logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    321 пута прочитано    Датум: 22.05.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Држава продала Космет?У овим сакатим временима Србије и Срба, кад се не зна шта носи дан а шта ноћ, деси се да по неко, од ког се најмање очекује,

Слободан Турлаков, 22.05.2011
+++

искочи са неком досетком или, пак, предлогом, који одједном почисти терен од свих политичких смицалица, и тад настане време политичких аналитичара, да разглабају насталу ситуацију, при чему се свако труди да буде оригиналан, па макар те оригиналности биле и саме небулозе.

Једно од највећих искакања, не само ове године, јесте Дачићев предлог да се КиМ дели, јер реално гледано КиМ не може бити у саставу Србије, и да би за обострану корист било најбоље деоба илити разграничење, које је, каже, још Милошевићу предлагао.

У Милошевићево време било је више предлога за деобу, а најпознатији био је Ћосићев, из 1995, који је имао као полазну тачку у враћању Метохије њеном власнику – СПЦ-у којој је била одузета и национализована, после чега би подела Косова била олакшана. Нисам упознат са даљим Ћосићевим разматрањима, али сам на Св. Саву 1997, у заједници са филмским редитељем, пок. Синишом Димитријевићем, написао једну брошурицу, коју смо одштампали у више од 1000 примерака, и разаслали њен тираж на исто толико адреса, и Србима и Шиптарима, почев од свих релевантних медија, државних и покрајинских институција, до оних познатих личности, који су, на овај или онај начин, учествовали у том проблему. Наравно и дабоме, нисмо добили ни један одговор.

Наш предлог био је конкретан: Будућа граница ће ићи, на истоку по линији садашњег разграничења све до изнад Подујева, а одатле, више мање ваздушном линијом, до испод Дечана и на албанску границу, с тим што се деоба има да изврши по кипарском моделу; то јест: сви Срби на север, сви Албанци на југ.

Шест година касније, Драган Влаховић ми је објавио у „Гласу“ 24. и 25. јула 2003, текст на исту тему, која као да је добила своје „решење“, уласком НАТО трупа 10. јуна 1999, на Косово и тиме омогућила Шиптарима уз свакојаке злочине и отимачине, да протерају Србе у Србију.

Сад кад се цела ствар актуализује, поготову после Дачићевог „изненадног искакања“, неће бити на одмет да тај текст накнадно објавим, ако ни због чега другог, а оно због млађих генерација, којима је цео тај проблем свакојако наметан и тумачен.

+++

ИСТОРИЈА ЗЛОЧИНА

– После свега, једино решење за Космет, деоба по кипарском моделу–

Ових дана се најако прича о „дијалогу“ између Београда и Приштине, са циљем да се „реше проблеми“ на Космету, а белооки премијер, Живковић, чак је изјавио да ће се „дијалогизирати“ већ у септембру, чим се постави наследник Штајнеру, на Космету..

Благо речено, то су мрачне перспективе, и то не само зато што ће се „дијалог“ обављати у присуству непријатељске нам Међународне заједнице, већ и зато што су они, који су по свом положају предвиђени за тај „дијалог“, успутни и неуки људи, па самим тим недорасли да нас заступају. Уз то, они су у понизној субординацији према МЗ, што Шиптари никако нису, јер су управо уз помоћ Запада (материјалну, војну и медијску), дошли до данашњег свог положаја на Космету, на ком, у њиховом присуству, по њиховом одобрењу а и њиховој потреби, раде што год хоће са нама Србима.

Уосталом, треба бити поштен, па признати, да су Шиптари све досадашње газде на Балкану, користили за свој основни циљ, за стварање тзв. велике Албаније, приносећи у име тог циља, свима њима своје свесне жртве. И Турцима, и Аустрији, и Немцима и комунистима, и коначно сад Западу и тзв. демократији, за све време остајући исти и са истим циљем пред очима, свеједно што су знали да се међу собом кокају, и до истребљења. Али, увек и свакад – Албанија изнад свега!

