logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    903 пута прочитано    Датум: 27.05.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

008.jpgДевети мај текуће 2011.-те г. је не само прослављен у читавој демократској и антифашистичкој Европи

Проф. др. Петар Грујић, Земун; Доцент др. Владислав Б. Сотировић, Виљнус

+++

као званични „Дан Победе” над Силама Осовине (Немачка, Јапан и Италија) и њихових сателита (Словачка, Хрватска, Бугарска…) већ нас је и уједно потсетио још једанпут на крај Другог Светског рата на тлу Старог континента. Да се потсетимо да је то био завршетак оружаних дејстава и политике геноцида са дотада у повести невиђним жртвама, али пре свега цивилног становништва, – геноцида у коме су Хрвати и босанскохерцеговачки муслимани као „хрватско цвијеће” уписани у анале светске повеснице као најзверскији кољачи (Срба) које памте историографи од стварања Света па до наводне ликвидације Осаме Бин Ладена. Међутим, ратне операције те 1945. г. се нису завршиле и на тлу Југославије, где је настављен обрачун са ненаоружаним некомунистичким формацијама грађанског рата најмање још годину дана.

Оно што је најбитније истаћи у овом тренутку је то да након 66 година од завршетка Другог светског рата у светским оквирима тај исти рат у Србији и међу Србима још увек траје, само сада уместо ватреним оружјем, пропагандно-политичким средствима (укључујући и она средства повесно-изворно-фалсификаторске провенијенције), пре свега путем јавних медија а на првом месту оних интернет-електронског карактера. На то су нас потсетили, поново као и у низу претходних година, коментари у нашој штампи, који нашу ратну и послератну повесницу гледају још увек кроз комунистичку призму, са неизмерним ретроспективним оптимизмом. Тако смо ових дана маја 2011.-те г. у једном од таквих брозоморних коментара могли да прочитамо да су припадници Југословенске Војске у Отаџбини (ЈВуО), тј. „бивши четници”, прешли у Титову Југословенску Армију (ЈА, тј. партизанску војску), после наредбе краља Петра Другог Карађорђевића од 12. септембра 1944. г. О овој још увек неистраженој епизоди с краја рата мало је писано тако да су многе ствари остале недоречене, али и невероватне.

Ипак, док наши историчари, овде мислимо на оне који су рођени после 1935. г., дакле не они који су били активни учесници рата и као такви не могу имати нужни кредибилитет повесне објективности, не расветле овај значајни период наше савремене повеснице, који ће обележити карактер  нашег друштва за следећих 70 година, сматрамо да је крајње време да се широј читалачкој публици предоче неке релевантне чињенице, или макар неке назнаке стварних повесних догађаја.

Да почнемо од већ споменуте „Наредбе” краља Петра Другог. Пре свега звучи крајње невероватно да номинални суверен државе и уједно као такав и врховни командант ЈВуО (тј. својих сопствених легитимних оружаних снага у држави чији је још увек легитимни суверен) изда овакву наредбу, коју су припадници ЈВуО, а пре свих ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, од истог тог краља постављен, начелник Врховног штаба  ЈВуО, с правом доживели као нож у леђа, односно као акт велеиздаје. Међутим, овде се поставља и круцијално питање у чему је могла бити ствар са овом тзв. „Наредбом”? Док се не обелодане историјски документи, (али не они из комунистичке архиве „Војно-историјског института” у Београду, тог стоваришта и ђубришта НОБ-истичких ноторних фалсификата), обични грађани ове земље су принуђени да се баве пре свега претпоставкама, мање или више уверљивим.

У том контексту две опције нам стоје, за сада, на располагању:

1. Британски премијер, Винстон Черчил, врши питисак на југословенског краља Петра Другог, директно или преко Владе Шубашића, да краљ смени ђенерала Драгољуба Михаиловића, на изричито тражење србофоба Јосипа Броза Тита. Овај последњи (иначе самопрокламовани ни мање ни више него маршал) захтевао је, такође, да се ЈВуО распусти као војна формација и да њени припадници (који су дотле били према титоистичком Агитпрп-у „домаћи издајници”, „сарадници окупатора”, „злочинци”, „гибаничари” итд), придруже тзв. НОВ-ци. Черчил се већ био одрекао ЈВуО у корист партизана и Јосипа Броза, из разлога који су били колико логични, толико и окрутни.

