logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија, Друштво    Аутор: новинарство    870 пута прочитано    Датум: 4.07.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

На слици уредник екумено новотарског форума, ЖРУ. ИВАН ЦВЕТКОВИЋПарохија је у предславској атмосфери. До Славе је остало још два дана. Треба све спремити. Долазе свештеници и гости на

извор: Фејсбук група: Истина је само једна – Владика Артемије

+++

Славу и на предавање које организује Црквена општина. Пре тога се мора обавити заказано крштење и венчање.

Црквењак Јаша се оженио трећи пут(две претходне жене су му умрле, а звале су се Виде. Трећу је тражио прико огласа, уз напомену, да се млада не зове Вида, и да воле жуто купатило).
Нема га у Цркви, а неко мора да помогне Попи.
Нема никога сем Живе Богомољца, повученог дедице и домаћина, за кога диване по вароши да је имао посмртно искуство и да због тога „није у реду“. Жива је једно време радио у Хамбругу, није завол’о Швапчевину и вратио се код свог Баабе на салаш.
.
Рекли су му да се ‘итно јави Попи, јер нема никог да помогне: Црквењак се оженио, Појац је болестан, а Богослов није долазио од Госпоине.

- Господине, Господине – Са „шорских врата“ полугласно и стидљиво Жива дозива свештеника.
- Па добро Живо јес’то тако ради у Хамбургу? – јавља се поп са улазник врата на кући.
- Шта Господине..?
- Па тако, долазиш не најављен. Ваљда и Поп мор’е имат’ слободно вријеме по подне? Можда се одмара, можда има секс, можда га боли глава..
- Извин’те Господине, стварно извин’те, али мени су казли да се о’ма јавим.
- Добро сада, али да знаш убудуће..Чекај де, да обучем мантију и крећемо из овије стопа.

Кућерда на лакат, велика амфор капија.

- Ајде Живо ти знаш која кућа прима попа, улази и питај дал’ примају.
- Ова прима сигурно. То су добри људи, и навек су Цркву поштивали.

- Газдааа, ооо Газда – виче поп са врата..
- Нема овде газди мој Господине. Газде су у граду, а овде је само сиротиња и паори – себи у браду говори Жива Богомољац.
- Их нема, виде трактора, виде комбајне…У мене је било трицет максимаша, са по сто и педес’ дулума. Ма тамо је поп купов’о стан годишње.

Из “задње авлије” излази домаћин, бео од прекрупе, прилази свештенику љуби га у руку, и каже:

- Добродошли, ајте унутра. Са’ћу ја, само руке да оперем.

Излази из купатила, и говори:

- Е мој Господине, ти трактори су старији од мога унука, а он још мало па 25 година, а оно није комбајн, нег’ једноредни берач, а и он је преш’о 25 лета. Стара слава, мој Господине. Цела века се трудиш да одржиш дедовину, скупљаш, штедиш: нити мора, нити одмора. Од уста одвајаш да стекнеш, и жена донесе нешто, и таман мислиш, имаш нешто синовима да оставиш, двајст, триест јутара, кад оно доћу Тајфуни, и имају по ‘иљаде ектара, и видиш да си слепчина. Некада је максим земље био одвише велик, а сада ни три не вреде ниш’.
- Даће Бог, даће Бог, само нама да је здравља, јел де?
- Даће Бог, не жалим се. После рата кад су нам комунисти однели све, јели смо кукуруз па се приживило, а саде пуни рафови, шта ти срце иште…
- Ајмо славу да опјевамо, журимо.

Свештеник се окреће према источном зиду, види икону светог Киријака Отшелника, испод ње на комоди чаша са трећином воде и две трећине зејтина, поред фитиљ и шибица, а иза чаше наваљена на зид слика владике Артемија.

Свештеник у том тренутку почиње да поја тропар и нешто му стане у грлу..

- Кмкх, кмкх, кмхх.. Јакопјени …кмкх, свободитељ…

Жива схвата да је свештеник збуњен почео тропар светом Ђорђу, и Жива почиње да поја тропар Светом Киријаку Отшелнику:

- Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче…(свештенк прихвата и настављају обојица).

После цирка 3 минуте, домаћин ставља свештенику у џеп једну новчанцу, а Живи ставља у капут, али Жива неће да узме…свештеник се окреће, и каже:

- Ми морамо поћ’, имамо много посла.
- Па седт’е минут. Дођете нам једарет у години – домаћица се разлетела и носи кафу и ракију.
- Не меремо стварно, имамо још кућа. Други пут. – док говори, већ великим корацима излази из куће у двориште.

- Да, даа Бог да се сложите, обожите и умножите – при одласку говори Жива…
- Фала Живо, и теби исто да даа Бог. – одговара домаћин.

Излазе на улицу и свештеник се џепа и говори Живи:

- Шта ти имаш да благосиљаш поред мене жива?
- Ништа Господн’е, ја сам само мислијо, унук им прид женидбу, а они би то волели да дочекају..

- И видиш ли да држе слику онога распопа Артемија, не поштују Синод. То је нечувено – такво ревновање у Бачкој? Ја то сањ’о нисам! Под хитно морамо направит неко предавање! Видиш да се та зараза шири из оније јазбина црноречких.
- Не знам господ’не ал’ мен’ се чини да је он невин, тако мали, и стар. Та њему да је до новаца, онда би пирио властима ко овај наш, и нико га не би дир’о. Наш дува у све тикве!
- Лоше ти се чини! Паз’ шта причаш Живо, ако мислиш са мном добар бит.
- Не знам ја Господ’не, ја то онако како осећам.

- Виде! Од оваке куће и газде само 500 динара..(вади новац из џепа)
- Тешко је господине данас динар зарадити, сељак нема прихода, нема плату, а рачуни долазе, па пореза. Он мора да урааани нешто да прода, да чека да кукуруз осуши на пролеће, па да прода. А треба живети.
- Видће’ш сада кад дође овај ваш поп из Жичке(из те вароши један поп је на служби у Жичкој епархији, отишао код жене, па добио и парохију), какијем колима ће доћи, а ја се возим у 307ици. Тамо ти болан Живо, сељак попу даје и до 100 евра.
- Ал’они Господине не плаћају парокијал..
- Ма какав парохијал, то је смијешно. У мене ти сељак ако не имаде пара, Попу даа шунку, цијелу сланину.
- Па шта ради с толким месом Господ’не? Ко му то поједе?
- Ма имају споразуме са месном индустријом. Рецимо ја ти одем сада код Матијевића и рекнем: Ево чисто месо, прегледано, осушено, првокласно, без генетскије модификација, и то му продам повољно..разумјеш?
- Јав напако, та није ваљда?
- Ја! Ја! Шта си мислио?.. А не ође по 500 динара, а велки трошкови! Ево сада ће ми мали на Богословију, не мере се тамо срамотит, да му се смију други. – нервозно ће поп и наставља:

- У мога кума у парохији је Родољуб Драшковић! Еее како он њега почасти.
- А ко је тај госпон’ Попо?
- Тај ти држи цијелу кондиТ’орску индустрију Живо!
- Лицидер? Та ту леба нема!
- Ма шта причаш болан? Да му кућу видиш, има базен на крову, јак је ко држава..А мога кума воли, јој што га воли.. Баш се испричају када му свети водицу, три пута годишње!

Док су ишли до друге куће, пролазе поред куће Ђорђа вулканизера, званог Ђока гума. Ђорђе је вредан, мало болешљив, није нешто Црквен, али оде 4 пута годишње. Плаћа парохијал и увек помаже око мајсторских радова када затреба у Цркви.

У том моменту Ђока Гума излази из куће.

- Ђес’Ђоко, јеси залјепио оне гуме?
- Добар дан Господине.. деда Живо. Залепио сам гуме на самртним колицима, тамо су у капели.
- Одлично Ђоко. – свештеник жури према другој кући, а Жива се зауставља и каже:
- Шта смо дужни Ђорђе мој?
- Ништа, то је за Цркву. Колико могу, ја ћу помоћи.
- Ма имаћеш фрај вожњу на њима, ха, ха, ха – рече свештеник који је већ два корака од њих и почне тако да се смеје да је све шарове узбунио у сокаку…

Жива и Ђока Гума стоје затечени и помислише обојица:

- (Боже опрости, каква неоседлана коњина)

Док иду Жива тражи право време да пита Госпон Попу да ли би он, т.ј. његов син могао да буде кум на овогодишњој слави. Матор је, можда неће доживети следећу годину, а новца су нешто скупили, и хтео би и због сина, да још то доживи.

- Господне ја би’тео нешто да вас питам, ближи се слава, па смо мислили..
- Немамо сада времена – свештеник га прекида, знајући шта би га овај питао, јер се већ кроз варош расчуло да ће се Живин Јоца јавити за кума.

Недуго после стају испpед огромне куће локалног тајкуна:
Прилазе вратима, интерфон са камером, звоне, чује се женски глас:

- Извол’те?
- Свештеник је овдје, дошли смо за славу да светимо вод’цу.
- Идите около куће, први улаз.

Улазе у хацијенду, све бела фасадна цигла, шта’ш пате буржуји од белила. Испред нас огромна дневна соба величине мање куће. На истоку стоји један екран ко стари сеоски биоскоп.
Дочекује их ТајФун, сав свилен, позлаћен, са осмехом од ува до ува.

- Ди си Попо, не даш се видети?
- Виде га што се подмладио, ти сваки дан све млађи, идеш на те куре..ха ха..?
- Сет’е људи, оћетел шта попити? Ајде Живо седи, шта си стао ту? Има и мезе за вас, мало да се приватимо, ајте ајте..(полако се сви приватише)..него Попо јел оно сигурно за сутра?
- Ма Ја, ја. Причали смо на одбору, ти си најбољи кандидат, и ред је, успјешан си бизнисмен и узор. И треба и треба.
- Значи ја сам кум од сутра? Е што волем, и камеру сам наручио, биће музике, све по п.с- у. Нек се зна када Рођа кумује!

Рођа одлази по још мезе

- Господине, али Рођа није ни крштен, никад у Цркву нису ушли. Фала Богу да је крен’о, и нек’му је све благословено, али да се прво учврсти у вери, па онда да кумује, такав је ред био некад.
- Ћут’ болан, тако ћемо га привућ’, знаш ли ти колќо он пара има? Он ти има фабрику пластике, и окитен цријева, еј!

- Ево Оче мезе, него које су моје дужности као кума, мислим ја времена немам дангубити у Цркви, а овде ме пос’о чека..Није лако ово водити.
- Ма без обавезе – налетиш кад можеш.
- А што се тиче овога? (кажипрстом чеше палац).. Ја не бих да се обрукам..Деда Живо шта је најскупље Кум поклонио Цркви, што ти памтиш?
- Једаред је Воја Гачански поклонио полиелеј, тај велики што сад виси.

- Ма то је најмањи проблем, договорит’ ћемо се..Имамо полиелеја.
Сада ти је модерно купит’ одежде за Попа, ја ћу ти то средит. Има ту у Каменици један, тај је ваки са Патријархом, возио га, сада има фабрику за свештеничке одежде, и све за Цркву. Немере те и фелон и епитрахиљ изаћ’ више од 500 до 1000 евра – озарен поп објашњава тајфуну.
- Одлично, а јел се то може увезати да сам то ја купијо?
- Ма договорит ћемо се…(смешка се поп)

- Ја сам ти јако религиозан човек, значи ја то осећам, има нешто леб те …о, ево ја када видим било коју божију кућу, ја уђем… Био сам сад у Санџаку, имам тамо једног пословног партнера, муслимана, он је дао силне паре за џамију Иш’о сам ја код њих у џамију, ма све је то исто, кад мало то преведеш са арапског оне њиове суре, то ти је као код нас што имаш десет Божијих заповести. Исто ти је то све брате мој…
- Ма није баш скроз исто, али Бог је један. Ко нас бре завади?! У мене је било пола пола, ми смо се поштовали, једни код другијех на Славу, Бајрам ишли, ма љепота једна… И тај рат све то уништи, али даће Бог.

Излазе од тајкуна и журе ка Цркви, имају венчање и крштење…
Испред Цркве млади тата вади из кола све што треба и када је видео свештеника, прилази и пита:

- Помаже Бог оче, шта треба за крштење, ја сам..
- Бог Помого.. бијело платно, једна свијећа, и добра воља.. – онако рутински одговара поп и улази.
- Сачекаћемо тату који минут, касни мало, иде са посла…
- А ђе т’и ћаћа ради?
- У Нафтагасу, у Нис-у..
- У Нафтаа.. ајте у гостопримницу, ајте ајте, немојте стојат ту, значи вас данас и вјенчавамо и крстимо вам сина, а стварно љепота Божија! У једном дану! – враћа се поп и одједном мења расположење.

После крштења, и венчања, народ се разлегао по цркви. Неки би да се сликају, неки честитају, пале свеће, али одједном поп на амвону и гласно рече:

- Молим вас, молим вас, ово је свети Храм, ваљда се мора знат неки ред. Ајмо љепо у шпалир, двоје по двоје, прво млада и младожења, ђевери, кумови, свекрови, родбина и остали пријатељи, да цјеливате и даривате Свето Писмо. Немере се изаћ’ из светог Храма ка’ из штале..!

Почне комешање, народ се џепа, стадоше сви као у војсци, и крене даривање…

Испред Цркве се полако почиње окупљати народ на вечерњу и бденије уочи славе.

Долазе и свештеници: поп Душан из Жичке епархије, поп Неша – бивши парох, поп Станко из суседног места, поп и магистар Вељко Грковић из Града.

За то време свештеник обавља разговор са кумом који је данас и венчавао и крстио.

- На те-би је велќа одговорност као кума, и ти си данас највећи свечар..
- Јесте Оче, а колико смо дужни – пита кум.
- Па слушај, твоја добра воља, али не мереш се у поноћ испрсит за трубаче и дат 200 евра, ово је ипак твоја света Црква, људи дају тако…
- Јел 200 евра у реду?
- Ма добро је кад није више..

Кум излази, и у канцеларију улази Милан лаборант. Упокоио му се стриц и дошао је да плати сахрану. Стриц није имао деце.

- О доша си? Ево данас гужва.. не знам ђе ми је глава..
- Оче да платим?
- Чекај..шта је оно било…звоно, читање, јеванђеља, литија…Значи за стрикана је било фул фулова…значи 13.800, а мени кол’ко даш..даш.
- Оче он је редовно плаћао парохијал..Ево књижица.
- Ма то је у реду, он је са тим помагао своју свету Цркву…Ово ти је мој Милане нешто друго.
- Ево 150 евра, јел то у реду? – рече Милан и мисли се: да Бог да твоја сарана била фул фулова.
- Је. Је. У реду је.
- Ако може Оче неки рачун, папир, не због вас, Боже сачувај, него знате – да има, да не помисли стрина не дај Боже. Ми смо своји, али знате како – ђаво не спава..
- Ма какав рачун, нема то, мислим то ти је то, нема у нас тога, мислим то ми не дајемо уопште. Реци тако стрини.

Народ се полако окупља и улази у Храм. Ту је тутор Власта, одборник Перица, појац Мита..

Поп Душан из Жичке епархије стиже са новим БМВ-ом металик боје, излази, на њему црна светлуцава мантија, црне наочари, златне манжетне, рајф у коси. Младим момцима који стоје са стране и гледају га говори:

- Шта је ту чудно? Сада да Христос дође на магарету ко би га слушао? Ми морамо да оставимо први утисак, да привучемо пажњу, да сведочимо Христа!

Отац Душан се јавља појцу Мити:

- Та ди сте деда Мито, како је?
- Оо, па ди сте Оче, нисам вас видио одавно, како је доле?
- Лоше, јако лоше..Владика нас муштра.. укино нам новац са целивајућих икона, и морамо плаћати кирију за црквене станове, јел мош’те то замислити?
- Та тај је онда, ко овај наш.
- Та какав наш, овај је гори.
- Какав је тај, ак’је гори од нашег…?
- Деда Мито, није наше да судимо – љутито вели отац Душан.

- Имал’ посла Оче, мислим, умиру ли људи?
- Умиру, доста лепо, доста лепо, фала Богу.
- Кажу да вам је владика болестан?
- Јесте, ваљда ће доћи неки бољи и млађи који разуме нас свештенике, ипак они немају жене и не схватају шта је породица.
- Мислите да ће млађи имати жене па ће то схватати?
- Ау деда Мито, навек сте били велик унцут!

Мало даље причају, бивши парох поп Неша и тутор Власта:

- Кажу Господине да сте оставили две иљаде евра дуга, када сте примештени у другу парохију?
- Не знам какав је то саде диван! Јер када сам придав’о парохију, мени је потпис’о књиге и овај парох и секретар. Значи дуга нема!
- Кажу да је то било фомрално…
- Јел? Па што нису гледили ди потписују? Можем ја саде мислити, да су ми то наместили.

Недалеко домаћи парох и поп Душан из Жичке спазише оца Саву..Народ га окупирао и сви траже благослов:

- Виде ону аветињу, ко је њега звао? И даље се курчи, каже неће да служи по новом док не добије папир, он је каже дао заклетву. – тихо вели домаћи парох.
- Такве треба држати на дистанци, види како му прилазе.. Ако ово дође до Владике надрљасмо к’о жути – слаже се поп Душан.

После вечерње молитве, верници полако одлазе у салу где ће бити одржано предавање магистра Вељка – свештеника из Новог Сада.

Магистар на први поглед делује смирен и тих, али приметна је трема.
Почиње предавање које би требало да се заврши са питањима верника.
Сала је дупке пуна, и народ помно слуша.

- “Раскол је нешто што…је онај чин …који Тело Христово цепа..а то јесте покушај који је најтрагичнији и најтужнији, осликава праву трагедију палог постојања..које..уместо ДА У ЕРОСНОМ ИЗЛАСКУ ИЗ СЕБЕ ПРЕВАЗИЂЕ ТАНАТОС”.

После сат времена, народ поспан од ероса и танатоса, од егзистенцијалог и личностног..

Крећу питања верника:

- Ја би приупито оца магистра: ‘оћел се мој Бааба спасти?? Ништа од Зизиуласа није чит’о, а ни од Јајараса.. Ја му кажем Бааабо, како ћеш без Есхатона, а он мени каже, цео век проведох Богу се молећи и радећи брез грамофона и микрофона па могу и брез тог есхатона – објашњава своје муке, локално спадало Васа Жирафа(општи смехотрес у сали)

- Оче, а шта се то дешава у нашој Цркви, и зашто не смемо ићи у Шишатовац?– пита нека жена.
- Тамо не треба ићи, јер влада расколнички дух, који је стран Православљу. Ми нисмо талибани нити фанатици…и свако ко тамо буде ишао биће екскомунициран и пратиће га проклетство – одговара Магистар Вељко, Магистар Вељко се презнојава и обазире као да га неко прати.

- Али Оче мени неке ствари нису јасне. Ви сте пре неки дан били на прослави светог Саве у капели светог Симеона и тамо сте се молили са католицима, па ја сада питам, како су нам они који су били ‘иљаду година у расколу и јереси, браћа и сестринска црква, а они који су наша браћа и по вери и по крви, они су највеће зло од којих треба да бежимо? – пита унук газде са тракторима.
- Молим вас, никаквог уједињења неће бити, о томе нико не прича у СПЦ. Ми Католицима сведочимо Христа, Православље – Вељко одговара, али већ гризе и усну и нокте, побелевши од муке.

- Али оче ми тамо у Шишатовцу сведочимо нашој браћи ИСТО тога Христа. Ми се надамо да ће се неки од њих вратити са тога пута, зато ми идемо тамо и у љубави певамо песме и молимо се на литургији. – каже одборник Перица.
- Не сме се нико молити са расколницима, то је гажење канона!

- А шта су молитвене осмине? – добацује Стевица, наставник хемије у пензији.

- Ја би се свима захвалила на овакој дивној беседи, и да нам увек долазите да нас просвећујете – у даху и заносу рече Биба, бивша секретарка партије и благајник у Црквеном одбору и почиње да тапше, што изазива и тапшање и “уа” повике.

Микрофон узима Поп домаћин, да и он каже неку паметну:

- Као што знате данас у нашу варош у госте посље 60 година, долазе Њемци, који су овдје прије живјели. И данас ће ето на нашу славу одслужит мису, Мислим да је ред да их братски поздравимо и направимо им добродошлицу, и покажемо Аврамово гостопримство, тако што ћемо отићи на мису и мало посједит..
Ја сам избјег’о из Коњица и знам што је рат и помирење…
Ево ту нам је пречасни жупник, Јожика, који је био код нас на служби.
- Па што се не вратите у Коњиц и тамо идете на мисе са вашим комшијама, и ширите љубав, него Нас учите како да волемо своје комшије, к’о да ми то не знамо без вас и фратра? – цинично пита Живин син Јоца, несуђени кум.

- Ти људи су наше бивше комшије и они су можда дошли као инвеститори, и треба да их дочекамо са љубављу и да се заједно помолимо Богу – наставља директор Мића, бивша комуњара и члан црквеног одбора.

Комешање у сали.. Неки гласно негодују, неки устају и напуштају салу, а неки би да поставе питања.

- Слажем се да треба да покажемо и Аврамово и српско гостопримство, зато мислим да треба те људе да позовемо овде да их почастимо, са овим што смо као парохија спремили, а чуо сам, доста тога се спремило. Да тако покажемо љубав, а не заједничком молитвом, која је формална, неискрена и лажна. – рече наставник Стевица.
- Нису они жељни нашега меса, имају они што ти и не мислиш – као из топа одговори поп домаћин.

- Људи, све је то исто. Исти је Бог. Ово можемо искористи на обострани интерес. Ово је добро за пословне контакте. Боље да одемо на мису, католици су јаки у свету. Ватикан, то је најмоћнија држава, а јести можемо увек. Већи ће утисак оставити ако ми одемо на мису – у трансу виче, нови кум, тајфун и власник фабрике пластике и окитен црева.

- Директоре Мићо, твој отац је добио кућу Јохана Духачека, па пошто је његов унук дошао да види своје порекло, а ти га угости и тако покажи љубав! Шташ’ ти нас водити фратру да се ми прид фратром молимо? – резигнирано викне појац Мита.
- Причате којешта! Њима је Њемачка држава обезбједила смјештај и плаћен Хотел! – љутито рече поп свом појцу!

Појац Мита се окреће народу, и онако тихо каже:

- Ет’ саде знате по коме је КОЊиц добио име!

Сви који су то чули, попадаше од смеха.

Устаје Жива Богомољац, некако се избори у општој галами да привуче пажњу, и сви ућуташе:

- Народе мој, као што знате ја сам овде одрастао са Швабама и католицима, и могу вам рећи навек смо лепо живели, никад једну ружну реч нисмо рекли. Дош’о је рат, њихово срце је лупало за ‘Ителром, и они су опет кренули за својим вођама.
Дошли су комунисти који су чинили страшне злочине и према нама и према њима који су остали(Швабе су пре тога већ кренуле за Немачку, ја нисам био овде него у Дахау на робији, и сретао сам их успут када сам се враћ’о, после америчког ослобођења).
Тада смо били заједничке жртве, иако су нас цели рат таманили.
Човек је човек, морамо сваког волети и свакоме опростити.
Данас је наша слава свети Киријак, и покажимо да смо Хришћани, Срби и људи. Код мене је последњих 50. година долазио мој комшија Шваба, и све сам му опростио, и спав’о је код мене, јер га Бааба директора Миће није хтео пустити у кућу само да види своју собу где се као мали играо…
Ајте да их угостимо, да их наранимо, да им покажемо да знамо да праштамо, и да покажемо да нам не треба ново братство и јединство у које ће нас водити попови и фратри, са новим комунизмом који се саде зове екуменизам.
Ако их не позовемо на ручак, него одемо тамо, мислиће људи да смо цигани који су дошли да испросе који евро.

Народ је тапшао, свештеник је био љут као рис, а магистар Вељко Грковић је изашао и панично викао:

- Ово је измакло контроли, ово ако дође до владике(сада има тих камерица на телефонима) ја сам готов! Џабе школа! Моја каријера је завршена! Јао, радићу као вероучитељ у Вилову!(тресе се и почиње да плаче)

После предавања доста народа је отишло кући, а одборници Стојан парничар, Драган бербер, благајник Биба партијка, директор Мића, нови кум Рођа тајфун, са свим свештаницима су отишли на Мисно славље у Катедралу.

После Мисе, попови, њихове жене и деца, и пар људи из ЦО је наставило дружење у познатом ресторану уз срнетину Стојана парничара.

Деда Жива се спрема да умре(овај пут за стварно и коначно), и кад год може он оде до Љуљака.
Оде и до наше цркве и каже да није примет’о да тамо нема благодати, а ни да је има више код његовог проте из Коњица.

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.10150101260416606.280743.93589526605

извор: Фејсбук група Истина је само једна Владика Артемије





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo