logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Економија    Аутор: Драган Видаковић    1.278 пута прочитано    Датум: 23.06.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

GenšerOsamdesetpetogodišnji Hans Ditrih Genšer, nekadašnji ministar spoljnih i unutrašnjih poslova Nemačke, bivši pripadnik Hitlerjugenda

Dragan Vidaković, 22.06.2011

+++

koji je kasnije služio u pomoćnim jedinicama nemačkog vazduhoplovstva od 1943. do 1944. i 1945. bio mobilisam za radnu obavezu, povodom proslave dvadesetogodišnjice secesije Slovenije i Hrvatske u kojima je imao centralnu ulogu ovekovečenu odom hrvatske zahvalnosti „Danke Dojčland“, obaveštava da je njegova potpala Balkana 1991. zapravo „Donela mir“!!!

To što Genšer naziva mirom vrlo precizno opisuje Jirgen Elzeser: ” Obrazac svih ratova koji su se desili u bivsoj SFRJ bio je istovetan: glavni ratni piroman bila je Nemačka a Amerikanci su pozar gasili sa benzinom”.

U svojoj knjizi ruska istoričarka Jelena Guskova je, pozivajući se na Stjepana Mesića, napisala da su se “papa i Genšer složili da je najbolje da Jugoslavija prestane da postoji” U skladu sa tim dogovorom, dobri đačić surovih učitelja je sa govornice hrvatskog Sabora bahato poručio: “Ispunio sam zadatak, Jugoslavija više ne postoji”.

Jugoslavija, izmešana verski i nacionalno, nažalost nije mogla tek tako da sledi te “mudre” reči, već je prestajala da postoji postepeno uz more krvi i reke zločina jer su jedni do drugih, kuća do kuće, zaselak do zaseoka, ulica do ulice, grad do grada, republika do republike živeli izmešani pravoslavci, katolici i muslimani, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Albanci…tako da ni prosečno obavešten Evropljanin nije mogao da ima dileme oko toga kako će i u kakvim mukama umirati ta država, a kamoli tako ugledne i obaveštene osobe kakve su papa, Genšer, Mesić i mnogi drugi koji se danas prave nevešti i žure da završe stvar pre nego se neko seti kako je i zašto je sve to počelo. (1)

Niko naravno ne veruje u poštene namere Hansa Ditriha Genšera kada su Srbi i Srbija u pitanju, ali čak i da je bio naivan, morao bi, da je pravde, da sedne na optuženičku klupu za ubistvo SFRJ iz nehata.

Mnogi će reći da tu državu nije bilo šteta ubiti, ali pucanjem u nju je samo dat start za trku zločina, tako da njegova rabota nije donela mir nego krvavi rat, a to što je mir napokon došao, ako je zbilja došao, nije Genšerova zasluga, nego zasluga zamora materijala i zasićenosti interesa onih koji su balkanske urođenike gurnuli u kasapnicu zarad svoji interesa utemeljenim na patloškim porivima oličenim u besmislenom gomilanju zelenih dolarskih papira zbog koji će uništiti čitav svet.

Naravno da, iako je star, Genšer savršeno dobro zna kakav je mir donela njegova sramna uloga devedestih na Balkanu, i pokušava da pilatovski opere krvave ruke znajući da to što ne odgovara na zemlji gde slični njemu drže i sud i tužilaštvo, nema nikakvog značaja tamo gde se nepovratno zaputio, gde će sasvim sigurno odgovarati za sva nedela koja su proistekla iz njegovih zemaljskih dela.

Kakav je mir doneo Genšer najjezivije podseća devetnaesta godišnjica kada je od 22. maja do 19. juna 1992. godine na Odeljenju za intenzivnu negu banjalučkog porodilišta umrlo je 12 beba, zbog nestašice kiseonika, potrebnog za adekvatan tretman, a preživela beba – Slađana Kobas umrla je nakon 13 godina, od teške bolesti.

U to vreme su hrvatske i muslimanske snage pod blokadom držale “posavski koridor”, koji je povezivao bosansku Krajinu i Srbiju, čime je bilo onemogućeno da se potreban kiseonik dostavi kopnom.

Pri tome se protura da je jedini put kojim je kiseonik bilo moguće dostaviti bio vazdušni, ali zbog zabrane leta nad teritorijom BiH od Saveta bezbednosti UN, avionu koji je trebalo da iz Beograda dostavi kiseonik Banjaluci, nije bio dozvoljen let.

Naravno da je ovo notorna laž. Sramne Ujedinjene nacije su mogle da su htele na milion raznih načina da dostave kiseonik, a nisu, jer su bile i ostale puki intrument za sprovođene bezumne politike, čiji je Genšer paradigmatični promoter, a čija je sadržina kao što vidimo ubijanje u cilju postizanja mira.

Ipak izgleda da Genšer ima neke ostatke savesti koji mu ne daju mira, grizu ga čim pokušava na zalasku života da svet oko sebe uveri u nešto u šta ni sam ne veruje. Zna da će bar za nevino pobijenu decu zasigurno platiti, da se ničija savest, ma kako delovali da su bez savesti, ne može iskupiti na reci suza pobijene dece.

Odneće ih vrtlozi tužnih očiju Bojane, Milice, Branimira, Irene, druge Milice, Dalibora, Miljane, Vladimira, Miomira, Dragane, petnaestoro dece od 2 do 12 godine iz porodica Ahmetaj i Hasnaj, Ivana, dvoje dece Adema Munčaja i Arta Lugića, Olivere, Julijane, Miroslava, Ljiljane i njene nerođene bebe, Gordane, Milana, Dejane, Stefana, Marka, drugog Marka, Sanje, …

Znaju odlično da im bog koji stoluje na Zemlji ne može pomoći jer ni sam sebi nije mogao da pomogne kada je javno i ponižavajuće umirao ostajući bez glasa sa očima punim suza, kao običan nemoćni starac ni nalik Bogu niti njegovom izaslaniku

Dragan Vidaković

(1) http://www.novinar.de/2010/01/27/covek-zadatka.html





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo