Вести

– ili zašto V. Dimitrijević „igra“ kako A. Jevtić „svira“ –

Autor teksta Arhimandrit Simeon četvrtak, 26 maj 2011 15:13

+++

5) Ikonomija ili Akrivija – Epilog

Došlo je vreme da polako privodimo kraju ispitivanje i analizu Teorije koju zastupa g-n Dimitrijević, a koja je prikazana u prethodnim poglavljima ovoga rada.

Koji su, međutim, izvori ove Teorije, koji su njeni kreatori, koji su to izvori sa kojih se g-n Dimitrijević napaja, žedno upijajući „znanje“ koje oni štedro „prosipaju“ (osim već prethodno pomenutih, koji deluju u jednom širem društvenom kontekstu, i takvom teorijom samo prikrivaju druge, stvarne, namere, druge ciljeve i sasvim drugi koncept koji suštinski sprovode i zastupaju)?

Neće začuditi, verujemo, mnoge, činjenica da su izvor pomenute Teorije upravo oni koje g-n Dimitrijević zaista veoma ceni i poštuje, koje neprekidno hvali i na koje se stalno poziva (ili ih čak imitira u svojim nastupima, pisanjima, govorima…, kao svojevrsne gurue?), na šta smo do sada već ukazivali1, a zapravo javni, osvedočeni, neskriveni, bezdušni, nemilosrdni, lukavi i na sve spremni gonitelji Episkopa Artemija.

Teoriju ikonomije zastupa bivši Episkop hercegovački, kako u Srbiji tako i u Grčkoj2, latinoumni (i od Pape prstenovani) Arhijerej sa Cetinja, bezakona i anti-crkvena Uprava Eparhije raško-prizrenske…

Pa i g-n Dimitrijević u beskrajnim (ili besomučnim?) citiranjima „neospornog teološkog autoriteta“, „jednog od najuglednijih živih pravoslavnih teologa u svetu“ A. J. u svojim tekstovima, bira upravo delove gde on govori o „Ikonomiji“!

Radi se očigledno o jednoj konstanti. Jer ono što kaže i ustvrdi g-n A. J, to je „neosporno“, i ko to sme zatim da dovede u pitanje, ili ne daj Bože, opovrgne?

Onaj ko se usudi da mu se suprotstavi, da mu oponira, da zastupa drugačiji stav od njegovog (da li baš njegovog lično, ili njemu nadređenog, drugo je pitanje), i da to izrazi i izražava javno – i time svakako smeta, šteti i opovrgava izvršenje projekata koje dotični sprovodi – biva neizbežno kritikovan, nipodaštavan, ružen, ismevan, omalovažavan, klevetan, gonjen, satanizovan, kažnjavan… od njega i „njegovih“.

To je dobro osetio, na svojoj koži, kako Episkop Artemije, tako i dolepotpisani.

Stoga i V. D, ali i Ugledni srpski intelektualci, verno sleduju stopama Neospornog teološkog autoriteta, ne odstupajući od njih ni za pedalj, eventualno se odvažujući da mu se obrate(!) i zamole ga za „čovekoljubivije“ postupanje.

Stoga i u javnim obraćanjima, kojima tobože brane Episkopa Artemija, neminovno uzimaju za moto citate Neospornog teološkog autoriteta.

Dovoljno je navesti ovde primer jednog Uglednog srpskog intelektualca, koji izjašnjavajući se o pitanju progona Episkopa Artemija, neizbežno priziva i Neosporni teološki autoritet, naglašavajući pritom da je on „Neosporan“, rečima – „bez obzira da li se mi slažemo sa njegovom naukom ili ne“! I to upravo u vreme kada je Neosporni, kao kvazi-Administrator raško-prizrenski, ne samo vršljao, nego harao Eparhijom, satirući sve što je mogao. Po kojim to kriterijumima se može činiti, sve što je činio već navedeni A. J, i govoriti sve što je govorio, i pritom ostati Neosporan? Pitanje kriterijuma, kao ključno pitanje, postavili smo i u trećem poglavlju ovoga rada, govoreći o pokretima Uglednih srpskih intelektualaca. Mi svakako nećemo navoditi te kriterijume kojima operišu Ugledni srpski intelektualci.

