Вести

Увод, или озакоњено безакоње. Да такозвана међународна заједница, оличена у Организацији Уједињених Нација (у даљем тксту ОУН)

Прота Драган Сарачевић, 05.07.2011

+++

данас више не постоји, ми Срби смо могли да се уверимо још 1999. године, када је Србија бесомучно бомбардована, а са једним јединим и јасним циљем; да се и Косово, после успешног чишћења Републике Српске и Републике Српске Крајине, коначно и оно очисти од Срба.

Онда смо се осведочили, да изнад ОУН постоји НАТО пакт, стари продукт, али сада у служби нове колонијалне силе, оличене у пројекту Новог Светског Поретка и Европске Уније. Узгред да напоменемо да је Европска Унија данас највећи пројект Римске Курије, или такозване Римокатоличе Цркве. Улога ове неоколонијалне силе је да својом солдатеском приводи покорности оне који се опиру и одупиру овој немани, која помахнитало руши и гута све пред собом.

Додуше такозвана „међународна заједница“, у правом смислу ових речи, никада није ни постојала, будући да је ОУН била и остала претходница, чији је првенствени задатак био да утаба пут Новом Светском Поретку. Она је увек од свога оснивања била експонент и продужена моћна рука, политике Сједињених Амричких Држава, која је неприкосновено потпомагала и била у служби њене светске доминације и освајачке политике.

Тако су САД уз помоћ ОУН и НАТО пакта коначно успели да сруше међународно право, са чаиме су срушили и такозвани „међународни правни поредак“, и да тако узурпирају право, како еконмске агресије у виду „санкција“, тако и војне агресије на једну суверену земљу, и то кад се њима прохте. Све је ово потврђено, и на делу доказано после злочиначког бомбардовања Републике Српске, онда Србије и Црне Горе, па рушењем Ирака, ратом у Авганистану, и данас рушењем Либије. А онда је као врхунац безакоња, све запечаћено признањем једностране сецесије и стварањем нове државе на територији опет једне суверене државе. Све дакле супротно такозваном „међународном праву“ и егзистенцијалном праву једне суверене државе.

Као циркусна гротеска, и као шлаг на торту, дошла је и потврда од такозваног „међународног суда правде“ решење, да оно што је до сада било супротно „међународном праву“, више није супоротно. Ово када се преведе на прост српски језик, не значи ништа друго, него да је у међународним односима, безакоње коначно озакоњено.

Предлог о Помирењу у СПЦ и Резолуција 1244 Савета Безбедности ОУН

Резолуција Савета Безбедности, (у даљем тексту Резолуција СБ) ОУН 1244, свима је врло добро позната, и њом је требало да буде „окончано“ бесомучно бомбардовање и дивљачко убијање Срба од стране деветнаест земаља НАТО алијансе, које су тренирале строгоћу и манифестовале силу своје снаге, и своју неприкосновену моћ над једним малим народом, а кога су већ давно осудили на срмт. Чекао се само повод, који је политички исконструисан и инсцениран. Да трагедија буде још већа, у чисто сатанистичком маниру, овој операцији масакрирања Срба, дато је име „милосрдни анђео“. Ми православни фундаменталисти, нисмо до сада чули да Анђели бомбардују и убијају. Ово је по нашој „зилотској“ еклисиологији, несумњиво делатност и служба, искључиво само палих анђела.
Протекторат под којим су Косово и Метохија провели следећих девет година, показао је да је ова резолуција била једна волшебна превара. Прво је 2004. године организовано, а под будним оком ОУН, дакле такозване „међународне заједнице“, паљење и рушење 150 цркава и манастира, а 2008, проглашава се насилна сецесија, једнострано одцепљење једног дела суверене државе, и пуна независтност, коју САД и остали из Европске Уније признају. Тако је Резолуција СБ 1244, окачена „мачку о реп“, исто онако као и Свети Канони правослвне цркве, како је то потврдио умировљени епископ СПЦ Атанасије Јевтић.

И наравно, ми се сви чудимо и у чуду питамо, дали је то заиста могуће, да „међународна заједница“ прелази преко тога и доноси одлуку супротно општеобавезујућој резолуцији, коју је опет она сама донела.
Да је та резолуција имала само манипулантски карактер, требали смо да знамо из непосредног искуства, јер су нас ти исти убијали без претходне једне такве резолуције, која је према „међународном праву“ била општеобавезујућа, да би се на једну државу извршио војни напад и инвазија, као што је то касније био случај рецимо са Ираком, за коју су Америка и НАТО пакт, ради „оправдања“, били прибавили једну такву резолуцију.

Резолуција СБ ОУН 1244 и Предлог о помирењу у СПЦ

Сада долазимо до момента, када ће се многи запитати, какве сад везе имају; „Резолуција СБ 1244“ ОУН из 1999, и „Предлогом о Помирењу“ у СПЦ из 1991. године.

Нажалост, ако извршимо и само површну анализу, уверићемо се да имају.
Имају, јер се у потпуности и у свему поклапају, и то у самом процесу њихове имплементације, и у комплетној политици и начину деловања, како у односу СПЦ, односно Српске Патријаршије, према Слободној СПЦ као другој страни у спору, односно „рату“, који је трајао скоро три деценије, и у односу такозване „међународне заједнице“, према Србији и Косову и Метохији.
Како?

Српска Патријаршија, исто као „међународна заједница“, НАТО и Европска Унија скупа, полази са позиције моћи и силе, која проистиче из власти и осећања супериорности. Ради поређења можемо да пратимо редослед догађаја, који се у спровођењу Предлога о помирењу, у потпуности поклапа са следом политике и догађајима у „спровођењу“ резолуције ОУН ,од стране „међународне ѕаједнице“ по питању Србије и Косова и Метохије.

У политици Српске Патријаријаршије везаној за Предлог о помирењу, одмах следеће 1992. године, доносе се такозване „Прелазне Уредбе“, чије су поједине клаузуле биле у супротности са одредбама самог „Предлога“. А да случај са њима буде још више збуњујући, оне су биле склепане плански, и односиле су се само на САД и Канаду, док су епархије у Западној Европи и Аустралији овим актом биле заобиђене.

Апсурдна ситуација се развија даље, на тај начин, што поред Амричко Канадске Епархије, ове „уредбе“ крајње несмотрено прихвата и епархија за Западну Европу Слободне СПЦ. Једино епархија Слободне СПЦ у Аустралији, на једном сабору одбија да их прихвати, а на другом потврђуе пређашњу одлуку о одбијању, из горе наведених разлога.

После тога долази до нове акције и новог атака од стране Српске Патријаршије, супротног сада и Предлогу о помирењу, као и самим Прелазним Уредбама. Наиме, Епархија за Западну Европу Слободне СПЦ бива арондирана, односно ликвидирана, у коме базакоњу и епископ Дамаскин касније остаје без катедре и бива „рашчињен“. Ово се безакоње огледало у томе, што ни према Предлогу о помирењу, као и према Прелазним Урдбама, „арондација или укидање епархија“ није могло да се изврши без одлука и сагласности Црквено Народних Сабора.

Следећи атак, и безакоње 1993. и 94. године сручује се свом жестином на Аустралију, када епископи Василије и Лонгин формирају без било каквог упоришта у црквеном законодавству, свој такозвани „епископски савет“, и опет противно легитимном Предлогу о помирењу, сада административно „уједињују“ ЦШО у Водонги и Ђилонгу, у којима долази до физичких обрачуна, туча, претњи оружјем, па чак и до проливања крви и хапшења.

Истовремено се и целокупна епархијска администрација Слободне СПЦ, из Манастира Новог Каленића код Канбере, сели у Манастир Илајн код Мелбурна, у Викторију. Ово још више распаљује страсти, и долази до праве „револуције“ у редовима Слободне Српске Православне Цркве. Епархијски Савет доноси одлуку да се закључа епископска резиденција у Манастиру Новом Каленићу, да Црквено Школске Општине не примају у канонске посете епископа Василија, и да истовремено уклоне његове фотографије из црквених домова и канцеларија. Овај рат се завршена уклањањем епископа Василија из Аустралије.

И као што смо се осведочили, оваква неочекивана и тада незамислива агресија Српске Патријаршије на Аустралију, досула је нову со у стару рану, и отворила поново жариште сукоба, које је укочило процес помирења, и одложило административно обједињавање двеју епархија, за период од наредних петнаест година.

Агресија СПЦ у својој завршној фази, и насилно наметање „заједничког устава“

Позната и добро упамћена крилатица покојног патријарха Павла, изговорена у току завршних преговора о помирењу: „Ми не желимо ваше, него Вас“, испоставило се да је срочена у стилу старих латинских варалица, као опробани мамац, и да је била једна савршено смишљена обмана, како представника, тако и верника, чланова, епархиота и присталица Слободне СПЦ.

Рад на новом такозванаом „заједничком“ уставу, био је доста напоран и тежак, будући да се из патријаршије званичним актом Синода а по одлуци Архијерејског Сабора, инсистирало на његовој крајње клерикалној опцији. Да би као такав био лакше прихваћен, прибегло се једном чисто политикантском гесту 1998. године, када је на Црквено Народни Сабор Новограчаничке Митрополије (Слободне СПЦ), у Чикаго доведен лично и сам патријарх. Рачунало се на психолошки моменат и ефекат, док се потпуно неозбиљно манипулисало, како са једним од најзначајнијих догађаја, који су се тицали суштинске будућности СПЦ у дијаспори, тако и са злоупотребом положаја самог патријарха и његовим личним ауторитетом и „угледом“ који је тада уживао.

По свему виђеном како на самом Сабору, тако и непосредно после Сабора, петријарх Павле је истовремено, и као заговорник и у складу са обмањивачком политиком Аријерејског Сабора и Синода, сам пристао не само на сопствено понижење, већ и на понижење целокупне СПЦ. Његов циљ и наступ на самом Сабору, може се мерити и упоредити са најкрупнијим обманама данашњих политичара, и твораца новог светског поретка, а који се опет специфично тучу Србије, Косова и Метохије и Резолуције 1244 СБ ОУН.

Сам Сабор је доживео фијаско. Прекинут је на најнедестојнији начин који је био могућ. Патријарх је са целокупним свештенством и без молитве демонстративно напустио саборско заседање, оставивши тако лаос – верни народ, представнике ЦШО из целе Америке и Канаде саме у дворани.

На повратку за Београд, издиктирао је у авиону у микрофон новинарки Добрили Глишић дословце следеће речи: „… постоје те конгрегације, и они кажу; ми смо цркве и црквене домове градили куповали имања и хоћемо да један део буде на нашем располагању. Е, то неможе.“

Тако се она његова „нећемо ваше, него вас“, претворила у своју супротност „нећемо Вас, него хоћемо Ваше“.
Тако је дакле, у овом одсудном моменту, поступио „свети“ патријарх Павле!?

Ову нову, супротну аксиому, потврдио је тада и његов пратилац, онда епископ нишки, а сада патријарх српки г. Иринеј, и то на самом заседању Цркено Народног Сабора, једноставно пљувањем у лице Слободним Срибима, рекавши им: „нека свако узме своју циглу, и нека је носи кући“!?

Данас смо сви сведоци, да је линија ове политике Српске патријаршије остала непромењена и постала императив. Збивања у Аустралији ову политику најбоље показују и доказују. Нису ли „осуде“ планираних за одстрел без суда и суђења, и није ли екскомуникација појединаца, искључивање из финансијског чланства, смењивање Управних Одбора и појединаца на управним положајима у ЦШО, у потпуности идентична етничком чишћењу на Косову, јер и они тамо неће „непокорне“ Србе, него само оно што је Њихово!?

Десет година касније, нови судски процеси

Ови скандалозна агресија , оличена, као што смо видели у једној обмањивачкој политици самога врха СПЦ, зауставила је поново решавање питања административног обједињавања, која је требала да се одвија у сагласности са обострано прихваћеим документом, Предлог о помирењу.

Тек десет година касније, у ове наше дане, долази до још апсурдније ситуације, где 2008. године, само три месеца непосредно по једностраном проглашењу сецесије Косова, Архијерејски Сабор СПЦ у Београду бесправно, полазећи само са позиције силе коју рачуна да има у својој власти, „усваја“ нови заједнички Устав за северноамерички континент, опет противно не само Предлогу о помирењу већ и самим Прелазним Уредбама, будући да исти није био дискутован, а камоли прихваћен на Црквено Народном Сабору НГМ (Слободне СПЦ).

Овим актом, његови планери и доносиоци сматрају, да је прочитано опело и извршен погреб Слободне Српске Православне Цркве, на територији Америке и Канаде. Ова противправна одлука је условила реакцију преко двадесет ЦШО, које су после два састанка, првог у Кливеланду, а другог у Нијагари, покренуле судски процес против званичника СПЦ, који је у току.

Слично безаконо деловање званичника СПЦ догодило се и поновило и у Аустралији прошле године, невиђеним шиканирањем верног народа, и насилним инаугурисањем новог такозваног „заједничког устава“. Будући поучени примером из САД и Канаде, које је безакоње проузроковало реакцију и судски процес, у Аустралији се сазива такозвани Црквено Народни Сабор Новограчаничке Епархије (Слободне СПЦ), док се у исти дан и у истој дворани одржава паралелно заседање и Епархијског Савета паралелне епархије, којима претходи, што је опет за неверовање, писмена забрана гласања самим члановима Црквено Школских Општина. Ово је још више посведочило чисто глобалистички приступ решавању најважнијих питања црквено управног карактера, чиме је јасно стављено до знања „верном народу“, да су они један обесправљени лаос, или плебејци и обично, не верно, већ „бесловесно стадо“, које служи само за „мужу и шишање“.

Овим и оваквим третманом и потпуним обесправљивањем лаоса, огроман део верног народа бивше Слободне СПЦ, дочекао је да доживи највеће могуће понижење, али на које је у великом броју случајева, нажалост сам и добровољно пристао.

Резиме, или: „Сила Бога не моли – Бог силу не воли“

И као што смо се осведочили на наше очи, и резултати су ту: Шиптари проглашавају сецесију, отимањем Косова и Метохије, 2008 године и „усвајају“ њихов устав 2010!

Наши „шиптари“ у Београду, Америци, Канади 2008, и у Аустралији 2010, на потпуно идентичан начин, отимањем Епархија и ЦШО, проглашавају „уједињење“ и „усвајају“ свој нови „заједнички“ Устав.

На крају, када се све ово сабере; дакле политика такозване „међународне заједнице“ везана за Србију и Косово, и упореди са „политиком“ СПЦ, посебно везаном за проблем помирења и административног обједињавања, долази се до закључка да су се у оба процеса, и једни и други, изобилно служили потпуно идентичним методама у оставривању својих циљева.

И чини нам се да је овде, на овим примерима, више него игде у новијој политичкој и црквеној историји, дошла до изражаја језуитска казуистика и језуитско правило, којим „циљ оправдава средство“. На свим фронтовима, упорно је манифестована безобзирна сила власти, која како наш народ каже, „Бога не моли“, и све остало што уз њу иде: лаж, превара и обмана, а што су све постулати „осуђеног кнеза овога света“, а све опет, са само једним јединим циљем; да би се освајало, покоравало и владало, и то; аd majorem Christi gloriam!

У наставку ове теме, осврнућемо се на питање примене Канонског Поретка у СПЦ. Прецизније, размотрићемо њено судство, принцип рада њених „судова“ и „суђења“, у „светлости“ рада Хашког Трибунала.

Прота Драган Сарачевић