Призрен 10.08.2011. И поред свих покушаја Синода и епископа Теодосија да прикажу народу у Србији и шире да је све,
припремила екипа новинар.де портала на лицу места, 10.08.2011
+++
ама баш све у апсолутном реду у Епархији рашко-призренској, многи догађаји везани за ову епархију обелодањују да се процес урушавања манастира наставља. Последњи у следу догађаја који се негативно одражавају на живот преосталих хришћана на КиМ. је крађа скулптуре цара Душана у каменој пластици из 14. века. Врх СПЦ гласан при тражењу од Срба да склоне крст на Рударима, нечујан у заштити културног наслеђа.
Цар зида манастир светих Архангела
На води Бистрици у хиљаду хвата,
Силни су му стуби од албастра бела,
Темељи од сребра, зидови од злата.
(Манастир, Јован Дучић)
Манастир св. Архангела није само царска лавра већ и парадигма живота српског народа кроз његову историју. У време славне немањићке државе подигнут је овај манастир који је лепотом надвишавао и изванредна архитектонска достигнућа као што су Високи Дечани. Када је српски народ падао у ропство и био физички и духовно растакан и манастирска задужбина Цара Душана, Св. Архангели је био рушен и пустошен. И, то руинирано стање трајало више од пет векова. А, онда долази и тешки за Србе 20. век који је давао наде да се нешто мења на боље за овај народ, држава је обнављана али врло брзо опет рушена и тако више пута. Тако је било, уствари и са манастиром; да би се 1998, у време владике Артемија коначно и уселило братство, његова духовна чеда, у делимично обновљен манастир после много векова запуштености. Духовно-материјална обнова нашег народа је опет била у невољама, али и сам манастир.
1999. отет је отац Харитон; 2004. у Мартовском погрому спаљен је манастир; исте године опет је делимично обновљен.
2010. читаво осмочлано братство, које је поред свих настојања Албанаца да их протерају, остало на овом најјужнијем месту, које задире у окупиране просторе, да обавља монашки живот, услед притисака Синода СПЦ и промена које је Синод извршио, напушта овај манастир.
То је трећи прогон у току једне деценије читавог братства. Два пут од Албанаца, и једном од Синода. После прогона од стране албанских терориста су се враћали у свој манастир, после прогона од Синода још нису.
Посебно питање везано за, уопште, православне светиње на КиМ. је питање њихове физичке заштите. На Косову се спроводи и даље нека врста џихада ниског интензитета и битно је физички сачувати ове светиње од недобронамерника. Ту функцију чувања српских манастира обављао је задњих година КФОР. Међутим, у циљу интеграције Срба у тзв. «Републику Косово» и давања кредибилитета терористичким јединицама УЧК које су се трансформисале у тзв. «Косовску полицију», пренета је ова заштита, готово у потпуности на «Косовску полицију». Оно што је владика Артемије бранио да се уради, Теодосије је својим млаким ставом прихватао и одобравао.
Оно што је најгоре, представници Синода су у своје време стајали у заштиту одлуке да «Косовска полиција» чува српске манастире:
«Владика Хризостом реаговао је на изјаве епископа рашко-призренског у којима се он противи да српске манастире и цркве обезбеђује косовска полиција (Косовске полицијске снаге – КПС), наглашавајући да су међу њеним припадницима и бивши припадници ОВК „који су починили силне злочине над нашим народом”. Епископ бихаћко-петровачки упутио је владици Артемију писмо у којем каже да такав став представља „ексклузивизам”, да има несагледиве последице по опстанак Српске православне цркве на Косову и Метохији и да погрешно инсистира на колективној кривици. „На једном простору, независно ко га тренутно контролише – да ли државна, да ли покрајинска, да ли општинска полиција (регуларна или нерегуларна) – не може доћи до преклапања функција и одговорности…» (Преузето из «Политике» http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hrizostom-zamera-Artemiju-shto-odbija-zashtitu-KPS.sr.html )
«Где мачке нема, мишеви коло воде» каже народ, а где монаха нема и где «Косовска полиција» чува православну светињу, ту се догађа оно што се догодило ових дана у ман. Св. Архангела:
Ових дана из «Светих Архангела» је нестала историјски вредна рељефна мермерна статуа која највероватније представља цара Душана у молитвеном ставу, јединствени израз скулптуралне уметности 14.века код нас. То смо сазнали од посетилаца тога важног историјског места а потврђено је од стране релевантних органа, као и од кућепазитеља цивила који чува манастир.
Ово је вест о којој би се у свакој цивилизованој земљи посветила огромна пажња. Просто је невероватно да канцеларија Теодосија Шибалића, који је фактички заузео Епархију рашко-призренску, о овоме после више од два месеца ћути. Михајло Тошић, протосинђел који је задужен за манастир «Светих Архангела» у време нашег телефонског позива није био у манастиру.
Да ли је ово ћутање у циљу истраге или у циљу сакривања срамоте да је из манастира изнешен тако вредан и тако физички тешко украдљив објекат, време ће показати. Ми смо у нашим текстовима на новинар.де порталу већ раније говорили да су већина манастира ЕРП у стању потпуне запуштелости. Такви су они на северу КиМ који имају по једног или два монаха, а такви су и ови на југу.
Очекујемо да ће руководство СПЦ обратити пажњу на овај невесели тренд у Епархији рашко-призренској и повући потребне кораке како би се стање поправило. Релевантни заводи, културни посленици и држава, полиција, Еулекс и Унмик би требало такође да поведу рачуна о овом случају. Поставља се питање да ли су људи који чувају и станују у нашим манастирима на Косову и Метохији (то су тренутно Теодосијеви монаси и његови цивили радници) способни да очувају имовину СПЦ. Оваква небрига кућепазитеља се може поистоветити са саучесништвом у крађи. Да ли је улога «Косовске полиције» да чува манастир или да помогне његово расформирање?
Епископ Теодосије који се свакодневно састаје са највиђенијим чиниоцима светске политике – од госпође Хилари до разних министара, представника НАТО, ЕУ и Руске православне цркве, би требало да поднесе извештај свом народу, Цркви и држави: шта је постигао кроз те разговоре; да ли је обезбеђена заштита за оно народа што је преостало на КиМ. или се ради просто на њиховој интеграцији у «републику Косово», и асимилацији у «Косоваре»; зашто се процес изложености непријатељском деловању православних цркава наставља; да ли су његови малокрвни јавни протести само замагљивање очију јавности; да ли мери истим аршинима све светиње на КиМ, или су Дечани посебно заштићени јер у њима обитава протосинђел Сава Јањић, пријатељ Џозефа Бајдена и неких сепаратистичких политичара; како то да се бисер градитељства, најлепша градска црква на Балкану, споменик Унеска, Богородица Љевишка беспоговорно предаје у руке на «чување» сепаратистима, такође и епископска резиденција у Призрену (у коју се Теодосије још није уселио, а за неповратак у Призрен је вл. Артемију раније од синодалаца оштро приговарано) и многе друге светиње и сва села у којима српску нејач нико не чува; да ли су на Косову и Метохији једине «светиње» Теодосије Шибалић и Сава Јањић који су једини чувани од Кфора и Еулекса заиста часно и поштено.
На крају, забрињава и неоглашавање патријарха Иринеја поводом даљег прогона српског народа на КиМ. Последњих дана смо сведоци драме која се дешава са нашим народом на северу Косова. У свом том трагичном стању где је грађанима ове земље и православним верницима угрожена егзистенција и осећају се изданим од представника државе Србије, глас патријарха је био најгласнији да осуди народ због подизања крста, а не да их ободри и утеши у тако тешком стању. Да ли је и даље он патријарх народа православног или само државне олигрархије и НАТО «савезника»? Ако се тако брутално односи према народу, живим људима исте крви, тешко је очекивати да се забрине за камен, статуу цара Душана, тј. материјалну културу тог истог народа.
… Престо Патријархов од опала, престо
Царев од рубина, стоји на два звера,
За десет владика од бисера место
Сто кедрових стола за сто калуђера
Свуд грчки мозаик и млетачка фреска
У окнима стражу страже архангели,
из свију сводова мирише и блеска.
А први пут звона зазвониће триста
Кад из Цариграда врати се Цар смели,
И тешки мач спусти у подножје Христа.
(наставак песме «Манастир» Јована Дучића)
припремила екипа новинар.де 10.08.2011
Sve sto se desava sa Vladikom Artemijem, i njegovim nasilno protjeranim sa Kosova i Metohije, vjernim monastvom i SRbskim narodom, koje ostade u svojoj nevolji vjerno Bogu i SRBskome rodu: Pravoslavlju i Svetosavlju, jeste promisao Bozija, koja svedoci i pomracenoj ljudskoj savjesti, ko je vjera, ako je nevjera?!
Svi dogadjaji u vezi Vladike Artemija, nisu nastali sami od sebe, vec su planski godinama pripremani od neprijatelja SRbstva: Pravoslavlja i Svetosavlja, i da njih nije bilo mi danas nebi znali ko su medju nama Obilici a ko Brankovici, ko je SRBin a ko izdajica. Ovako se svaciji uloga u svim tim dogadjajima jasno vidi, jer nije pao snijeg da pokrije brijeg, vec svaka zvijerka svoj trag da pokaze.
Nezakonito rascinjenje, i nasilni progon Vladike Artemija iz njegove mucenicke RPE, SRBski narod najvecim svojim djelom nije priznao. To se jasno vidjelo i za vreme Njegove posjete Americi, u kojoj je Vladika Artemije docekan od verujuceg pravoslavnog naroda, sa ljubavlju i postovanjem, koje Njemu kao istinskom Arhipastiru i SRBinu: Pravoslavcu i Svetosavcu i pripada, po svim Bozijim i ljudskim zakonima. O tome bi svi oni kojima je poveren narodni i crkveni posao trebali da povedu racuna, jer volja naroda je gls Boziji!
Ne prihvatajuci ponudu „narodnih prvaka“ u Americi, da postane njihov duhovni vodja i poglavar Novogracanicke Mitropolije, i da sluzi za vreme svog boravka u Americi po SRBskim pravoslavnim crkvama koje pravno jos uvijek nisu pod njegovim nadzorom,Vladika Artemije sa time je pokazao da je zaista Veliki Jerh SRBske Pravoslavne Crkve Svetoga Save, kome su oduvjek crkveni i narodni interesi bili iznad njegovih licnih interesa, i da se njegova duhovna velicina ne moze vise smjestiti samo u okvire jedne Eparhije ili Mitropolije.
Ona je odavno presla granice SPC i svih SRBskih zemalja, i tako je Vladika Artemije kao pokretac duhovne obnove u SRBskom narodu, i njegovog duhovnog preporoda postao ZASTAVA SRBSKOG PRAVOSLAVLJA, i poput Mojsija ISTINSKI VODJA VASKOLIKOG SRBSTVA. Vladika Artemije nije vise samo Episkop jedne Eparhije. On je nesto daleko vece. Vladika Artemije je po milosti Bozijoj i voljom narodnom, i bez titule od naroda Svetog Save opravdano proglasen za ISTINSKOG PATRIJARHA SRBSKOG, kome se klanja sa zahvalnoscu i ljubavlju i staro i mlado!
Tako su Boziji neprijatelji od Vladike Artemija nehoticno stvorili ISTINSKOG SVECA I MUCENIKA KOJI PO ZEMLJI HODA. Moramo da im odamo priznanje da su u porpunosti uspjeli u tome bolje od bilo koga. Da su oni znali kako ce Bog njihovu mrznju prema Pravoslavlju i Svetosavlju kao i Vladici Artemiji da okrene u svoju slavu, vjerovatno da ga nikada nebi za Episkopa ni birali. Ovako je ispalo „ljudi snuju, a Bog odlucuje“!