Поменућемо овде само два разлога:

•·         Постојање два ривалска антагонистичка  покрета значило је међусобну борбу и уништавање, уместо борбе против окупационих снага. Требало се што пре одлучити за једну од ове две антагонистичке снаге, подржати је на рачун оне друге, која би, тако била жртвована  за рачун стратегијских савезничких циљева и ратних и послератних. Јосип Броз је успео да убеди Савезнике, пре свега Черчила (који му је можда био и рођени отац), да је он неупоредиво јачи ривал, а да је ЈВуО слабија у односу на његове партизане а уз то и сарадница окупатора. О овоме постоји бројна документација, која је позната историчарима и на томе се нећемо задржавати (треба напоменути да је Тито у читавој својој политичкој и војној каријери остао познат и на Истоку и на Западу као врстан лажов и преварант па је данас повесничарима знано да је четничке саботаже, диверзије и друге војне акције против Сила Осовине масно приписивао својим партизанима). Поменимо само један од кључних мотива за Черчилову одлуку, који је, иначе, отворено мрзео комунизам као такав. Њему је било апсолутно јасно да се Тито и његови партизани боре првенствено за власт, а да је окупатор само препрека да се до ње дође. А за Тита је заобилажење окупатора, или пак директна сарадња са њима, била војно-политичка стратегија а не пука нужност и то у току читавог рата од Ужица преко Бихаћа и Јајца до Дрвара. ЈВуО се борила за очување старог поретка, без претензија да после победе сама дође на кормило земље или да икако учествује у расподели власти. Ова разлика у мотивацији резултирала је у агилности оба покрета, при чему је код партизанског то било на ивици фанатизма. Черчил је био свестан шта ће бити када комунисти освоје власт, али како је цинично рекао Антони Идну, „Хоћете ли ви тамо да живите?” било је јасно шта му је био проритет. Војно-политичка прагматичност је превагнула над чашћу уз опаску да је Черчил са Титом имао и далекосежније послератне планове обзиром да је Брозова комунистичка Југославија требала да одигра кључну улогу „Тројанског коња” у Стаљиновом табору што је Џугашвили релативно брзо и схватио па је Тита и његову партију избацио из Информбироа још јуна 1948. г. Овде треба истаћи да је немачки Вермахт, разумљиво, имао супротну логику. Његова стратегија је била одржавати максимално балансирано ривалитет домаћих оружаних снага, како би се међусобно уништавале и ослободиле притисак на окупационе снаге (случај тзв. „Битке на Неретви”). У Босни и Херцеговини је то значило ратна дејства која нису била на штету ЈВуО, обзиром да је посао за Вермахт одрађивао Јосип Броз и то са немачким оружјем, али у Србији све до средине 1944. г. (где партизанских снага практично није ни било) Вермахт је водио бескомпромисну борбу против снага Драже Михаиловића (операција „Михаиловић”, операција „Форстрат”, операција „Копаоник”, операција „Хајнрих”, операција „Рудник”, операција „Хајка”, операција „Фрилинг”…) јер се није могао ослонити на Титове формације обзиром да их није било.

•·         Обезбеђивање даљег учешћа Црвене Армије у ратним дејствима у Европи, јер је било јасно да је Јосип Броз Стаљинов експонент а Џугашвили је отворено захтевао од западних Савезника да се само Тито помаже. Западни Савезници су стрепели током целог рата да се не понови сценарио из Првог светског рата, са Брест-Литовским миром (3. март 1918. г.) када је Лењинова совјетска Русија једнострано изашла из рата што је и био немачки план са којим је Лењин и послат из Швајцарске у блиндираном возу за Русију 1917. г. Бирајући између Сциле и Харидбе – сепаратног мира и „Црвеног терора” пост-револуционарног грађанског рата, Черчил се определио за подршку Стаљиновог играча у Југославији. Једна од главних одлука Брозовог тзв. „Другог заседања АВНОЈ-а” у Јајцу, у ноћи 28./29. новембра 1943. г. на усташкој територији а након срамних „Мартовских преговора” и договора са Немцима, била је „забрана” повратка краљу и династији у земљу. „Забрана”, наравно, није могла да има никакво правно дејство и била је један од многих блефова Јосипа Броза којима је обиловала његова каријера све до саме (званичне) смрти 1980. г. која је и сама са све грандоманске сахране била један велики блеф као што је била и одлука да му се додели чин „маршала” (једном обичном каплару), док се он у том звању потписивао месецима пре заседања АВНОЈ-а, тј. државног удара у Јајцу.

2. Сада се поставља и главно питање: ако је југословенски краљ заиста и издао поменуту „Наредбу”, тј. одлуку да своју и државну војску, чији је био врховни командант, практично преда човеку који му је „забранио” улазак у сопствену земљу у којој се и родио (за разлику од Тита који се врло вероватно родио у Бечу), државу коју је створио непосредно или посредно, његов предак и чији је деда, краљ Петар Други (Чика Пера) био најомиљенији владар у своје време, како је био „привољен”, тј. „натеран” на овај у суштини велеиздајнички чин? Чин који су прадници ЈВуО доживели с пуним правом као „нож у  леђа”, и своја и национална, и то од стране суверена коме су се заклињали на верност („Краљу и Отаџбини”). А власт је према „Наредби” практично предата човеку који је ту исту земљу својски растурао и разбијао како за време Првог светског рата у униформи аустро-угарске солдатеске тако и између два светска рата у чину највишег официра КПЈ па чак и за време општепрокламоване мобилизације свих војноспособних грађана у априлу 1941. г. када су комунисти масовно саботирали одбрану земље а на основу Рибентроп-Молотовљевог пакта од 23. августа 1939. г. (о потписаној сарадњи између усташа и комуниста из 1932. г. је већ писано од стране аутора овог текста).

Да се и на ово питање осврнемо са две хипотетичке напомене обзиром да до сада нико није никада објавио и архивско-документовани доказ о баш особно-изговореној краљевој „Наредби”. Да се исто тако потсетимо да је исти тај краљ Петар Други Карађорђевић крајње злонамерно злоупотребљен од стране британских марионета пучиста Душана Симовића од 27. марта 1941. г. када му је објављен на радију аудио „Проглас” подршке пучистима а који није никада изговорио. Дакле, дипломатија која је буквално злоупотребила краља у пролеће 1941. г. могла је исто тако да га злоупотреби и у јесен 1944. г.):

•·         Тешко је поверовати да се радило о присили, било физичкој, било политичкој тим пре што су у краљевом саветодавном окружењу биле такве личности као интелектуално-патриотска громада Слободан Јовановић. Једина могућност која човеку пада на памет јесте давање лажних обећања, тј., читај, превара. Није искључено да је краљу понуђен „деал”: распусти своју војску, па ће ти  бити омогућено да се вратиш у земљу и „наставиш да краљујеш”. Часном  човеку тешко је поверовати у овакав сценарио, али треба размотрити сваку могућност поготово ако знамо да се ради о британској (увек и само саможиво-перверзној) дипломатији.

•·         Друга, и по нашем мишљењу врло вероватна, могућност јесте фиктивно учешће номиналног суверена, које му је наметнуто. Сећамо се како је за време несрећног за Србе, али феноменално одлично одрађеног за Британце и Хрвате, војног пуча 27. марта 1941. г. малолетни престолонаследник напречац проглашен (пунолетним) краљем, који је преко „Радио Београда” прочитао  своју подршку пучу и пучистима. Касније, када су прошли сви британски и хрватско-кољачки влакови, се испоставило да малолетни престолонаследник није са тиме имао никакве ни најмање благе везе и да је проглас прочитао  неко  други, представљен као краљ а са веома сличним краљевим гласом. Није ли се нешто слично догодило и 12. септембра 1944. г.?

Реакција припадника ЈВуО на ову намештену дипломатско-политичку свињарију најбоље је илустрована спонтаном народном песмом:

Чика Дражо ми ти се кунемо,

          Да са твога пута не скрећемо.

Иронија историје је да су исту ту песму, „мутатис мутандис”, певале Брозове присталице после прогласа Информбироа од 28. јуна 1948. г. (на Видовдан):

Друже Тито, ми ти се кунемо,

           Да са твога пута не скренемо.

Дакле, са тачке гледишта ауторских права, чист (комунистички) плагијат.

Следеће питање гласи: колики део састава ЈВуО је и стварно послушао „Наредбу” краља, тј. свог врховног команданта, да се преда Титовим партизанима, тј. да пристану да им аустро-угарски каплар буде нови врховни командант? О томе за сада ништа не знамо и можемо само да нагађамо. И,  ако се радило о неким знатнијим бројчаним снагама, питање је шта је са њима било на крају рата?

Једна могућа варијанта би могла да се наслутити по неким узгредним епизодама с краја рата 1945. г.. Наиме када Тито полази у посету Москви после формирања несрећног и трагичног „Сремског фронта”, страхујући од србијанских дивизија у походу на Загреб (тада је Тито издао наредбу својим партизанима да не руше католичке цркве по Славонији али није никада издао сличну наредбу истим формацијама да не руше православне богомоље на Косову и Метохији или централној Србији), он каже изричито начелнику Главног штаба, генералу Велимиру Терзићу да је „Сремки фронт” – фронт краља Петра и „кад се вратим, да га више не видим” (Милорад Екмечић, „Од клања до орања”, стр. 494).

Како тумачити ову наредбу? Поред голобраде србијанске омладине која је послата на Титов „Сремски фронт” буквално као „топовко месо” за дефинитивно освајање власти од стране каплара Броза над читавом Југославијом, сигурно су и биши припаднии ЈВуО били почаствовни таквом улогом. А ево како је то, према сведочњу ђенерала Ђоке Јованића изгледало:

У саставу дивизије био је и један руски артиљеријски пук и један дивизион каћуша. Дошао је к мени командант руског артиљеријског пука и рекао ми:

‘Друже генерале, ја сам гледао како ви нападате, Ви имате велике губитке. Не треба то тако да се ради. Треба да извршите артиљеријску припрему, да уведете тенкове, па тек онда…’ Како да уведемо тенкове и артиљерију када их уопште немамо?‘ Треба чекати од руководства да вам их набави па тек онда прећи у напад.’

Ја сам онда рекао. ‘Хвала вам лепо, ми ћемо гледати да сад имамо мање губитке’.

(Милан Шарац,  „Исповест генерала Ђока Јованића”).

Нема никакве сумње да су бивши припадници ЈВуО („војници краља Петра”), колико их је пришло партизанима, „потрошени” на овакве битке. Титови команданти су их слали, као и све друге Србе на „Сремском Фронту”, у сигурну смрт као наставак хрватске јасеновачке политике али сада на десној страни Дрине. Узгред, „Сремски фронт” су држали, поред Вермахта, и хрватске усташе којима је ово одлично дошло да примене политику „Коначног решења српског питања” и над Србима из Србије. На обе стране пало је по преко 30.000 бораца. Фронт су, иначе, пробиле јединице Црвене Армије, баш као што су пре тога заузеле Београд (и предале га србофобу Брозу). На овај начин је комунистичко-усташки споразум из 1932. г. о узајамном садејству коначно добио и свој епилог. Цена су били Срби и краљ Петар Други Карађорђевић.

P.S.

Текст говора краља Петра Другог Карађорђевића (против самог себе) од 12. септембра 1944. г. је објављен у “Службеним новинама Краљевине Југославије”, број 20, од 25. октобра 1944. г. 1.

_________________________

Проф. др. Петар Грујић, Земун

Доцент др. Владислав Б. Сотировић, Виљнус

promoteit-890996208_16.jpg

http://srbskipatriotskifront.webs.com

http://www.crucified-kosovo.eu

http://ovsishte.webs.com




2 коментара у вези “Kraljeva “Naredba” od 12. septembra 1944. g. i JVuO”
  1. Svojom naredbom od 12 septembra 1944 g. sa kojom je pozvao pripadnike Jugoslavenske Vojske u Otadzbini ili bolje receno cetnike Draze Mihajlovica da predju partizanima, Kralj Prtar 2. Karadzordjevic je izdao SRBski Narod i Prvog antifasistickog gerilca porobljene Evrope, Generala Dragoljuba Drazu Mihajlovica,i sve njegove vjerne saborce koji su umirali tokom Drugog svetskog rata “SA VJEROM U BOGA ZA KRALJA I OTADZBINU” a preko svoga Namjesnika Subasica, Kralj se u stvari odrekao svojih kraljevskog prestola u korist Josipa Broza Tita.

    Tako je Kralj Petar 2. svojom krivicom i gluposcu izgubio svoj kraljevski presto, i najvise doprineo da Tito i njegovi partizani – komunisti, uz vojnu pomoc sovjetskih tenkova i politicku podrsku Zapadnih “saveznika” ozakone svoj dolazak na vlast u Jugoslaviji.

    Tito se od tada pa do kraja svoga zivota ponasao kao nekrunisani kralj, a ne presjednik Jugoslavije, sto je ui stvari on to i bio, jer je znao i umio kao mason vjesto da igra izmedju Istoka i Zapada.

    Kao “tvorca” NESVRSTANIH, po masonskoj liniji svi su ga cuvali i postovali, i medjusobno se utrkivali ko ce ga vise podrzati i pomoci. Tako je u istoriji ostalo zapisano da je prva helikopterska eskadrila Titu poslata na dar od strane engleske ” Majke” Kraljice, inace kume Kralja Petra Drugog Karadzordjevica.

    Svoju izdaju Boga i Srbstva: Pravoslavblja i Svetosavlja, nedostojni potomci Vozda Karadordja tako su mnogo puta do sada na djelu pokazali, a najnovija svakako jeste od strane “Prestolonaslednika” Aleksandra Karadjordjevica, koji Boga se ne bojeci, a SRBskog naroda ne stideci, kao mason pozdravi hapsenje SRBskog Generala Ratka Mladica, od strane vlasti sadasnjeg presjednika SRBije Borisa Tadica, inace ustaskog unuka koji za sebe svijetu sam objavi i rece, da je na fakultetu “imao homoseksualna iskustva” – odnosno da je peder kao i vecina clanova njegovog kabineta.

    Tako je SRBija na niske grane pala sa svojom Kraljevskom lozom Karadzordjevica, ali oduvjek je bilo i ostalo “kakv narod, takva i vlada”!

  2. Svi pokolji Srba i sva decica Srbska pomorena nezapamcenom surovoscu u NDH, sve majke njihove…sve strahote i mrznja ustaska… sve jame i zverstva i Jasenovac ostali bi nepoznati Srbima da nije bilo Jugoslavije. Masonski posao, zvani Jugoslavija, zapocet Karadjordjevicima a zavrsen Titom je imao zadatak da satre SEME SRBSKO! Da sve sto su svojom hrabrom borbom i prolivanjem krvi gazeci preko Kajmakcalana osvojili, OTMU – I NE SAMO TO – VEC I ONO STO SU VEKOVIMA POSEDOVALI DA UNISTE I ZBRISU…
    Eto sta znaci zavist i mrznja djavolja koja deluje kroz coveka koji mu sluzi…a to je hrvat (ustasa) ako se uopste moze nazvati covekom!
    A on je bio samo orudje masonerije!
    Molim vas!
    Kako drugacije tumaciti strasnu Srbsku istoriju…
    Hocete doveka da se igramo zmurke!
    U suprotnom, sta bi bilo!? Posle Gavrila Principa desila bi se Velika Srbija, kao sto su to, u ondasnje vreme velike sile nudile i bili bismo Velika Srbija do dana danasnjeg! Ne bi hrvati smeli nos da promole!
    Ali, velike sile su s druge strane zavrbovale “glavnog” i upravljali njegovim “velicanstvom” i vladavinom sve dok im je odgovaralo tj. dok nije sreo Svetog Vladiku Nikolaja i shvatio sve i pokajao se…
    Ljudi! Mi ne mozemo da idemo dalje i pravimo ispravne poteze i biramo svoje predstavnike na celo drzave ako nismo svesni svega i ako jos uvek ne znamo zbog cega smo doziveli sve ove pogrome…Pravoslavni Srbin ne sme da dozvoli “masona” na celu drzave pa neka je on tri puta kralj!
    Da li cemo, jadni, jos smoci snage da uticemo na vlast i nesto ucinimo za svoje potomke – ne znam! Mozda ako se pokajemo za izdaju Boga i obratimo svetom i CISTOM Pravoslavlju (NE EKUMENISTICKOM), i povratimo snagu, ali samo uz Boga i Silu Njegovu koja izvire iz Svetosavlja!
    Bogu je sve moguce!

    P.S. A, sto se tice kralja petra II, ne samo da je bio glup i bezkarakteran vec je “igrao kako mu masoni sviraju”!
    Eto to!
    Al’ sto je on jedan bio glup i bezkarakteran nego ceo celcati srbski narod do dana danasnjeg, da jednom postane svestan odakle vetar duva i da stavi prst na celo pa da se pita: “demokratija” sta je to i ko je to?
    Aha, pa da se priseti i kaze “Je li bre demonokrate, na tu rupu htedoste da se ufunjate, a!” Mrs!
    Nego i dan dani tapkaju u mestu i bulazne o nekim dobrosusedskim odnosima…
    S kim???!!!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo