Вести

Teorija g-na Dimitrijevića pogledajmo gde se još može sresti, kod kojih nosilaca.

4) ICR Piter Fejt / Ambasador Nemačke Mas

+++

ICR Piter Fejt

Upravo u periodu uoči održavanja jesenjeg zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora srpski mediji prenosili su izjave Pitera Fejta. Srpski mediji imali su zapravo zadatak u tom periodu da vrše pripremu srpskog naroda za predstojeće pregovore „Beograda i Prištine“, kako bi se što bezbolnije progutala još jedna „gorka pilula“ vezana za Kosovo i Metohiju, te su im u tom smislu dobro došle izjave ovog međunarodnog diplomate, Holanđanina po nacionalnosti.

Ali, kako to da „Beograd“ učestvuje u tim razgovorima, nije li država Srbija pravni subjektivitet koji bi trebalo da figurira u međunarodnim odnosima, sa međunarodnim predstavnicima?

I sa kim to „Beograd“ razgovara – sa „Prištinom“? Ali, u kom svojstvu, na koji način – kako „Beograd“ može razgovarati sa „Prištinom“ – kao dve prestonice dve međunarodno priznate države? Može li Berlin razgovarati sa Minhenom, ili Rim sa Torinom? Šta nam to Piter Fejt poručuje, i šta to srpski mediji žure da prenesu, kakvu nam to prašinu „bacaju u oči“?

„Jačanje poverenja dve strane, odnosno napor ka pomirenju Albanaca i Srba, ključna je stvar u predstojećim pregovorima Beograda i Prištine, ocenio je Piter Fejt“, prenosili su srpski mediji tih dana.

Pomirenje je, naglašava Piter Fejt „ključna stvar u pregovorima Beograda i Prištine“!

Pomirenje – kako nam to poznato zvuči!

„Pomirenje, Raskol ili Pomirenje, Model Pomirenja, Veliko Pomirenje, Poslednja šansa za Pomirenje…“ – čudne li podudarnosti!?

U iste dane slušamo o potrebi Pomirenja „Srba i Albanaca“, ali i Vladike Artemija i Patrijarha, Sinodalaca…! „Moderatori, posrednici, pomiritelji“ – Piter Fejt i Vladimir Dimitrijević!

Nakon potrebne pripreme javnosti, pregovori između „Beograda i Prištine“ su počeli; ključna stvar koju treba da dostignu je pomirenje.

U međuvremenu vrši se priprema javnosti i za pregovore/dijalog kako bi se prevazišao „sukob“ između Episkopa Artemija i Patrijarha (Sinodalaca…), i postiglo pomirenje takođe. U tom cilju napisano je dosta tekstova, dato dosta izjava, upućeno više Apela, Obraćanja javnosti, izražena ista ideja na više načina, kako bi bila prijemčivija, kako ne bi bila monotona… (model pomirenja, veliko pomirenje, dijalog, raskol ili pomirenje, poslednja šansa za pomirenje…). Reklo bi se, evo, tu je, samo što nije počelo…

Ali, pogledajmo, u kom svojstvu, sa kojih pozicija Piter Fejt govori o potrebi pomirenja „Srba i Albanaca“.

Piter Fejt je Međunarodni Civilni Predstavnik (International Civilian Representative) na Kosovu i Metohiji, šef Međunarodne Civilne Kancelarije (ICO). Prethodno je bio visoki službenik NATO (u vreme bombardovanja Jugoslavije) i Sekretarijata Saveta Evropske Unije. Službovao je na raznim mestima po svetu

Lični predstavnik Generalnog sekretara Lorda Robertsona za Jugoslaviju
Direktor direkcije za upravljanje krizama i operacijama
Šef operativne grupe NATO-a za Balkan
Politički savetnik komandanta IFOR-a za BiH
Lični izaslanik visokog predstavnika EU, Havijera Solane, za Sudan/Darfur
Šef stručnog tima EU za Irak
Šef Misije predvođene Evropskom Unijom za nadgledanje mira u Indoneziji itd

Dakle, kadar sa velikim diplomatskim iskustvom upravo u „kriznim područjima“.

Ciljevi ICO su da

– obezbedi puno sprovođenje Rešenja za status Kosova (tj. sprovođenje Ahtisarijevog Plana, za Srbiju i Srbe neprihvatljivog, i nikada prihvaćenog)
– pružanje saveta Kosovskoj Vladi
– omogućavanje Evropskih integracija Kosova

Međunarodnog Civilnog Predstavnika imenovala je 28. februara 2008. (10 dana nakon nezakonitog proglašenja nezavisnosti) Međunarodna Upravljačka Grupa (ISG), čija je „prvenstvena svrha podrška punoj implementaciji“ Ahtisarijevog Plana.

Iz tih razloga Srbija nije nikako mogla da prizna Pitera Fejta kao partnera, niti da ga prihvati za sagovornika u bilo kakvim odnosima. S obzirom da je Srbija ipak bila spremna na saradnju, ali u formatu koji neće biti izazovan za javnost, trebalo je naći kompromisno rešenje. I rešenje je pronađeno.

Piter Fejt dobio je još jedno lice! Imenovan je i za Specijalnog Predstavnika Evropske Unije za Kosovo (EUSR)!

Tako da „Priština“ u licu Međunarodnog Civilnog Predstavnika vidi Pitera Fejta, a „Beograd“ u licu Specijalnog Predstavnika Evropske Unije za Kosovo vidi takođe Pitera Fejta!

Beograd se ponaša kao da ne vidi Pitera Fejta u licu Međunarodnog Civilnog Predstavnika, a Priština se ponaša kao da ne vidi Pitera Fejta u licu Specijalnog Predstavnika Evropske Unije!

Međunarodna zajednica mu priznaje obe funkcije, oba lica; time je i institucionalno „ozakonjena“ dvoličnost!

Kakav je značaj te dve funkcije u odnosu jedne prema drugoj vidi se i iz činjenice da Piter Fejt kao Međunarodni Civilni Predstavnik ima pod sobom preko 200 zaposlenog osoblja, dok kao Specijalni Predstavnik Evropske Unije ima samo 10-ak službenika!

Ne treba naravno misliti da Piter Fejt kao SP EU nema ulogu u izgradnji „nezavisnog Kosova“!

Njegov zvanični mandat na toj funkciji obuhvata, između ostalog

– pružanje saveta i podrške EU Vladi Kosova u političkim procesima prema evropskim integracijama
– promoviše opštu koordinaciu prisustva EU na Kosovu
– doprinosi razvoju i većem poštovanju ljudskih prava i osnovnih sloboda na Kosovu

Ali, Srbija je u licu svoga Predsednika i Premijera na sve to pristala! Piter Fejt dakle zastupa pomirenje „Srba i Albanaca“!

Poznata je i dokumentovana činjenica da su Srbi u odnosima sa Šiptarima žrtve, ne samo od dolaska NATO na Kosovo i Metohiju, nego i u komunističkoj Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, takođe i tokom Drugog svetskog rata, u periodu pre Prvog i Drugog svetskog rata, pa i u prethodnim vekovima. Takođe je poznata činjenica da su mnogobrojni zločini nad Srbima ostali nekažnjeni, i šteta nenadoknađena, ne samo u NATO „državi“ Kosovo, nego i u komunističkoj Jugoslaviji, kao i ranije. To je istorijska istina, bolna i neumoljiva, ali neizbežna.

I posle toliko dugog istorijskog perioda i takvog istorijskog iskustva, nakon i otcepljenja Kosova i Metohije od Srbije i proglašenja njegove „nezavisnosti“, pojavljuje se Piter Fejt i promoviše potrebu pomirenja!

Pomirenja dželata i žrtve!

Bez ikakvih procesuiranja, bez ikakvih sankcija za zločine, bez naknade štete, bez utvrđivanja krivaca…

Taj čin Pitera Fejta, međutim, nimalo nas ne čudi, jer je Piter Fejt i imenovan za Međunarodnog Civilnog Predstavnika sa ciljem da omogući izgradnju i napredak „nezavisnog“ Kosova, tj. otimanje 15% teritorije države Srbije i preotimanje srpske duhovne i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, kroz sprovođenje Ahtisarijevog Plana. Uz to, Piter Fejt je stranac, Holanđanin, iz zemlje ne prijateljske prema Srbiji, iz vere ne prijateljske prema Pravoslavlju, iz kulture ne srodne sa srpskom, Pravoslavnom, Svetosavskom…

U tom cilju i kada razgovara sa Srbima i prenosi im ovakve poruke prikazuje jedno od svoja dva lica – lice SP EU, lice koje će Srbi prihvatiti, od kojega neće odvratiti glavu, i koje će biti spremni da saslušaju (da li i da poslušaju?), lice koje im se prikazuje dobronamerno, i spremno da pomogne da izađu iz teške situacije u kojoj su se našli (a zapravo nasilno dovedeni u nju!), i da što lakše reše problem Kosova!

Jasno je i lako je zaključiti da Piter Fejt ovo radi sa ciljem da obmane Srbe, da ih dovede u zabludu, i da što lakše sprovede svoj osnovni zadatak, te da kroz navodno pomirenje (dželata i žrtve), zločinac zadrži nezakonito stečeno i osvojeno, i to ostvari trijumfalno, a žrtva prihvati nastalo stanje, odustane od bilo kakvih zahteva za sankcionisanje zločinaca, legalizuje takvo novonastalo bezakono stanje, i čak bude zadovoljna što nije (surovije) kažnjena (primenom Ikonomije, jelte), jer je u međuvremenu proglašena za krivca kome sleduju teške kazne!

Zašto se, međutim, Vladimir Dimitrijević predstavlja kao „branitelj“ Episkopa Artemija, a istovremeno zastupa principe, pristupe, koncepte, koji nikako ne mogu biti progonjenoga, nego njegovih gonitelja, i koji nemaju prerogative istinitosti i pravičnosti?

Za Pitera Fejta takav pristup nimalo ne čudi.
Za Vladimira Dimitrijevića, da li čudi? Odgovor na to pitanje ostaje istraživačkom oku i kriterijumima svakoga čitaoca.

Međutim, da bi došlo do pomirenja između „Srba i Albanaca“, potrebno je da nam prvo vrate Oteto Kosovo i Metohiju!

Da se vrate proterani Srbi na svoju zemlju!
Da se vrati oteta imovina!
Da se obnovi uništeno!
Da se utvrde krivci!
Da se odgovorni procesuiraju i kazne!

+++

A da bi došlo do pomirenja o kojem kliče g-n Dimitrijević, šta je potrebno? Pa slične stvari.

Prvo da se vrati oteto – Eparhija raško-prizrenska!
Da se vrate prognani monasi u svoje manastire!
Da se vrati oteta imovina (prilikom upada u Eparhiju)!
Da se obnovi uništeno!
Da se utvrde krivci!
Da se odgovorni procesuiraju i kazne!

+++

Vidljivo je svakome oku koliko je sličnosti između dva navedena slučaja, čak je i teritorija o kojoj se radi ista, poklapanje je skoro potpuno.

Ambasador Nemačke Mas

Znamo da bi nas navođenje sličnosti u drugim slučajevima i ukazivanje na druge istovetne primere daleko odvelo, zahtevalo bi još dosta prostora i vremena. Stoga ćemo se potruditi da polako privodimo kraju ovu analizu iskrivljene i dvolične teorije o pomirenju, Ikonomiji, dijalogu i sl, koja se primenjuje na slučaj progona Episkopa Artemija i njegovih monaha.

Navešćemo ovde još izjavu nemačkog ambasadora u Srbiji Volframa Masa, koji je takođe u vremenu uoči održavanja prošlogodišnjeg novembarskog zasedanja Sabora, dao izjavu koja je šokirala srpsku javnost:

„Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje bilo ispravno“!

I ovde je prepoznatljiv isti pristup kao i u slučaju Pitera Fejta, obnove srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji, Tužbe Međunarodnom Sudu u Strazburu…

U istom smislu, da se zaključiti saglasno teoriji g-na Dimitrijevića, verovatno Srbima treba objasniti i da je uklanjanje Episkopa Artemija sa katedre Episkopa raško-prizrenskih, zabrana boravka u Eparhiji, zabrana sveštenodejstva, raščinjenje, sve ostale prateće kazne prema njegovim monasima, i sve što dalje bude sledovalo – „bilo ispravno“!

Jedino što se prema njemu traži „čovekoljubivije“ postupanje, primena principa Ikonomije (o tempora, o mores!) – i pored „(u)pada“ u svoju Eparhiju, i pored „crkvorušiteljskog“ delovanja, i pored toga što ne „uviđa vrednost sloge i mira“…!

Ali se „Srbima mora objasniti“ da je KAŽNjAVANjE Episkopa Artemija „bilo ispravno“!

I u tom cilju se radi „punom parom“ – pišu se tekstovi, vrše se insinuacije, napadaju se bez argumenata i blate neistomišljenici, dovode u smutnju vernici, koriste razna sredstva kako bi se pod plaštom tobožnje odbrane Episkopa Artemija – zagovarala primena Ikonomije, i predavalo u ruke javnim i osvedočenim goniteljima i mrziteljima odlučivanje o sudbini nepravedno progonjenog i kažnjavanog! Pa tako notornu stvar i Kanoni zabranjuju!

Ali nam se ona propoveda sa www.borbazaveru.com i zasipa nas iz raznoraznih istupa, intervjua, komentara…

Ali, pogledajmo malo posledice toga bombardovanja koje je „bilo ispravno“!
a) Okupacija dela teritorije Srbije od strane NATO snaga
b) Enormno povećanje broja malignih oboljenja na Kosovu i Metohiji, a svakako i u celoj Srbiji
– „broj obolelih od malignih bolesti na Kosovu i Metohiji u poslednjih deset godina povećan je za 200 odsto“!
– „bombe sa osiromašenim uranijumom kojima je bombardovana Jugoslavija su direktan uzročnik pojave različitih vrsta karcinoma“
– „naročito je veliki porast malignih oboljenja kod dece“!
– „pojava malignih oboljenja na Kosovu i Metohiji je poprimila epidemiološke razmere“!
– „pouzdano se zna da je 1999. godine na teritoriju nekadašnje SR Jugoslavije bačeno 30.000 zrna osiromašenog uranijuma, a neki podaci govore da je reč o 10 tona ove radioaktivne supstance“!

v) Mnogi Srbi kidnapovani su i odvedeni u Albaniju, gde su im vađeni organi radi dalje prodaje u inostranstvu
g) Proterano je više stotina hiljada Srba sa svojih ognjišta sa Kosova i Metohije
d) Uništen je veliki deo srpske imovine na Kosovu i Metohiji, a još veći deo uzurpiran i preotet
đ) Porušeno preko 150 crkava i manastira
I mnogo druge štete, koja se ne može pobrojati.

A evo i nekih posledica Sinodskih i Saborskih kazni nad Episkopom Artemijem, koje se takođe prikazuju kao „ispravne“!

a) Bezakono uklanjanje sa trona
b) Proterivanje iz Eparhije
v) Nezakonita zabrana sveštenodejstva
g) Odluka o raščinjenju doneta u proceduri koja odslikava sposobnost i domet Trojke (haos, bezakonje, nametanje, profanacija, pritisci, posvetovnjačenje, manipulacija…)
d) Stvoren raskol u Crkvi
đ) Raspuđeno monaštvo iz Eparhije raško-prizrenske
e) Oštro pocepan narod u Eparhiji
ž) Preostalo monaštvo u Eparhiji povedeno putem sunovrata
z) Vernici prepušteni na milost i nemilost vuku (ne čak ni u jagnjećoj koži, nego neskrivenom upropastitelju i uništitelju)
I mnogo drugih šteta, koje je ovde teško pobrojati.
Ali, zahtev nemačkog ambasadora Masa, ne treba misliti, nije slučajan, i nije unikatan. Deo je očigledno šireg programa i tretmana Srbije, koji se već sprovodi; ali nije do sada eksplicitno objavljivan javnosti. Sada kao da je došao red i na to.

Dovoljno je pogledati činjenja „demokratskih“ vlasti u raznim sferama svakodnevnog života, pa shvatiti da se aktivno radi na promeni svesti Srba i na krivotvorenju istorije, ne samo dalje, nego i bliže, neposredne, koja nam je još uvek u sećanju, i sa kojom živimo.

Tako studenti Beogradskog Univerziteta uče da je „OVK demokratska i kosmopolitska organizacija“!

Sa druge strane, „Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu ukinulo je pritvor petorici pripadnika ‘Gnjilanske grupe’ OVK“. Oni su „optuženi da su od juna do decembra 1999. godine, kao pripadnici OVK mučili, ubijali, silovali, i nečovečno postupali prema civilima srpskog i nealbanskog stanovništva“! Prema navodima optužnice oni su žrtvama „klještima čupali nokte, ubadali jezike nožem, zakucavali upaljač u lobanju, davili ih kesom i žicama“.

Za g-na Predraga Subotičkog, međutim, isti taj Sud u Beogradu nije imao milosti – držao ga je u zatvoru 11 meseci, bez postojanja ikakvog dokaza, uz oslobađajuće izjave svih svedoka, bez vršenja potrebnih procesnih radnji… Sve to na osnovu Krivične prijave koju je potpisao besprizorni, latinoumni Mitropolit Amfilohije, kojom se tvrdi da je g-n Subotički uzeo novac za izgradnju fiktivnih objekata, tj. da je novac uzet, a da objekti nisu izgrađeni. A dobro zna papofilna Trojka da su objekti izgrađeni, i boravili su u njima! Takvoga licemerja, glumljenja patriotizma i pravoverja, uz zapravo rad koji vodi upropaštenju Vere i nacije, da li je bilo od pre 2000 godina do danas? Možda će kvazi-ekspert Džomić hteti da to malo pojasni javnosti?

Nedavno smo, takođe, saznali da je „Nacionalno pozorište u Prištini trebalo da početkom maja gostuje u Beogradu, u Ateljeu 212… ali je gostovanje otkazano iz političkih razloga“. Kako je izjavio „Umetnički direktor Nacionalnog pozorišta Kosova Jeton Neziraj“ – „dobijamo signale iz Ministarstva kulture da je za naš odlazak u Beograd još rano“.

Šiptari su zaustavili gostovanje toga pozorišta u Ateljeu 212, a što se tiče „demokratskih“ vlasti, Beograd ih je čekao raširenih ruku!

Srbi moraju prihvatiti verziju da je žrtva – krivac, a krivac – žrtva, prihvatiti sve što su im zločinci uradili, saglasiti se sa time, primiti ih kao ravnopravne, ali i više od toga – prihvatiti da su oni zapravo krivci i zločinci, a Šiptari žrtve, prihvatiti i kažnjavanje zbog toga, i biti zadovoljni kada ih oni prime u svoje društvo, a kada ih „šutnu“ (kao u slučaju Ateljea 212), da podanički čekaju kada će se „smilovati“ da im učine čast i dođu (trijumfalno) u njihovu kuću!

Po istoj matrici se verovatno i Episkop Artemije (kao i njegovi saradnici) u svesti srpskog naroda mora prihvatiti kao krivac, a ne kao žrtva, kao neposlušan odlukama Sinoda-Sabora, kao „ispravno“ i pravedno kažnjen (za koje krivice, inače?) – i uz to „čovekoljubivije“, po „Ikonomiji“, „snishoditeljno“! A Srbi treba samo da pokorno progutaju tu „pilulu“, koja se neprekidno servira iz poznatih/uglednih pera!

Kao što amb. Mas ne propagira teoriju koju je on smislio, tako i g-n Dimitrijević kašu koja je već skuvana u drugim kuhinjama samo razdaje zainteresovanim konzumentima.

Arhim. Simeon

Napomena:
Не ради се о Икономији него о Правди I
Не ради се о Икономији него о Правди II

Autor teksta Arhimandrit Simeon
četvrtak, 19 maj 2011 20:54

Извор:http://www.eparhija-prizren.org/sr/autori/klirici/arhimandrit-simeon/354-ne-radi-se-o-ikonomiji-nego-o-pravdi-3.html