Naravno da se mi ne slažemo sa „njegovom naukom“, tj. sa „naukom“ Neospornoga, niti smo se ikada slagali, niti se možemo slagati. To smo i dovoljno puta, i na dovoljno rečit način pokazali, u godinama koje su iza nas.

Mi se slažemo sa „naukom“ Crkve, tj. Bogočoveka Hrista, i trudimo se da njoj sledujemo, ali pritom poštujemo odluku bilo koga, pa i Uglednih srpskih intelektualaca, da sleduju „nauku“ Neospornoga.

Po svemu učinjenom, i pre svega izrečenom, i to samo tokom 2010. godine, ne bi li se Neosporni pre mogao usporediti sa poznatim Baronom Minhauzenom? Nije li crta koja ih vezuje i koja ih spaja u delovanju – zapravo „neosporna“?

Međutim, i pored svega, dotični A. J, posmatran kroz dioptriju Uglednih srpskih intelektualaca, jeste Neosporni teološki autoritet! Naravno, i ovde bi se moglo postaviti pitanje kriterijuma, po kojima je navedeni A. J. uopšte i svrstan među Neosporne teološke autoritete? Ali, to je svakako u domenu intelektualnih i moralnih okvira Uglednih srpskih intelekutalaca.

Osnovna, međutim, i suštinska pitanja koja se nameću nakon upoznavanja sa Teorijom g-na Dimitrijevića, jesu sledeća:

1. S obzirom da se g-n Dimitirijević zalaže za primenu Ikonomije, šta je onda u konkretnom slučaju Akrivija?

– pošto je Akrivija tačnost, bilo bi časno da g-n Dimitrijević, kao već toliko eksponirani i samoreklamirani, javni i medijski „branitelj“ Episkopa Artemija kaže šta je u slučaju progona Episkopa Artemija tačnost-Akrivija

– verovatno neka od kazni – raščinjenje, zabrana sveštenodejstva, razmonašenje…

2. Za koja nedela treba primeniti Akriviju (ili Ikonomiju, analogno) na Episkopa Artemija?

– bilo bi mužastveno da g-n Dimitrijević saopšti javnosti koja su to nedela Episkopa Artemija za koja on traži od Patrijarha, Sinodalaca, Trojke, Sabora – snishođenje, čovekoljubivije postupanje, „primenu ikonomije“…

3. S obzirom da se govoreći o ovakvim stvarima ne može govoriti „u vazduhu“, neutemeljeno – i mi smo uvereni da g-n Dimitrijević nije govorio „u vazduhu“ i nepromišljeno – postavlja se pitanje na osnovu kojih kanona bi bila primenjena Akrivija?

– očekujemo da g-n Dimitrijević ima dostojanstva da javno potvrdi kanonski osnov, tj. da navede Kanone na kojima bi se bazirala primena Akrivije – jer je već javno tražio odstupanje od Akrivije i primenu Ikonomije

Episkop Artemije je u toku 2010. godine višekratno kažnjen

– u februaru – od strane Sinoda

– u maju – od strane Sabora

– u septembru – od strane Sinoda

– u novembru – od strane Sabora

G-n Dimitrijević je pre novembarskog Sabora tražio od Jerarhije primenu Ikonomije za Episkopa Artemija na predstojećem zasedanju.

Taj čin g-na Dimitrijevića svakako je podrazumevao sledeće:

– saglašavanje sa do tada izrečenim kaznama Episkopu Artemiju – u februaru razrešenje dužnosti od strane Sinoda, u maju uklanjanje sa Eparhije i zabranu daljeg boravka u Eparhiji od strane Sabora, u septembru zabrana sveštenodejstva od strane Sinoda

– priznanje tih kazni kao opravdanih i osnovanih – za postojeća nedela i krivice koje je počinio Episkop Artemije

– priznanje tih kazni kao kanonskih – utemeljenih na odgovarajućim Kanonima

– priznanje tih kazni kao procesno ispravnih – donetih kroz adekvatnu proceduru

Stoga je i izašao u javnost sa porukom da na Artemija treba primeniti Ikonomiju – za krivice i za nedela koja je počinio, koja su dakle nesumnjiva – jer se Ikonomija ne primenjuje za pretpostavke, priče, nagađanja i tsl, nego za utvrđene krivice, nedela i prestupe, i po konkretnim Kanonima!

Izvesno je, takođe, da g-n Dimitrijević u prenošenju ovih poruka nije bio samostalan u delovanju, tj. prenosio je konkretno stavove, pogled na svet i sliku stvarnosti koju su kreirali i plasirali gonitelji Episkopa Artemija.

U ovom smislu želimo da napomenemo da ne zastupamo ovde tezu da je g-n Dimitrijević radio isključivo po nalogu, nego da je zajedničareći u duhu gonitelja Episkopa Artemija – A. J, g-na Bulovića iz N. Sada, latinoumnog Mitropolita Amfilohija i drugih sličnih – samo prenosio stavove koje je životno delio sa njima, i koje su oni inicijalno uobličili.

To drugim rečima znači – ne mora se biti Holanđanin da bi se ponašao kao Piter Fejt. U prethodnom poglavlju već smo naveli motive Pitera Fejta za takvo njegovo postupanje. Prethodno navedenim mogao bi se dodati još jedan – prinadležnosti koje g. Piter Fejt prima za sprovođenje takve politike, i koje svakako nisu zanemarljive. O motivima g-na Dimitrijevića zadržali smo rezervu da se izrazimo u formi pitanja.

U suštini, Teorija koja se plasira znači da se bezakona činjenja i bezdušni progon uvijaju u oblande kanoničnosti i crkvenog Predanja, i prikazuju se zatim kao kanonsko postupanje.

Tome se, u ovom slučaju, dodaje još jedna dimenzija – priziva se crkveni princip Ikonomije, i gonitelji se prikazuju u čovekoljubivom, milosrdnom, humanom svetlu!

Bilo bi, svakako, časno, i mužastveno da g-n V. Dimitrijević pruži odgovor javnosti na gore izneta tri pitanja, koja muče savest svakoga Hrišćanina koji želi vladavinu Kanonskog poretka u Crkvi, i koji čuje iz usta branitelja Episkopa Artemija – apelovanje na primenu principa Ikonomije! Nije, naravno, neophodno da g-n Dimitrijević odgovara na sva ostala pitanja koja su proistekla i postavljena tokom pisanja ovoga rada.

Da li će to g-n Dimitrijević učiniti? Da li će pokazati primer časti i mužastvenosti – javnosti, a pre svega svojim sledbenicima?

Imajući u vidu pismo Uglednih srpskih intelektualaca, koje je te vrline potpuno lišeno, a gde se nalazi i potpis g-na Dimitrijevića, nade nisu mnogo svetle.

Poznato je takođe da je g-n Dimitrijević napisao desetine stranica o pomenutom problemu progona Episkopa Artemija, ali je mnoga suštinska pitanja ostavio neodgovorena, kod mnogih je svojim tekstovima izazvao nedoumice i nova pitanja, mnoge je doveo u zabludu i krivo poimanje, mnoge stvari nije dorekao.

Da li će ih doreći, pojasniti, reći šta zaista misli i na kojim stavovima stoji?

Mi se ovde, naravno, nećemo upuštati u pretpostavljanje budućeg činjenja g-na Dimitrijevića.

Jedno je međutim sasvim sigurno – kako odgovaranje na tri prethodno navedena pitanja, tako i neodgovaranje, poslaće sasvim jasnu poruku i razrešiti nedoumice kod onih koji ih imaju.

Potrebno je povodom primene Ikonomije učiniti još jednu napomenu. Ikonomiju uvek primenjuje nadležni organ. U ovom slučaju Patrijarh i Sinod, kao i Episkopi bliski Sinodu po pitanju progona Episkopa Artemija, nemaju više nadležnost za postupanjem nad njim. Naprotiv, oni sami se nalaze u poziciji da budu sudski procesuirani i kažnjeni, za sva bezakonja koja su učinili, i to ne samo u slučaju progona Episkopa Artemija nego i u mnogim drugim slučajevima, a nikako da donose dalje odluke o sudbini svoje žrtve, i još da uz to čine Ikonomiju!

Kako se, zatim, može zaobići i 130. Kanon Kartagenskog Sabora (i njemu srodni Kanoni), koji kaže da kada neko podnese više tužbi protiv sveštenog lica, pa ne može dokazati jednu od tužbi, tada mu se više ne dopušta da druge tužbe iznosi.

Šta su sve prethodnih godina radili g-da Jevtić, Bulović, Radović, Durić i drugi, kakve su besmislene tužbe i klevete iznosili protiv Episkopa Artemija i nas lično, i kako su se svaki put sramno iskompromitovali, poznate su stvari. Njima očigledno nije bitno da li će se iskompromitovati pred Crkvom, imajući, kako izgleda, druge činioce pred kojima se ne smeju iskompromitovati.

Međutim, oni i posle svega toga nastavljaju da iznose tužbe, i da zahtevaju kažnjavanje, pa čak da oni sami i kažnjavaju!

Obraćati se posle svega njima i stavljati im u ruke odlučivanje o kaznama prema Episkopu Artemiju je pre svega anti-kanonska radnja, a ne bi se moglo zaobići i pitanje njene moralnosti! I još im uz to prizivati mogućnost da čine Ikonomiju – da tobož pokažu svoju milost! Osvedočeni javni gonitelji i nepomirljivi neprijatelji!? Pa takvo postavljanje stvari, prema već uobičajenom izrazu – vređa inteligenciju prosečnog čitaoca! Ako je i od ”branitelja” Episkopa Artemija, g-na Dimitrijevića, mnogo je!

Ali, dolazi vreme da se njihova bezakonja iznesu pred Sud, te da se i oni privedu „k poznaniju prava“. Možda im tada pomognu usluge nekoga od kvazi-eksperata, koji im danas pokorno služe.

Treba dodati da bi tužilac koji nije mogao dokazati svoju tužbu morao biti podvrgnut istoj onoj kazni koja se predviđa za tuženoga.

G-din Dimitrijević je uoči Vaskrsa ove godine uputio i poziv za oproštaj(!) – „zato sada, u ozračju Svetlog Vaskrsenja Hristovog, uznastojmo da se pomirimo, da oprostimo jedni drugima, da se vratimo Istini koja je Ljubav“.

Nije li, međutim, neophodan preduslov za opraštanje od strane onepravdovanoga, prethodno traženje oproštaja od strane onih koji su nepravdu i bezakonja činili?

G-n Dimitrijević, vidimo, na to ne polaže pažnju. Žrtva je pozvana, od strane g-na Dimitrijevića da oprosti, dužna je dakle da oprosti, i olakša svojim goniteljima da nastave dalje. A g-n Dimitrijević da se zaodene aurom velikog pomiritelja, i, verovatno, kapitalizuje svoj trud.

Patrijarh, Sinod i Episkopi oko njih nijednog momenta nisu tražili oproštaj od Episkopa Artemija za sva bezakona činjenja prema njemu i njegovim monasima. Očigledno da im oproštaj od Episkopa Artemija nije ni potreban, niti smatraju da imaju krivicu prema njemu.

Treba li Episkop Artemije tada da im svoj oproštaj nameće, i zašto – kada je očigledno da oni niti imaju svest da su mu nepravdu učinili, niti se kreću u pravcu popravljanja i normalizacije nastalog stanja?

Arhim. Simeon

Napomena
Не ради се о Икономији него о Правди I
Не ради се о Икономији него о Правди II
Не ради се о Икономији него о Правди III

1. Videti naš tekst Mitropolit Amfilohije za Romfeu, gde smo ukazali na njegova „lamentiranja nad Veličinama“, kao i tekst Sinod izdaje Kosovo i Metohiju, fusnota 42, gde smo skrenuli pažnju na njegovo slepo sledovanje stopama gurua A. J, kada, da bi opravdao krivotvorenja „učitelja“ a otežao položaj Episkopu Artemiju, nije prezao od falsifikovanja istorijskih činjenica.

2. Videti recimo njegova „bratska“ pisma Episkopu Artemiju, kojima se toliko hvali i na koja je toliko ponosan.

http://www.eparhija-prizren.org/autori/klirici/arhimandrit-simeon/370-ne-radi-se-o-ikonomiji-nego-o-pravdi-epilog.html