На жалост, ми то никада нисмо знали и успели. Сваки је Србин увек имао цену, што не значи да је Шиптари нису имали, напротив! Али никад по цену њиховог основног циља, већ и зато, што би се у супротном, сваки од њих изложио сигурној смрти, и он и његов пород и њихова имовина! Ми ту одлучност и истрајност, никад нисмо имали. Увек се нашао неко ко ће бити издајник, и увек некажњен.

Ако се, дакле, зна: на једној страни сви као један, спремни и на смрт за остварење свог националног циља, а на другој све друго само не таква одлучност, и то не само данас, кад таква одлучност води Србе у Хаг: дакле, кад ни борба, а ни равноправно преговарање није у интерересу наших газда, онда из тог „компендијума“, који ни у чему не превагњује на нашу страну, треба извући сасвим одређене закључке, што се, такорећи, сами по себи намећу.
Кажем, не само данас, јер је Нушић пронашао податак да су се Шиптари (Миридити) још током Косовске битке тукли против нас, што је био разлог султанове захвалности у виду фермана о нарочитим повластицама, који се још чува у Орошу. Како онда, тако и касније, а од оснивања тзв. Призренеске лиге, ево пуних 125 година, несмањеном жестином Срби су им на нишану, који ће јубилеј они сигурно достојније и величанственије прославити, него ми 200 годишњицу Првог српског устанка! У тој чињеници би данашња демократска влада морала да види где смо ми, а где они, јер белооки премијер није успео чак ни званични, владин Одбор за прославу те велике годишњице, да испуни правим Србима!

Благодарећи једној другој врлој Српкињи, Љиљани Мирковић, сазнали смо шта је један Француз, Албер Мале (професор дипломатске историје краљу Александру Обреновићу 1892–1894), видео током свог боравка, лета 1902, у Македонији и Старој Србији, и објавио, по повратку у Француску, као своје утиске.

„У Старој Србији, у албанском паклу, у Приштини и Призрену… Ту на хиљаде несрећних српских сељака нестају сваке године, једни натерани у емиграцију, други побијени… ту истину Хришћнин у сваком часу осећа да смрт корача у његовој сенци… У Старој Србији стање је ужасно и заиста сам чуо вапај једног народа у ропцу… имам доказе у руци, да је јула 1901, у Старој Србији, у дну Косова Поља, на обали Ибра, у крају код Колашина, 33 српска села уништено од Албанаца, а да турске власти нису ништа учиниле да то спрече, као што нису нашле ни најмањи изговор… Могу да докажем да већ 20 година у читавом крају од Скопља до Новог Пазара и од Приштине до Призрена, Албанци приређују прави лов на Хришћане, а да турска влада није учинила ништа како би заштитила Србе….У рукама имам списак напада, крађа, пљачки, отмица, насилних верских преобраћања, силовања, убистава које су Албанци муслимани извршили над Србима. Ако је у Македонији стање страшно, у Старој Србији је ужасно…“

Дакле, ето неславне стогодишњице нашег помора на тим просторима, а да Турска, која је онда била на Косову, што је данас Међународна заједница, није прстом мрднула, напротив, непрестано симпатишући Шиптаре, свеједно што ће они 1908–1912, дићи буну, али и тада ће им заједнички непријатељ остати исти, тј. Срби.

Да ситуација, по нас Србе, буде гора, после убиства краља Александра (29. маја 1903), дошло је до тзв. дипломатског штрајка: сви посланици, сем турског, напустили су Београд, што је за Арнауте био сигнал за још већа разбојништва. Жалбе нашег народа и тамошњих наших козула су свакодневне и узалудне („Страховито стање нашега народа обновило се још већом жестином“…„Арнуати су почели отворено нам претити да ће нас све искасапити, што знамо да ће и бити… Молимо да нам се изради да се, са породицама, у пространу Руску царевину, иселимо“… „Обест и насртљивост Арнаута је непрекидна, као и њихова навика да сматрају за своју дужност, да имовину српску грабе, да животе српске утамањују“…„Зулуми узимају све веће размере. У пећкој околини најопасије су католичке чете. Прете истрбљењем, ако се наши не покатоличе. Сељани сваког дана долазе и моле оружје, јер се, веле, не могу бранити од Арнаута голим рукама“…„Зулуми најнесноснији. Народ уплашен,. са свих страна тражи оружје. Велика опасност да се народ исели у масама. Село Исток у великој је невољи“…„Терор над тамошњим Србима, тако је велики, какав се не памти до сада. Не остаје им, веле, ништа друго или да листом беже, или да се турче“…„Исељавање се не може спречити, ако се не предузму мере за заштиту нашег народа. Многи од њих опљачкају Србима стоку, коју продају и тим новцима купују пушке у Србији“… итд, итд).

Да бар и ми уведосмо крвну освету!

И упркос толиких извештаја са терена о пљачкањима, паљевинама, зверствима, убиствима… од стране Арнаута, Никола Пашић, пошто је преузео министраство иностраних дела, овако размишља (12. јула 1904) о српско – албанским односима: „Ради успеха српске националне мисли (ваљда, идеје – СТ), нужно је да се обрати већа брига на односе српско – арнаутске, да се ти оноси дубље и беспристрасно проуче и оцене, и да се нађе начин и пут да се Арнаути привуку у службу српске националне идеје.

Српска национална политика учинила је огромну погрешку што је из ново–ослобођених предела (1877/78 – СТ) принудила Арнауте да се иселе, јер је на тај начин прекинула једну природну и врло згодну везу између српске државе и арнаутског народа и ове начинила непријатељем српске нациоалне мисли“.

(Тако је мислила и краљица Наталија, али, 1887. кад је имала само 28 година, а Пашић 1904, чак у 59. години, после толиких погрома по Старој Србији! Страшно! Да их онда кнез Милан и генерал Белимарковић нису „принудили да оду“ из Прокупља и околине, они би данас били у Алексинцу и још северније! Камо среће да смо их 1912, када су се крваво борили против нас, послали у Македонију, што је био прави државни интерес! Али, ко да га срочи!…) Но, чујмо даље Пашића:

„Да би се загладила та погрешка и да би се осигурала заједница у одбрани земље у којима живе измешани Срби и Арнаути, и да би се пред европским светом дало доказа да Срби и Арнаути могу мирно једни поред других живети (!), и да су Срби задахнути жељом, да национални и културни живот Арнаута помажу и уводе их у храм просвете европске – нужно је да се образује једно просветно одељење за крајеве српско – арнаутске, са задатком да прво раде на измирењу крвно завађених племена и фамилија, да им улије веру да само у споразумевању и слози са Србима могу да очувају и своју земљу и свој језик, и да су Срби вољни да им гарантују обласне племенске аутономије, које би се у оквиру српске државе могле развијати на срећу српско – арнаутског пријатељства“.

Ова и оваква, не само „размишљања“, већ и у пракси спроведена начела „српске мисли“, јасно говоре о државничкој неспособности и шупљеглавости самог Пашића, и могле, би као такве, да послуже као сатисфакција координатору Човићу и демократској власти данас, али шта ћемо са 1200 убијених Срба, 126 порушених богомоља и преко 100 хиљада прогнаних Срба, за последње четири године, уз присуство и будну контролу Запада.

Дакле, нису криви Албанци, Арбанаси, Арнаути, Шиптари…Не, никако! Они су имали свој национални програм и спроводили су га на живот и смрт! Пуних 125 година! И то треба ценити, и ту одлучност и ту готовост и ту истрајност. Криви су они који су засели на српски трон, и својим плитким умом, водили српску државну политику, која је српски народ довела тамо где се данас налази. Ми данас знамо, а знало се и онда, да је у време продужетка албанске буне, с пролећа и лета 1912, српска влада давала Албанцима брзометке, („са којих није избрисан српски грб, па ни краљево име“), а ускраћивала их тамошњем нашем народу, да се брани од њих! Зар им у горњим „размишљањима“, Пашић не обећава чак „очување њихове земље“! А зна се и да се Регент, 6. јула 1912, састао са албанским прваком, Исом Бољетинцем, дакле, три месеца пре почетка Балканског рата, у ком ће тај Иса одлучну битку водити против српске војске! Тај и онај Иса, што је о свом бедру носио сабљу украшену дијамантима, поклон нашег краља Петра! Све оно што се касније догађало, па и под комунистима, само је последица овакве традиционално безглаве политике, што се видело и из сведочења члана Уставне комисије из 1974., проф. др Миће Церовића, да је чак лично Покојник скретао пажњу на опасност предложених уставних решења по Србију, али да су српски комунисти, Стамболић и Минић, изричито тражили да она остану, јер они имају поверења у „албанске другове“. Минић је, шта више, и усред скорашње албанске побуне, јавно бранио њихово „аутономно“ право од српских – шовиниста и националиста! Тај комуниста који и данас ужива сва права из „радног односа“ на високом нивоу, ваљда и зато што је своју ћерку дао истом, иностраном, ресору, на чијем је челу и сам седео.

Тек, они који имају идеју да са Шиптарима „решавају“ настале „проблеме“ на Космету, морали би знати да је Европа, као и у свему и увек, била против нас, и да ће то и сада бити. Морали би, даље, знати да је Призренска лига створена 1878, под патронатом и потребама Аустроугарске и Енглеске, да је, како, по документима, наводи др Славенко Терзић, албански телеграм протеста против одлука Берлинског конгреса, састављен у аустријском конзулату у Призрену, уз увид тамошњег енглеског конзула. Коначно, да су Аусроугарска и Енглеска, 1913, у Лондону, створиле независну Албанију, и да ће ова Европа, кад реши неке рутинске проблеме са Америком, створити и велику Албанију. (За сваки случај, Америка је већ дигла велику базу код Урошевца!)

Елем, са Шиптарима треба играти отворених карата. Треба им јасно и без увијања рећи оно, што и ми и они знамо, да смо једни другима вековни непријатељи, и да нам нема живота једних крај других. Другим речима, има да се делимо, по кипарском моделу, а потом да, као Турци и Грци, тражимо или не тражимо некакав модус вивенди. Нема сумње, контрабандисти или шверцери или мафије и на једној и на другој страни, које су увек постојале и постојаће, већ ће наћи начина да нас у нечем обједине. Ми смо ипак и само Балкан! Ако Европи требамо, нека нас прими са нашим знамењима, са којима смо, Божјом милошћу, живели толике векове.“

(„Глас”, у два наставка, 24. и 25. јула 2003)

На овај текст реаговао је извесни Стеван Бабић из Новог Сада, што је „Глас” објавио 4. авг. 2003, под насловом „За нов државни поредак”. На тај текст, уследио је мој одговор.

+++


СТВАРИ СЕ МОРАЈУ ВРАТИТИ НА ПОЧЕТАК

Не знам коју примедбу г. Стевана Бабића да схватим као већи комплимент, да ли то што сам „пун оригиналних идеја“, или, пак, што моји текстови „кипте од мржње и нетолеранције“. Ако се један министар правде демократске Хрватске јавно поноси тиме што је себи поставио три животна задатка: да научи своју децу да пишу и читају, и као треће да – мрзе Србе!…ја не видим разлога да, после толико дугог животног искуства, кријем своју мржњу према вековним нашим непријатељима! Шта више, морам све Србе, попут толератног г. Бабића, да опоменем, да је апсолутна историјска истина, да су сви народи око нас, изградили своју митологију на бази мржње против нас Срба; шта више, да су се на њој и по њој конституисали као нације. Ко то неће да усвоји, зна и види крај бескрајних примера нашег страдања и протеривања са вековних наших огњишта, не остаје му ништа друго него да и даље кука и тражи Божју самилост, као оном несрећном нашем свештенику у храму Светог Марка, на дан осмогодишњице хрватске „Олује“, кад је обраћајући се окупљеном народу, поручио да буду:
„Људи који памте, али и људи који – праштају!“

Аман, оче, и света Српска Православна Цркво! Докле? Има ли краја нашем праштању и подметању глава!?
И док 4. август наша Црква обележава парастосима, без присуства и једног званичног лица, свим жртвама у хрватској Олуји, дотле та иста Хрватска слави тај дан, као „Дан домовинске захвалности“ – ни мало се не устручавајући да би тим свенародним слављем, могла да иритира Хашки трибунал, због причињених злочина и етничког чишћења, показујући и тиме своје уверење да се тај трибунал не односи на њих, тј, да постоји само за Србе!

Истог дана, у Новом Пазару, постављен је камен темељац за нову џамију, којом је приликом санџачки муфтија, обраћајући се „великом броју верника, званичника Исламске заједнице и политичких странака…“, позвао све присутне да уложе „део свог иметка“, како би „одбранили и унапредили Ислам на овим просторима“, јер… „Ко није спреман да својим иметком брани и унапређује своју веру, доћи ће време када ће уместо иметка, морати да потури свој врат. Колико је то реално могуће, довољно сведоче недавни догађаји из ближег и ширег окружења“!
Аферим! Алал вера! Посветила се, муфтијо!

Јасно и гласно. То није само полагање камена темељца за – нову џамију, већ и за – наставак мржње против Срба, у „ближем и даљем окружењу“, у чијем су тамањењу – сме ли да се то каже, призна и заборави – били главни извршиоци Санџаклије, на челу са Ејубом Ганићем, држављанином Србије!

Док нас Србе, вековима краси – страдање и праштање!, дотле све околне, па чак и удаљене народе, као Словенце, на пример, који нам побише недужних педесет војника, красе – бестијалност и злочини према нама… Зар ћемо их и даље храбрити, нашим сталним праштањима, на још већа оргијања над нашим националним бићем и нашом имовином?!

Нека се то већ једном каже и разгласи, нек се зна да постоји народ који пристаје да буде мучен, убијан, протериван, сатрвен и затрвен, и да ће за сва та недела унапред бити дат опроштај свима!

Нек се зна и чује, и ако се то до Бога и до Сатане види и зна!

Велики италијански песник Габријеле Д’ Анунције, написао је 1915, „Оду српском народу“,посвећену његовом страдању, у ком српском народу поручује:

„Ако си гладан хлеба бијелога
– мржњом се засити!
Ако си жедан вина рујно
– мржњом утоли жеђ!
Само те мржња може спасити!“

Колико нам се пута, до сада, поновила 1915, и народу као целини и његовим деловма…
и… не послушасмо тог песника, ког је наша званична историја прећутала, шта више, олајавала, да би се додворили Хрватима, које је онако славно обрукао, 1919, кад им је са свега 15 легионара, окупирао Ријеку! А коме се данас и сада додворујемо?.

А не послушасмо ни Његоша који нам је поручио: „Српство ће се пре препородити дрском одважношћу, него ли претераним обзирима у дипломатији“!

Да кажем још нешто, о одговору г. Бабића на мој предлог о дељењу Косова по кипарском моделу. Немам амбиција ником да попујем, никога да уверавам у добробит демократије, нити у обострану корист толерантног суживота… За све те обмане и самобмане, време је истекло. Остала је само једна ствар на терену као постојећа: Шиптари, Арбанаси, Арнаути, Албанци… крстите их како хоћете, они хоће да живе сами, без нас! Ја то поштујем. Али мора да се поштује оно што и ја хоћу: да будем сам, без њих. То што ја хоћу, тражи одлучност, упорност и истрајност! Доста је заваравања! Мора се јасно и отворено рећи: има да се делимо! Усуђујем се да кажем, кад бих се ја питао, пристао бих на деобу по линији разграничења коју је направио Мусолини 1941, између окупиране Србије и Косова.
Напослетку, ствари се морају вратити на почетак! Познато је да савезичке силе из Првог светског рата и дан данас користе читав низ победничких привилегија. Србија је била на победничкој страни, и тај статус не само да јој признат, већ јој га нико не може одузети. То се зна, али би то морала да зна и ова влада скупљена и скрпљена од свакојаких самозванаца, незналица, голанфера и декласираних типова… И не само они… “

(Глас, 9. авг. 2003)

+++

Дакле, деоба по кипарском моделу, иако има паметњаковића на Западу, који тврде да је то била грешка! Наравно, на њихову штету, али не и тамошњих народа.

Иако Дачић није јунак мог романа, мора му се признати одлучност и реалност гледања, због ког су разни гелибтери свакојако почели да га тумаче. Неки чак тврде да је Дачић само пустио пробни балон Тадића, не примећујући да се Тадић, у последње време, понаша као изгубљен човек, причајући свакојаке несувисле ствари, од пољопривреде, до молбе упућене становништву да се у својим видним тегобама још мало стрпи, бар до краја ове и почетка следеће године (док он, са својом камарилом, не обиђе, још по неку државу!). Према томе, нема говора о неком Тадићевом балону, а још мање да је Дачић њгов гласноговорник, како неки аналитичари упорно понављају,.

Коначно, Дачић није од јуче, учио је дуго година „занат“, у још горим приликама, и кад су новинари почели да га опомињу, да је ова влада донела одлуку да министри немају права да износе мишљења која су противна владиним, због чега је Динкић већ излетеио из владе, Дачић је сасвим хладно одговорио „Па, нека ме избаце !“, што је за новинаре био прави шок. „Ја нисам чиновник у влади, већ председник једне странке!“

Дачић још нешто рекао, што је за мене било важније, што једва да је допрло до новинара. „Нико не може да ми замери, да моја партија и ја, нисмо учинили све за одбрану Косова. Ми смо Косово и оружјем бранили, за разлику од оних који су у Београду седели и само теоретисали, и данас мисле да је довољно рећи „Косово је наше“, и ствар је решена!“

Шта значе ове речи? Шта друго, него да Дачић признаје континуитет СПС-а, и да је подсетио све око себе, на најсветлији и најчаснији период његове партије, на славне 90 године, када је српски народ са свих страна био нападнут, убијан и прогањан, па и бомбардован од 19 земаља НАТО, и када је СПС стао на браник одбране отаџбине, са свим могућим ризицима и претњама које су се гомилале из дана у дан.

Другим речима, ништа од прокламованог суштинског прекида са прошлопћу СПС–а . Ја бих чак додао, а ни од оне пароле „Ми нисмо ни националисти, ни комунисти!“ Да нису били националисти 90 година, не би са опружјем у рукама бранили Српство, не би ушли у коалицију са Шешељем, не би 5. октобра, под ударом организованим са Запада, онако безгласно нестали.

Господа аналитичари изгубили су још једну ствар из вида. Да је Дачић читавих 10 дана фруштуковао у Америци, и да је уз фруштук, имао и „предјело и послејело“, са свакојаким „гарнирунгом“, које је он, као искустан и лукав политичар знао да сажваће, и да се из Америке врати оснажен и одлучан, и у ставу и у понашању, што се из сваког његовог геста и појављивања види и примећује.

Другим речима, ко зна шта је остало од оних обећања која су учинили Тадић и он, када су одлучно потврдили стратешко партнерство бар до 2020. година. Нисам склон у то да поверујем, Дачић има још неке адуте у џеповима, који ће ускоро треснути о политички астал! Будите сигурни! Он није естрадни политичар, и зато ми је његова изјава да је „на место Тадића, сутра би расписао изборе!“, много више казала, него, рецимо, Томи, због чега га је и назвао –лицемером!

Прочитајте још једном ту реченицу: „Да сам на место Тадића, ја бих сутра расписао изборе!“

Мени је први део реченице интересантнији.
А вама?

Слободан Турлаков





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo