logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија, Друштво    Аутор: новинарство    1.242 пута прочитано    Датум: 5.07.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

I vladika bi sine...Киша пада већ данима. Решило небо да потопи свет. Ако не свет, онда бар Бачку. Народ слави и стрепи,

Фејсбук страница, Истина је само једна Владика Артемије
+++

јер је касна јесен, кукуруз још необран, а треба пшеницу за хлеб сејати.

Слава је још. Tреће полувреме.

После бурног предавања које је организовала Црквена општина, и заједничке молитве на мисном слављу у градској Римокатоличкој цркви, свештеници и гости вратише се у ресторан где се спрема вечера.

Поред свештеника, попадије су јако битан(ако не и најбитнији) фактор у црквеном животу хришћанске заједнице.
Попадија је статусни симбол, лице успеха, трофеј, слика парохије.

У салу улазе: домаћи прота из Коњица и његова попадија Горанка са које све кипи, дотерана у стилу “гранд певачица”, штикле бар 10 цм. Уписала је теолошки факултет пре 5 година, када је то било актуелно, а и ради престижа међу другим попадијама. Не иде јој школа, а и шта ће јој, јер Проти доста добро иде парохија. Свеједно предаје веронауку и баш је брига што их колегинице које су завршиле зову трансформерси.

Затим улазе: прота Душан из Жичке и његова попадија дпл.теолог Каролина. Надмена, дрска, сајбер активна још од првих православних форума на интернету, где је схватила да се лепо може живети, ако се упеца добростојећи „слуга Божији“.

Она је сва у маркама, дотерана, коса беспрекорна, одећа Луј Витова, D&G, сва сија, бљешти и ни са чим не заостаје од првог утиска који оставља њен супруг када изађе из новог БМВ-а. Уредник је ФБ странице „Модерна попадија“, а по форумима пише под именом Весна. Дрска је према свима, али само у присуству једног човека постане прашина.
Тај човек је епископ А********, који када јој каже: “Мутава, ајде бре бежи појма немаш“, она би се претворила у зрно мака, и бацила би се под његову ципелу, да је гази и гази, а она би викала: „Каква благодат, какква благодат“.

После њих улазе архијерејски намесник Коста и његова жена. Он је врло опасан човек и ако ниси у његовој милости, можеш да прођеш као стари прота Мирослав.
Прота је био у немилости, јер је био са њим у парохији, па га је намесник терао две године да служи сам литургију, док је овај играо игрице у парохијском дому.
Прота је завршио у болници, па је намесник од све муке, до краја морао и да служи Литургије.
Тата му је неки поп у Београду и говоре да има велике везе. Али далеко је он од о. Ранка Обућарева, који је трећи човек Епархије.

Кад син треба да му полаже нешто на Богословији у Карловцима, то буде невероватан економски притисак на парохију. Тада сви парохијани моле Бога да му баш следећи предмет иде и да га положи ис’прве!

Затим улази стари прота у пензији Мирослав са својом протиницом Милевом. ДиваниЈо је против владике: како га је владика муштр’о да отвара двери и друге новотарије, како га је држ’о 4 године брез плате итд.. Никако није мог’о да прихвати те нове мантије, које су му стајале к’о џак. Саградио је две некретнине на Tрифковићевом тргу и на камењару(елитно насеље новосађана). Од када му је владика дао напрсни крст, прест’о је да дивани, и само каже: „Не можемо ми ту ништа“.

Протиница је учитељица у пензији. Била је члан партије, јер се то морало. У теологију се не разуме много, зна кад се не ради и кад је женски светац. Од богомољаца је нешто научила, а Владику не воле да види очима, јер је њеног супруга, када је био у пуној снази за посао, послао на малу парохију.

Иза њих улази магистар Вељко Грковић без жене, свећеник Јожика Словак, и Стеван Бубало, локални Богослов, апсолвент из Београда и већ две године вероучитељ у гимназији.

Последњи улази о.Сава са својом попадијом. Они су скромни, понашају се као сенке, седају сами и уљудно се јављају свима, док од осталих добијају само усиљен осмех и отворенo игнорисање.

После пар минута, улази свештеник Станко из суседног места и његова жена Оља, која својом појавом изазива љубоморне погледе осталих попадија и неверицу мушког света. Скинувши капут, иначе кратак до колена, бљесну мајица без леђа, на леђима само нека провидна трака к’о селотејп, мини сукња провидна, чипкане чарапе, штикле уске као да стоји на игли. Тога момента се задеси појац Мита на вратима и почне да дозива попадију, коју зна са славе из суседног места:

- Госпоја Попадија, госпоја Попадија..оте овамо, оте овамо..!

Она се осврће и долази до појца Мите.

- Попадија, мало је незгодно и непријатно што ћу вам касти, али не замерт’е, ја сам матор и то је за мене све прошлост, али да нисте у овој журби заборавили подскукњу да обучете..? Знате, мало је неугодно када светлост упре. Обуц’те тај капут и ником нипшта. Сам’ каш’те да вам је јако ‘ладно.

- Мој однос према побожноти је другачији од вашег, и ако мом мужу не смета, шта има вама да смета? Јесте ли видели Светосавски бал ове године деда Мито? – одговара попадија Оља.
- Нисам ћери ја нигде био..
- Треба да видите да то ни нашем Владици не смета, па што би вама сметало..? Љубав деда Мито, љубав…Сто година сте у Цркви, а нисте схватили поенту: да.. само нам је љубав потребна…!
- Ал’ према чему, ћери моја несретна? – говори Појац Мита себи у браду..

Сви седају уштогљени, нема гласне приче јер сваки моменат се очекује долазак Владике. Магистар Вељко Грковић виљушком удара у тањир.. Привлачи пажњу и сви ућуташе.

- Управо ми је јављено да Владика неће доћи..има неодложне обавезе!

Као да им је пао камен са срца. Почиње врева и опуштена атмосефера..

- Неће доћи ни викарни владика…има састанак у агенцији. – наставља Магистар
- Та он је већ разумнији за нас младе, са њим се може.. – одговара нека попадија.

После потврде радосне вести, свештеници се сви респојасаше(сем оца Саве) и почне “славска“ атмосфера:

- Конобар дај ту срнетину-прво овамо, дис пош’о..? – виче неки поп
- Овамо јагњетину од ручка, сада је ладна, најлепша – говори прота.

- Оља, Оља, зашто те је звао Појац са врата – попадија Каролина знатижељно пита попадију Ољу..
- Ма пусти га, матори пуританац! Замисли рек’о ми да се обучем, јер је мало непријатно што се све види.. ха ха ха ха ха. – попадија Оља се смеје и одговара попадији Каролини.
- Ха ха ха, то ти је рекао? Какав матори крелац. Ма шта се њега тиче…јој полудећу од тих маторих богоМОЉАЦА…Секта бре, секта..!!!

Оља врца кроз целу салу, хотећи да покаже шта има…Гранд плаче за њом!

У прочељу седе чланови ЦО Директор Мића, партијка Биба благајник, Стојан парничар, а на средини стола: домаћи Парох, поп Душан из Жичке, магистар Вељко са жупником, и наравно намесник Коста.

Домаћи парох из Коњица ставља руку на уста и шапуће поп Душану:

- Виде нам попадије Ољее..што се доћерала..
- Ђути, Каролина је поред мене, јеси нормалан – одговара поп Душан, са руком на устима.
- Јесил’ чуо да је уписала магистратуру по старом, на богословском?
- Немој ме зезати – шапуће поп Душан…да је није приметио Радоман?
- Кха кха кха, сто посто, Ако је Радоман примјет’о, биће она и докторица..
- Др.Оља, баш ће јој лепо стајати, кха, кха, кха, кха.. – смеје се о.Душан.

Магистар телефонира у страну. Звршава, и поново удара виљушком у тањир. Ућуташе се сви…

- Док обедујете, ја ћу мало да вам досађујем и да кажем коју, јер ово је ретка прилика да се видмо. Треба радити више на евхаристизацији народа, инсистирајте на причешћу сваке Литургије, покушајте на један неприметан начин да избаците навике и обичаје које су пуне етнофилетизма, значи српске нове године, бадњаке, итд. Без богомољачких песмица на литургији!! Полако припремајте народ на реновирање и избацивање иконостаса. Венчање римокатолика и протестаната слободно обављајте без икаквих допуна, и за то вам не треба било какво писаније у епархију.

Сви једу и слушају магистра..Устаје одборник Перица и каже да има неке нејасноће које га муче већ дуже време:

- Оче магистре, ‘тео би нешто да питам: Зашто се отварају Двери прико целе Литругије, када се раније знао ред када се отварају, а када затварају?
- А што вас то мучи брате? То уопште није битно, отворене или затворене – сасвим је свеједно! Да ли мислите да Бог не чује молитве са отвореним дверима?
- Ја мислим да чује, али ако није битно и ако је свеједно, онда их затвор’те к’о што је до саде било, јер вероватно их чује и са затворених двери. То бар знамо сигурно, јер их је до саде редовно чуо!

Магистар уздише, а некима је застао залогај у грлу.

- И ‘тео сам још нешто: Да ми протумачите ове речи светог Апостола Павла:

”Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (I Кор. 12, 27-30) – рече одборник Пера, и додаје:

- Наша вера је једноставна и она је у Симболу вере – и седе.
- Немамо сада времена за то, јер је питање комплексно и захтева такав одговор – одговори магистар Вељко Грковић.

За време беседе млади Богослов вероучитељ је све време посматрао реакције присутних гостију, главом одобравајући сваки Магистров „предлог“ и директиву.

Богослов Стеван Бубало је у Београду на факултету упозн’о једног Макарија Угриновића, мало старијег од њега, који га је као старији колега пров’о кроз град, сплавове, журке, и учланио у његово удружење: „Црквена елита“.
Од тада Њега у епархији зову: „Друкара“…али он за то не хаје, и каже да ће свакога пријавити ко неће да ради по Владикином благослову и ко њему није у послушности. И да је Црква сам Владика, и да није на нама да тумачимо каноне и устав СПЦ, јер како му је то лепо Владика каз’о: „Када је саобраћајац на раскрсници, семафори не важе“.

Појац Мита са великим требником у руци прилази столу у прочељу да нешто пита архијерејског намесника Косту.

- Господ’не имате ли мало времена, нешто би вас приупит’о?
- Питај Мито..
- Видите, још нисмо ни кукуруз обрали, а касна је јесен, треба узорати па жито посијати на то.. Па рек’о да се помолимо.. Ево има у Требнику: „Последованије во бремја безведрија“, видите да киша не стаје, а ово је молитва за престанак кише.
- А када ће да пада ако не сада, деда Мито? Па учили сте у школи, јесен стиже, киша пада, лишће опада.
- Добро, ја сам само мислијо, немо’ш трактором у њиву ући, све плива. И још сам нешто тео..видите ту несрећу у Краљеву, сиротиња без кућа остала, па мислим да узимамо и тропар Трусу – то је за земљотрес, јер тресе сваки дан. – правда се појац.
- Па није у нашој епархији земљотрес, деда Мито. Шта имамо ми да певамо трусу…? Ево сумњам и да у Жичкој певају, него Дуле, узимате ли ви тропар трусу? -гласно да сви чују пита намесник Коста.

- Јок море, то је превазиђено, све молитве у Литургијском сабрању су исте, нема ту некакве разлике, мислим шта ћемо са првим вековима..? Зар тада није било земљотреса?

- Јел видите шта све ја морам да трпим? Нема тих пара које могу ово платити! Ко ће са сељачинама и неофитима изаћи на крај? – говори намесник Коста магистру Вељку и поповима Дулету, Станку и домаћем пароху, док појац снужден одлази од стола…узима свој тањир и одлази код усамљеног оца Саве и његове попадије који су на другом крају сале.

- Помаже Бог Оче и попадија, како сте..?
- Бог помого, ево како други хоће..
- Та недајте се, тешко је свуда. Видите да су се однародили. У висинама су великим, а ми смо само ту да целивамо, даривамо и ништа не питамо..Никога нема да им стане на пут.
- У праву сте – одговара поп Сава, и спушта главу као да је он крив…док га попадија хвата под руку, онако фина, скромна, и тиха…

- Оче Саво шта нам је са старим протом?…Прота Мирослав и протиница Милева су се много ућутали, а некада је диваниЈо шта све ови раде..?
- Е мој добри чтече, није свако ревновање, ревновање за веру. Посебно код нас у Бачкој…Ревнују они мој деда Мито, за подвезице за панакамилавку и дугмиће за подраснике! То вам је она Карловачка одежда..! Ма то су глупости и то је нажалост код већине ових наших бачких ревнитеља: „Да се носи српско-ми нећемо грчко“ и ту им престаје борба за веру. То је друга крајност, као и ова новотарска!
Непрактичне су те мантије, личе на војничке униформе, али немам ништа против тих мантија, но за те назови ревнитеље важи: “Издај веру како хоћеш, молићемо се са папистима, али немој да ми дираш дугмиће и појасеве!“ – „Парошка школа“ – рече поп Сава у даху.

- Сфатам, сфатам, све ми је јасно. Наглед’о сам се ја свега. Није случајно нама дош’о комунизам, да пострадају мало. А после комунизма овај фанариот-паписта из Сомбора. Опустили су се, размазили у комунизму, постали занатлије. Та то је ждерало винчуге и шприцера и живело од нас верујућих и антикомуниста који смо долазили на службе..А онда дош’о овај Цинцар и разбио их к’о лончиће.

- Не само њих, него и нас, и појце и певнице, и парохије – тихо рече отац Сава.

- Да Оче, уместо да будемо стуб друштва, вароши, села, да се овде окупљамо, да се одавде мисионари, да се одавде шири вера у ово лудо време – када треба утехе к’о никада, ово је постала продавница и пијаца: плати и иди. Целивај даривај и ништа не питај.

Видите да нема народа, а некада је овде све врвело, ишла литија кроз варош, а ове године кажу: “Пада киша и не мош’ се литија носити”(а киша баш стала после службе).
“Литургија је битна, а ово остало не вреди!”
Молитва не вреди? Народ не вреди? А шта вреди?
А и то облачење попадија је канда неки знак времена…јел Господ’не?
- У праву сте деда Мито. Моју мати нико никад није видео без мараме, а камоли да показује леђа и иде гола..

Док појац и поп причају, савина попадија га гледа и упија сваку реч, јер у Појцу види свога деду Богомољца, који не само да говори као он, него и физички личи на њега..Гледа сузним очима појчеве руке, испуцале и огрубеле од свакодневног тежачког рада..

- Деда Мито баш такви владици одговарају: ревнитељи за дугмиће и појасеве, и онда може да ради шта хоће, јер су такви уцењени. Мени је заповеђено да никаква братства, хришћанске заједнице, прославе српске нове године, мобе и дружења не практикујемо око Цркве и у Цркви…А народ би хтео мобом да обнови Храм, да направимо и обновимо све около, међутим новац мора да се уплаћује само на епархијски рачун, па када они процене даће на кашичицу. Одбор је обесмишљен, утицај народа укинут, и зато су нам овакви у одборима и око Цркве.

- Оче Саво, Господ’не мој, смију нам се Субатари! Има ту један наш шлосер, који је цела свог века субатар и он ми мал’ мал’ говори: “Јесам вам каз’о да душа спава кад умре, а саде то диване ваше владике? Јесам вам каз’о да ћете сви ви бити под папом, а ти си ми Мито онда руго?”..

И шта да му кажеш, сем да узмеш какву мотку и по Субатарима и по овим нашим “новим теолозима”. Али дићемо се тући, нааапако..! – појац одмахује руком.
- У катакомбе ћемо ми, мој Чтече! – уздише о.Сава.
- Раније су Господ’не баке богомољке сачекивале попове после службе и казале им шта су пропустили и погрешили, јербо су целу литургију знале напамет, а данас им не смеш ништа касти, и веле да су све бабе ко врачаре из Трговишта: “Ваља се ово, не ваља се оно”.
Та ово је Бачка, овде су појци били каки није било у целој Цркви…и попови су учили од њих.

Свештенику Сави, његовој попадији и појцу прилази Богослов Стеван и говори:

- Примате ли ме да од паметних и седих глава нешто чујем и научим..што се не учи на факултетима – цинично и лицемерно подилази млади богослов и вероучитељ.
- Ево баш питам оца Саву, јел му родио кукуруз на брегу? Колк’о Ви имате тамо – схвата појац и брзо окреће причу.
- Имам два јутра на брегу, и три поред реке. – вели о.Сава.

Види Богослов да од дивана нема ништа и одлази у прочеље поред магистра и Дулетове попадије Каролине.
За то време, магистар Вељко удара опет виљушком у тањир, и говори:

- Обратиће нам се са пар речи пречасни Јожика Домоњи.

- Драги моји суграђани, када сам дошао из Ковачице, ја нисам ни могао знаћ да је овде тако добар народ. Ми требамо да ширимо Кристову љубав, јер смо сви једно у њему, и морам да истакнем да је наше свесловенско јединство неуништиво, јер ми смо Словени и Кршћани, и то су две велике предности, јер ни Словачка, ни Ватикан нису признали Косово. Ми разумемо ваше муке..!!

Док он говори, Појац тихо пита оцу Сави:

- Господ’не да није и ово нека патка, да нам у католичку Цркву ди су сви Маџари, пошаљу Словака, који навек дивани о том “Словенском јединству”, само ја не знам око чега и против кога..?
- Одлично сте то запазили деда Мито! Има увек исту причу, док нам све из мешовитих бракова покрштава. Али они раде посао, и зато су овде..Треба Србима показати да Папа и није тако лоше решење као “први епископ града Рима”.

На другом крају сале елитног ресторана, попадије Оља, Каролина, Милева и домаћа Горанка, причају:

- Колико овде људи нема представу о првим вековима..не знају шта је Црква. Питање је да ли за њих има наде…него само радити са младима – рече Каролина..
- Неће ови старотарци да слушају наше владике, а такве духовнике имамо тако близу, у нашем бачком манастиру – потрђује попадија Оља.
- Да, да, а нама још дође владика А******** у Жичку…Какво знање, какве светоотачке поуке!…Некада помислим да је он највећи свети отац после светог Игњатија Богоносца…али и њега је превазишао!..Једном када смо били, У Тврдошу, а он узима магарећу балегу и ставља у цвеће…Истопила сам се – Каролина је у севдаху.
- Шта је радио? – згрануто пита протиница Милева, и додаје: Та тај се на једној ескурзији, извик’о на нас да га будимо по подне, да смо стока, та мал’ме шлог није стрефио…То владика?? Та боље да се бавио балегама и ботаником, бољи би човек био!

У том моменту, појац Мита, одборник Перица, и Тутор Власта почињу да певају богомољачку песму, како се то кадгод певало на славама:

- „Богомајко премила, увек си нас штитила, помози нам и садааа, ево народ пропадааа..Дух паклени војује..многи народ робује…невидљивом сатани, нема нико да бранииии. Одбацише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио кад је народ постио..“

Збуњени попови, њихове попадије и деца у први моменат заћуташе, али када је прота Мирослав подржао појца и они спонтано почеше певати…И тако строфу по строфу..

- „Стид са земље нестаје, свет се моди предаје..хаљине им говоре, да се Богу не молееее..“

Тада попови почну да трокирају и размењују погледе међу собом, а попадије ућуташе..

Поп домаћин устаје, наздравља и жели свима срећну славу, нападно прекидајући песму…док попадија Каролина узима лап-топ који је понела и улогује се на познати „Православни“ интернет портал, и почиње да куца, сва под утиском „секташког“ менталитета старих Бачвана, односом попадије Милеве према владици А********, и питањима одборника Перице:

- „Налазим се на слави у једној бачкој парохији! Ово је страшно! Дух артемијевштине се шири незадрживо! Како стати томе на пут? Хуле на свете нам владике, певају неке неканонске и небогослужбене песмице. Ако се овом лудилу не стане не пут, ускоро нећемо имати нормалног човека у Цркви“. – пише попадија и вероучитељка Каролина, која на томе форуму пише годинама, знајући да ће то прочитати неко коме се треба уподобити…Зато она тамо осуђује оно што се треба осудити, смешно јој је што је другима смешно, и по своје мишљење увек иде код претендената на трон оболелог епископа Жичког.

Богослов Стеван устаје и моли конобара да пусти неку музику. За пар минута заори се песма:

- “Загрли ме тииии и опрости миии…стегни срце немој плакатииии..једном другом смо били свееее… прва љубав, срећа и Пролеће…сада прошло јеееее…схвати молим теееееее….“..

За трен ока попадија Оља је са рукама у ваздуху почела да игра на сред сале, придружили су јој се и остале, а појац, тутор и одобрник Перица са о.Савом и попадијом кренуше кући…

Киша је поново почела да пада. Појац Мита и одборник Перица су стали под „стреју“ маркета “Идеа” и сумирали утиске…

На бициклу са млеком у лонцу, јури у млекару Васа Жирафа(то је онај што је пит’о о’ћел се његов Бааба спaс’ти, у прошлој причи) и добацује овој двојици:

- ‘Оћел бити какве молитве да стане овај потоп?
- Неће! Вели намесник: “Сад јој је време да пада”..Та он има везе са пољопривредом и пшеницом само што сваки дан једе бели лебац! – резигнирано одговори стари појац.
- Јел вас још нису избацили из одбора? Само их сикирате! – смешка се Васа Жирафа.
- Нису, али ‘оће ускоро, а теби је још до комеНдије – рече одборник Пера.
- Какве комеНдије, шта диваниш? – пита Појац.

- Ајде Васо исприповедај деда Мити, како си ост’о брез краве..
- Та манте, Владика ми приш’о прико краве на паши…и то прико Карлеуше сименталке! – шири руке Васа.
- Та шта диваниш, па јел’ још прико које пришо? – пита згранути Појац.
- Брена је искусна, она се нагледала џипова па се склонила. Сека је била мал’даље..
- А Цеца?? – упиташе обојица
- Цеца је код куће, припушто сам бика…па није ишла на пашу.
- Па шта ћеш саде..’оћел ти надокнадити штету?
- Ил’ нек’ плате, ил’ нек даду главу за главу. Чујем добили су Матеуске, па би ја ту узо! – одважно рече Васа Жирафа.
- Та шта је то Матеуска? – интересују се обојица.
- Та ове увозне расне “Холштајн” краве из Немачке. То су праве краветине, а њих баш воледу и имаду на њи’овој фарми…
Ма ја сам то и алалијо, него ми било жао кад се то десило. Ондак смо морали лагати Mилицајцу да је Џип возио монах Панкратије, а не владика…и да је био јелен, а не крава. А о.Панкратије јадан дречи и каже: Нисам ја возио, ал’ наопако да се прочује да је владика пришо прико краве.
- Баш ме чуди, јер наш владика не вози кола, њега возиду. Онај поп из Ветерника.. – чуди се појац.
- Та не вози га тај поп, нег’ његов брат..а и није тај владика, нег’ Викарни!!!!
- Викарни??? Та тај вози ко суманут! – одмахнуше руком и појац и одборник и кренуше кући да наране, јер стока не зна ни за славу ни за недељу..

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.10150104890511606.282010.93589526605

Ове приче су засноване на истинитим догађајима и људима, и претходне можете да прочитате у фотографијама у албумима на овој страници – ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА – ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo