Ovog jutra, sasvim neocekivano, imao sam jedan zanimljiv susret. U samom centru Zvecana, ispred crkve, parkirao se auto
Иван Максимовић, 19.05.2011
+++
iz koga je izasao „prota Milija“ nadaleko poznat po „junastvu nad monahinjama“ i po zlu protiv brace svoje cuveni svestenik SPC a verni sluga uzurpatora trona eparhije RP – Teodosija. Sa njim, glavom i bradom – Tadicev covek iz Beograda (kako je sam posvedocio, naravno indirektno). Njega sam video i upamtio iz manastira Duboki Potok kada se Vladika Artemije sa vernim monastvom novembra prosle godine vratio na Kosovo i Metohiju. Taj isti covek je pretio i zabranjivao (svima pa i meni licno) da se fotografise i belezi to sto se tamo desavalo kako medijima ne bi bilo dostupno a samim tim i narodu. Da podsetim da su tada kolone EU specijalaca i KPS policije „mirno“ nasrnule na manastir pun vernika i monaha i izbacile ih iz manastira dok su ovi molitveno pevali.
[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=qvJCZRg37To]
Eto, sluzeci se pretnjama uspeo je da me u pojedinim trenucima spreci da fotografisem ali ne dovoljno, snimano je sve sto je trebalo da se vidi. Uglavnom, u duhu ljudi koji su „od poverenja“ u prljavim akcijama svakog rezima, ima on „nesto“ u sebi pa je umeo i da se ljudski dogovori oko nekih stvari samnom.
Odjednom sam osetio nekakvu zelju da jos jednom stanem pred njega. Ne znam zasto… Ne razmisljajuci puno, pridjem, spustim coveku ruku na rame i tu nam se pogledi sretnu. U prvi mah je taj susret cak nekako i bio prijatan ali se zavesa opreza, poput vampirskih kad iznenada izgreje sunce, navuce preko njegovog lica pa se i ja pocnem osecati opreznije. Zaustavimo se na sred ulice tako da su neka vozila cak malo prikocila. Stane i Milija, telom okrenut ka meni ali nekako zmirka, kao kad gleda u sunce.
-„Pa, kako je prijatelju?“ kazem ja.
-„O…“ -iznenadi se on i nastavi -„Kako ide“?
– „Pa, evo. trudimo se“.
Tu mu se nekako izostri oprez i navuce senka ozbiljnosti preko ionako vec umerenog osmeha.
-„Nemojte mnogo da se trudite“ rece kratko.
-„A, pa moramo“ kazem ja, „takvo je vreme“. Pokaze mi na protu Miliju i ukaze rukom kao da ocekuje da cemo se pozdraviti „jel znas oca?“
-„Znam, nazalost“. Tu se ubaci Milija
-„Pusti ga bre, idemo da doruckujemo nesto“.
-„Sto nazalost?“ upita ovaj.
– „Kome je on otac, taj ga je ugasio“ kazem.
Tu je vec bio trenutak da se pozdravimo, da ne kazem oprostimo…
Ovo ne mora da znaci nista ali za zlo uvek vazi jedno pravilo – ono nikada nije samo a uvek se udruzuje u trenutku kada se sprema za akciju. Da li se sprema novi progon monastva? Ne znam ali budimo spremni na svako zlo da ga sa verom docekamo.
Po uzoru na Apostole koji nas uče: „A iznad svega uzmite štit vjere o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strijele nečastivoga; i kacigu spasenja (molitvu) uzmite, i mač Duhovni koji je riječ Božija“(Efescima 6,16-17).
by Ivan Maksimovic on четвртак, мај 19, 2011 у 1:18 по подне
извор: фејсбук
Да би сте послали коментар морате бити улоговани