Вести

Evo još jedne usijane teme na kojoj se sukobljavaju antiekumenisti, a papisti zadovoljno trljaju ruke misleći

Milan Mićunović iz Kragujevca, 11.05.2011

+++

da je zlo seme razdora posejano među nama. Pokušaću da i ja, kao jedan od mnogobrojnih civila „artemita“ kažem šta o tome mislim držeći se podalje od teološke (pre)učenosti.

Jedna dvoslojna reč ogromne težine izazvala je veliku žalost prognanih monaha kosovskih i mnogih vernih laika, a u nekima i gnev.

Pad monaha, a neuporedivo više nekog arhijereja, je sličan zemljotresu jer takav duhovni div pada sa ogromne visine bliske angelskoj, dok mi grešni laici puzimo po zemlji, te i ako padnemo lako se dižemo, otresemo prašinu i nastavimo dalje.

Upadom se ne može nazvati ulazak domaćina u bilo koju sobu njegovog doma, jer na to ima pravo. Ako domaćin i zalupi vrata u svom domu ko će mu to osporiti? Neki pametni antiekumenisti misle da je Vladika Artemije Kosovski pogrešio kada je izabrao baš manastir u Dubokom Potoku i naišao na tvrdo odbijanje nastojatelja ovog manastira.

Ja mislim, da kada pravi domaćin uređuje svoj dom tada počinje od sobe u kojoj je najveći nered. Sigurno je bilo dosta drugih Kosovskih manastira gde bi monasi koji su tamo ostali, sa ljubavlju i raširenih ruka dočekali svog starca i duhovnu potporu. Oni svesno nisu izabrani jer je ovakav dobro promišljeni potez Vladike Artemija izazvao njegove gonitelje da sasvim otkriju svoje ciljeve i metode kojima ih žele postići. Taj potez je pokazao snagu vere duhovne vojske kosovske i njenu spremnost za stradanje na putu Hristovom.

Zaista, čovek koji je ovu potresnu reč upotrebio je veoma dugo nosio zastavu antiekumenizma i uživao veliko poštovanje, naklonost i prijateljstvo mnogih iskrenih revnitelja pravoslavne vere u Srba. On je velemajstor reči i greške u njihovoj upotrebi nije lako shvatiti. Zašto je tu tako opasnu reč gospodin Vlade Dimitrijević upotrebio? U preostalom delu teksta on izobličava gonitelje i, da bi dao osnovu za mršavi mir, nudi im delimičnu satisfakciju nalazeći pomoću ove reči neku protivtežu svim njihovim razornim postupcima. Nudi mir onima koji su naoružani do zuba i koji do sada nisu pokazali nikakvu naklonost miru. U istoriji ne nalazimo primere da je neka silna vojska bila sklona miru kada se pred njom nalazila naizgled slaba odbrana. Da li se zaista može sada desiti čudo pomirenja u SPC?

Koje je oružje Vladike Artemija i za veru Hristovu vojujućih monaha od koga bi gonitelji ustreptali i na pomirenje nevoljno pristali? To najjače oružje od kojeg papisti zaziru je verni narod koji hrli u Ljuljačku pustinju i ostala skromna bogomolitvena mesta. Taj narod je onoliko sa Vladikom Artemijem – koliko ovaj sledi Gospoda Isusa Hrista i drži se Njegovog puta. Žalim što brat Vlade nije došao da lično opipa snagu te vere pri bogosluženju u Ljuljacima tokom Strasne Sedmice i Svetlog Vaskrsenja Hristovog i tokom skromnih trpeza ljubavi.

Ipak mislim, da se sada o pomirenju ne pitaju vladike i intelektualci, već verni narod koji se dobro seća obećanja patrijarha srpskog pri njegovom izboru, kada ga punim srcem i poverenjem primi rečima AKSIOS! Ta obećanja – izgovorena, ne samo pred živim Srbima nego i Srbima mučenicima postradalim za veru pravoslavnu- se ne smeju zaboraviti i glase:

1. Ne odstupiti od puta Svetog Save i

2. Ne dati Kosovo ni pod kojim uslovima.

Kratak i blagosloveni program! Gospod reče da vaše da, bude da, a ne, da bude ne.

Pored zlosrećne hanuke, izjavama da je papa moćan, žalosnog puta u Beč sa primanjem visokog papsko-ekumenističkog odlikovanja, izjavama o ekumenističkom opredeljenju, višestrukim pozivima papi, podrškom izgradnji mamutskog malo pravoslavnog i mnogo katoličkog krsta u Nišu sa LIFTOM u sredini (da se ne bi neko namučio penjući se uvis) kao i mnogih nepravoslavnih domova „molitve“ oko Niša, dođe i Poslanica SPC o Vaskrsu ove godine gde se Kosovo ne pomenu ni jednom jedinom rečju. Eto realizacije ovog programa.

Šta činiti sada da hiton naše Svete Crkve uz Božju pomoć nekako prikrpimo? Prvo, naši prvosveštenici su dužni da ispovede javno pred vernim narodom svoje pokajanje i vraćanje delima ovom divnom programu. Ako su finansijski ili nekako drukčije dužni, vratićemo pa i po cenu najvećih odricanja. Ako oni ovo pokajanje učine, sve drugo uključujući raspored episkopskih katedri se može izgladiti i pravoslavnom ljubavlju ispraviti. Zaslužili bi sadašnji gonitelji veliko poštovanje, oproštaj i milost svojeg vernog naroda. Ako to ne učine, SPC će se pocepati. Za to bi bili svi krivi, a najmoćniji prvosveštenici SPC najviše.

Eto, dragi naši arhijereji i oci naši duhovni, birajte! Opet je na vama izbor postavljen kao pred Svetog Kneza Lazara Kosovskog. Hoćete li carstvo zemaljsko sa moćnim papom ili carstvo nebesko sa Svetim Savom, koje bi vodilo novim stradanjima ovog naroda pravoslavnog? U ovom drugom slučaju bi nas možda čekala žestoka reakcija, kao posle odbijanja konkordata pred godinu 1941. Mi „neznaveni“ bogomoljci i ostali pravoslavni Srbi možemo jedno učiniti – moliti se Bogu da vas umudri i ojača na uskom putu Gospodnjem.

Milan Mićunović iz Kragujevca

sreda, 11 maj 2011 18:43

http://www.eparhija-prizren.org/sr/clanci/domaci/338-o-upadu-u-duboki-potok-jos-jednom.html