Вести

новог србског православног храма св. прокопије, у манастиру светог николаја жичког и охридског, у мичигену – с.а.д.

Михаило В. Микић, 22.05.2011
+++

У суботу 8 маја по Србском православном Јулијанском календару, или 21 маја о.г. по римокатоличком световном календару, на дан Светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова, освећен је КРСТ на куполи новог Србског православног храма Св. Прокопије, у манастиру Светог Николаја жичког и охридског, у америчкој савезној држави Мичиген.

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=b9fmz0GNlA0]

Сами чин освећења КРСТА на куполи новог храма , послије Свете Литургије, извршио је са благословом надлежног Епископа Њ.П.Г. Лонгина, Високопречасни Протојереј Ставрофор, о. Марко Пантић, Професор богословског факултета из Либертвила у Илиноју, са више свештеника који у далекој туђини остадоше вјерни Богу и Србскоме Роду, у присуству великог броја христољубивог и слободољубивог Србског народа из Канаде и Америке.
Доносећи тако благослов надлежног Епископа Новограчаничке средњо-западно америчке Епархије Њ.П.Г. Лонгина, о. Марко Пантић послије Свете Литургије, као некадашњи професор и учитељ о. Радише Нинковића из времена његових богословских дана у богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки код Кистања, се бираним јеванђељским ријечима обратио присутним верницима, говорећи о значају за Васколико Србство и нашу Свету Православну Цркву Христову, овог новог храма којег о. Радиша Нинковић са својом богољубивом породицом: протиницом Босом и дјецом, уз подршку појединих људи добре воље сада подиже као њихову задужбину посвечену Богу и Србскоме Роду.

Храм је посвећен Светоме Прокопији, Светитељу који се вијековима са љубављу прославља у благородном дому православних Срба Нинковића, као њихов покровитељ и заштитник, а манастир је посвећен Светом Николају жичком и охридском, великом духовнику и угледном јерарху наше Свете Цркве, који свој овоземаљски живот оконча у далекој туђини као политички емигрант – избјеглица. Послије свога ослобађења при крају Другог светског рата, из злогласног нацистичког логора у Дахау, Владика Николај заједно са хиљадама других Срба и Србкиња, бјежећи испред комунистичким робством, испред њиховог безбожничког насиља и прогона, уточиште је нашао у Америци, предајући послије тога дух свој Богу који га је дао, а тело земљи од које оно бјеше саздано. Прошло је двадесет година од када је прах земаљски Владике Николаја враћен у Србију – којој и припада, у његово родно мјесто – Лелић, у коме је он угледао светлост овог свијета и учио се мудрости Светог Јеванђеља, а ово је први манастир у Америци који носи име овог великог Србског Светитеља.

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=9kcogsXpN10]

Тако и овај манастир и храм у њему остају као вјечно сведочанство једног времена, који сведоче о томе докле су Срби у својој несрећи далеко стигли. Ове светиње сведоче такође о нашем времену пуног неслоге и издајства Бога и Србства: Православља и Светосавља од појединих самих “ Срба“ који осим свога биолошког порекла ништа друго са Србством немају, али оне остају неком новом младом Србском поколењу и као сведочанство Божије љубави према грешном народу Светог Саве, јер није то случајно што је о. Радиша Нинковић решио у ове наше дане свеопштег отпадништва од Бога и Србства: Православља и Светосавља, да подигне манастир Светог Николаја и храм у њему у част Светог Прокопије, а све у славу Бога, на своју духовну радост и корист нашем многострадалном народу Србском. Све што време више пролази, све се боље и јасније види да је то била и остала воља Божија и промисао Његова, која непобитно сведочи о томе да Бог не заборавља народ свој, него да Господ стрпљиво чека да се Срби покају за грехе своје и попут блудног сина поново Христу врате, као Оцу своме Небескоме.
О. Радиша Нинковић, као човјек којег боле све ране Србског рода, посматрајући неслогу и издајство у нашем народу, са болом у души својој још прије неколико година затражио је зато благослов од надлежног Епископа да подигне у славу Бога а на корист Србског Рода – ЦРКВУ, у којој треба да се поји Света Литургија овог свијета као и онога по Типику Светог Саве, онако како су то Свету Литургију и остала богослужења, служили и Сви Свети Оци наши у Роду Србскоме од Светога Саве до данас.

Преосвећени Владика је благословио ову његову добру намјеру, и о. Радиша ускоро послије тога уз Божију помоћ и новчану подршку најприје своје христољубиве породице, а затим и појединих људи “добре воље“ којима на срцу лежи правда и слобода, у Чајни у Мичигену, у близини саме границе са Канадаом, на 30 миоља сјеверно источно од Детроида, најприје купује 25 екара земље са кућом и пратећим објектима, а затим, убрзо послије тога на запрепашћење “Невјерних Тома“ који обично “Србију“ уз флашу и чашу, јагњеће и прасеће печење и за време поста, он од надлежних државних органа власти добија дозволу за гробље и подиже велелепну цркву, која још увијек није у потпуности завршена, јер за градњу једног таквог храма потребна су велика новчана средства којих никада довољно нема. Због тога о. Радиша ради као камионџија, и све што заради он улаже у звршне радове ове своје Свете задужбине, која ће да сведочи и послије његовог одласка са овога свијета у Царство вечног спокоја и мира – пријатељима Божијим и његовим на вечну радост, а непријатељима на жалост, о његовој вјери и љубави према Богу и Србскоме Роду!

Иако је задужбинарство вјековна традиција у Србскоме народу, мало је појединаца који су себи попут оца Радише још за живота подигли најљепши споменик који ће да сија међу Србима и онда када њега више небуде било међу живима. Заиста, примјер за углед, достојан поштовања и сваке подршке, јер некада су задужбинари најприје били владари: цареви, краљеви, војводе и деспоте који су оснивали своје задужбине, а послије пада Србског народа у турско робство, бригу о Цркви Божијој, о обнављању старих и подизању нових храмова преузео је на себе христољубиви и слободољубиви Србски народ постакнут својом дубоком вјером у Бога: Истину и Правду Његову.
Тако су подигнуте по неприступачним предјелима Србије, Босне, Црне Горе и осталих Србских земаља које су биле у турском робству, многобројне цркве брвнаре, јер њихови титори и приложници нису били некада моћна и богата Србска властела која је изгинула у многобројним ратовима у борби за Крст часни и Слободу златну, већ Србски сељак који у турском робству није смијо ни да игра ни да пјева.

Међутим, у предјелима који су били под влашћу културно напредније и економски имућније Хасарбушке монархије, Срби су подигли многе своје Православне цркве и манастире, које и данас сведоче о њиховој некадасњој слави и богаству, и докле се простиру земље Србинове!

Напуштајући милом или силом, из економских, политичких и других разлога своја вјековна Србска огњишта, народ Светог Саве са собом често пута ништа друго у туђину није понео осим своје хришћанске, православне и светосавске вјере у Бога, коју је чувао као зјеницу ока свога, и љубави према Цркви Његовој, о чему сведоче многобројни Србски православни хришћански храмови, подигнути широм овог земљиног шара, коима се придружила сада и задужбина Високопречасног оца Радише Нинковића, и његове христољубиве породице. О манастиру Светог Николаја и завршним радовима на самоме храму Светог Прокопије, можете да сазнате више и да видите на You tube.

Оцу Радиши и његовој благочестивој породици, као и свим ктиторима и приложницима овога Светога храма, од нас Срба вјере Светосавске нека је вечна хвала а од Бога небеска награда, за све добро које они у животу своме чине за наше вољено и Богу драго Србство. Амин. Боже дај!

Свештеник: Михаило Микић