда када ми је пријеко потребна, сад Вас молим скренити пажњу јавности на овог човјека не би ли се његова дјела продавала и читала.
Срдачан поздрав
Миодраг Лукић
www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net
илустрација и формат текста урадио новинар.де
Knjige Izdanja Miroslava Kusmuka
„Vuk“ (dva izdanja) Gore, u srcu planine obrasle visokom, gustom šumom, gdje sunce rijetko dopire do zemlje, počinje ova priča. Zime u ove krajeve dolaze rano, često su veoma surove i duge, smjenjuju ih kratka, blaga ljeta, koja svi stanovnici šume kao i oni koji žive na njenom rubu, čekaju s nestrpljenjem. detaljnije… |
|
„Pričaj mi Lazare“ (dva izdanja) Bilo je ljeto, 30. jul 1996. godine, a svetac kojem je taj dan bio posvećen, dobio je ime po ognju koji je nosio sa sobom. Sjedio sam ispred palate Albanija. Dobro mjesto za uličnog prodavca novina. detaljnije… |
|
„Oluja“ u pripremi Život u velikom grаdu svаkim dаnom je sve lo šije uticаo nа mene. Postаo sаm nervozаn i rаz drаžljiv, prаvi nаmćor koji je sve češće smetаo i sаmome sebi. Kаd god sаm imаo slobodnog vremenа, odlаzio bih u plаninu. Bio sаm umorаn od grаdа i poslа kojim sаm se bаvio. detaljnije… |
Hvala vam što ste objavili ovaj tekst