logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: Radomir Reljic    552 пута прочитано    Датум: 9.05.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Krštenje“Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно

Радомир Рељић, 08.05.2011

+++

и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје, стварање поверења и грађење идентитета на другоме.” (Цитат из говора патријарха Иринеја у Бечу 10.09.2010, приликом примања повеље Заштитника фондације Про Оријенте, или (веровали или не), цитат из чланка др. Радована Биговића: Ништа не постоји само за себе, објављеног 25.01.2008. у дневном листу Политика).

Зашто ово пишем сада и да ли је са закашњењем? Иако је патријарх Иринеј пре отприлике месец дана изјавио, а коинцидира и са саопштењем католичке фондације Про Оријенте, да нема ништа од доласка Бенедикта XVI у Ниш на прославу обележавања јубилеја-1700година од доношења Миланског едикта, патријарх је у задње време поново актуелизовао ову тему и поново отвара тему доласка папе у Србију.

Да би се боље разумеле патријархове беседе, као ова у Бечу, мораћу да направим једну историјску путању уназад и покушати докучити извориште нове идеологије којом баратају патријарх Иринеј и и екуменско-папски тим, који га је лансирао у њихове мутне воде.

Француска буржоаска револуција је један од највећих историјских догађаја. Пуно је тековина те револуције које су суштински измениле свет, а једна од њих је свакако Декларација о правима човека и грађанина. Овде ћу издвојити њен трећи члан, који гласи:

“Начела сваког суверенитета налазе се једино у Народу. Нико, ниједна особа не може вршити ауторитет који не проистиче из Народа”.

Овај члан декларације је био иницијална каписла за серију националних револуција у 19 веку, чиме је створена нова европска геополитика, базирана на нацији као њеном носиоцу. Идеолози неолибералног капитализма, слично комунистима, појам народа (нације) сматрају преуским и превазиђеним. Они сматрају да ће нестанком нација, што подводе под крај историје (Френсис Фукујама), престати узроци за вођење ратова а да ће војна (полицијска) сила (Арнолд Тојнби) бити потребна само ради наметања (очувања) мира на глобалном плану. Не верујем да се наш патријарх бавио оваквим мислима кад је читао “потурени” говор, али је веома могуће, да је неко о томе и те како водио рачуна и да ништа није случајно.

Да би добила своје заслужено историјско место, које Француској револуцији неспорно припада по многим њеним тековинама, побринуо се и вођа јакобинаца Робеспјер, који је сматрао да се и Римокатоличка црква мора реформисати у духу свих осталих друштвених промена. Вођен просветитељским идејама Жан Жака Русоа и његовим деистичким погледом на религију, Робеспјер је озаконио “Декрет о Врхунском бићу”. У својим говорима је наглашавао његову разлику у односу на хришћанског Бога и окарактерисао га као радикалног демократу (јакобинца), који се бори за слободу, једнакост и права свих људи. Да ли су идеолози “патријарховог говора” у Бечу имали у виду стварање неког новог идентитета, који би користио потребама неког “Врхунског бића” у име нових “револуционара” и неког новог друштвеног поретка?

Патријарх Иринеј је повељу Заштитника фондације Про Оријенте примио на свечаности која је њему у част организована у Бечу. Тим поводом је одржао (прочитао) пригодну беседу (1), а цитат са почетка текста је њен најупечатљивији део. Његова беседа је морала да изазове неверицу код стручњака за православну еклисиологију и питања верских догми. Што је најчудније, сем часних изузетака, реакција уопште није било. У напред наведеном цитату огледа се политичка намера, а сам цитат, као и комплетан говор, је верски блам за православно верско учење. Овај цитат ми је послужио као основа да истражим порекло оваквих патријархових мисли. Укуцавши га у претраживач Гугла, наишао сам на још једно изненађење-патријархово писмо скоро коинцидира са чланком од др. Радована Биговића: Ништа не постоји само за себе, објављеног 25.01.2008. у дневном листу Политика (2). Почетак и крај патријарховог писма су прилагођени овој “свечаности”, а готово његов комплетан садржај је, веровали или не, преписан из чланка др. Биговића (професор Богословског факултета у Београду), објављеног 30 месеци пре одржавања ове бечке свечаности.

Шта је патријарх Иринеј хтео да саопшти овим “говором”? Да ли упућује прекор свима нама који мислимо да евентуална посета папе 2013. г. Нишу, или нека друга, треба да се одвија преко предходне посете Јасеновцу? Зашто опомиње, да је то воља Божија и да смо дошли до “краја историје”? Да ли нам то наш патријарх натура тезу о “крају историје”, као неминовност црквеног уплива у свет “неолибералне демократије”? Сматрајући се довољним познаваоцем теологије за једну коректну анализу, више ми је него јасно, да за овакве тезе не постоји друго упориште. У теолошкој науци, засигурно не. Или нам патријарх Иринеј успоставља ватиканску доктрину, о папи као глави јединствене цркве и његовој Божијој мисији на овом свету, коју он експлоатише по теорији о наследству светог Петра?

Још је чуднија следећа реченица, која је посвећена одрицању и грађењу идентитета. На оваквој тези би му позавидео и један од твораца америчког прагматизма Џон Ђуји, отац “прогресивног образовања”, који је давно написао: “Нема Бога и нема душе, нема потребе за традиционалном религијом. Без догме и веровања, непромењива истина је мртва и сахрањена, што укида потребу за крутим природним законима и сталним апсолутама”. Значе ли ове “патријархове речи” о промени идентитета, најаву поступног одрицања од светосавског православља? Знам да је ово око идентитета скопчано са манипулацијом око етнофилетизма, о којем ће бити речи у једној од наредних прилика, на тему о узрцима постојећих турбуленција у СПЦ.

Неспорно је да је овај говор скуван у кухињи Богословског факултета у Београду, чији је декан епископ бачки Иринеј (Буловић), портпарол и незаменљиви члан Светог Архијерејског Синода СПЦ. Др. Радован Биговић је његов потчињени и ревносни следбеник његове теолошке школе. Као водећи екумениста, алфа и омега свих одлука нашег црквеног врха, епископ бачки Иринеј котира и као велики поборник идеја митрополита пергамског Јована Зазјуласа и патријарха васељанског Вартоломеја. Јован Зазјулас је копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Школован на Харварду, предавао теологију на многим западноевропским универзитетима, сматра се главним иницијатором и идеологом екуменског процеса, бар што се православне стране тиче.

Тврдња патријарха Иринеја из “његовог” говора у Бечу: “Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама”, је теза митрополита Зазјуласа и потпуно је страна учењу Православне цркве. Ове податке наводим са циљем да укажем на порекло потреса, између осталог, који у задње време све више угрожавају јединство СПЦ. О тим потресима свакако ће још бити говора.

Код нас, на сву срећу, још нису уништени политички ресурси који заговарају националну стратегију развоја. Носиоци светског неолибералног концепта сматрају то великим грехом и превазиђеном идејом, која је анахрона и спада у период пре “краја историје”. Појмови као што су држава, нација, суверенитет, духовност..су за њих потрошени и сувишни. Све оно што је за нас од виталног значаја, они пресуђују, ми треба да дамо њима на управљање. Због тога нам “саветују”, да на заједничком путу треба да се решимо пртљага који се коси са њиховом поставком света. Колективна свест, самобитност и национални концепт развоја, свакако су најнепотребнији део те пртљаге. То се посебно огледа у нашем духовном и вредносном кодексу који се не уклапа у њихове планове, односно њихову слику будућег изгледа света.

Изворно хришћанство је у својој основи противник неолибералног концепта. Оно је западним центрима моћи користило за време борбе против комунизма, што су обилато експлоатисали кроз пропагирање верских права и слобода. Та потреба је исчезла укидањем противничког концепта изградње света, а улога хришћанства као основе европске духовности, све се више минимизира. Једно модификовано, измењено и једнообразно хришћанство, као основ за изградњу глобалне религије, којом би се дириговало из једног центра и под контролом “Новог светског поретка” (НСП), вероватно би било подесно за будућег Цара (светска влада).

Православна Србија ослоњена на духовне вредности Истока, комбиноване са сопственим светосавским концептом, свакако се не уклапа у пројекте њиховог изгледа света. Задњих деценија смо (Срби) сведоци националног самоукинућа, којим руководи намештеничка власт а под патронатом центара моћи оличених у НСП. Институције од највећег значаја за српски народ и његову државу су свакако Српска Војска и Српска Црква, тако да је било за очекивати да ће оне бити највише и погођене.

Док се пацификација Војске одвија зачуђујуће неометано, на духовном пољу смо сведоци борбе која се све више распламсава а плима црквених догађања све више прети да прерасте у стадиј унутрашњег раскола. Већини верника и познавалаца црквених прилика је јасно да мислим на сукоб између полу-регуларно рашчињеног владике Артемија и екуменског крила у црквеној влади, СА Синоду СПЦ. Сукоб је одраз унутрашњих и вањских фактора и има више димензија (политички, верски, национални). Посебном улогом на дешавања у Цркви, свакако да утичу дешавања око судбине Космета, којим је главна одлика унутрашњополитичка закулисност и као такви су основ за сваколика унутрашња трвљења у нашем друштву.

Погледе на комплетну проблематику би се могао развити у више тема:
-Покушај српске цивилне власти да успостави контролу над црквеним вођством, ради подршке издајничкој политици евроунијаћења,
-Сукоб на ралацији Артемије-црквена влада + жутосрвена власт,
-Критика етнофилетизама, као изговор за потискивање утицаја светосавља,
-Осврт на унутрашње уређење Православне цркве и њено финансирање, са посебним акцентом на улогу ватиканских фондација типа Про Оријенте,
-Екуменизам као параван за унијаћење, односно, гушење православног светосавља под папским приматом,
-Фанар ( Цариградска патријаршија) као црквено-васељанска власт без пастве, из чега проистиче њен специфичан екуменски интерес, компатибилан са папским,
-План за градњу Константиновог маузолеја у Нишу, скопчан са прославом 1700 година од доношења Миланског едикта и посете папе, као централне идеје те свечаности.
-Зашто врх СПЦ крије истину, да су Милански едикт заједнички донели Константин 1. Велики и његов савладар и зет Лициније?

Започевши са говором његове светости патријарха Иринеја, затим кратком дигресијом на један велики историјски процес, што је била Буржоаска револуција, покушао сам да наметнем тему о утицају сличног процеса (НСП) на све живо и неживо на планети Земљи. Религија свакако потпада у дијапазон њиховог интересовања. Мој “рад” ће бити првенствено базиран на црквеним дешавањима, а поготово зато, што је присутна свеопшта “стидљивост” (начело секуларности, неопходност сензибилитета, непознавање теологије и унутарцрквених односа, могућа политичка штета, ратличити анимозитети…или неки други разлози) према овој теми. Француска револуција је последица индустријске револуције и напредка производних снага. Ововременици смо једног сличног процеса (НСП), који такође почива на профитабилним револуционарним изумима, који се зову пљачка, превара и лаж. Нимало се не шалим.

Религија је увек била битна за сваку власт (са, или против ње), тако да је за власт која претендује да буде планетарна, оваква тема од прворазредног значаја.

Уставом гарантовано начело секуларности, односно одвојеност државе и цркве, не сметају властима да се дубоко инволвирају у црквена питања и обрнуто. Зато ни трунка не двојим, широка расправа на ове теме има потпуни морални дигнитет и не постоји ниједан аргумент за њено потискивање. Питање постаје опште и политичко, односно, борба за национални и друштвени опстанак. Светосавска душа ће бити центар око кога ће се ломити многа копља (ломе се и сада), а исход те борбе ће одлучити будући карактер српског друштва.

Радомир Рељић

Референце:

1) http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1044/tekst/srpska-pravoslavna-crkva-i-medjucrkveni-odnosi/print или http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_stigao_u_bec

2) http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Nista-ne-postoji-samo-za-sebe.lt.html




1 коментар у вези “Borba za svetosavske duše”
  1. Po recima Sv. Vladike Nikolaja “Svetosavlje je vrhunac hriscanske pravoslavne nacionalne ideologije, vrhunac svete umjetnosti, vrhunac eticnosti izrazene rijecu Svetost”. Zato se Svetosavlje sa svojim ucenjem ne uklapa u ideologiju Novog svetskog poretka, u kome narodi i vjere trebaju da nestanu u korist novog nasdcovjeka i jedinstvene svetske religije.

    Takvo shvacanje zivota i svijeta jeste hula na Boga – Stvoritelja ovog svijeta, i Pravoslavnu Crkvu Njegovu, kao riznicu blagodati Duha Svetoga. Ono u stvarnosti jeste otvoreno sluzenje i proslavljanje Satane umjesto Boga, koje sada pri kraju vremena, u SRbskom narodu po razumu ovog svijeta propovjedaju otpadnici od Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve Hristove, na celu sa “Patrijarhom” Irinejem i ostalim jereticima, ekumenistima, komunistima, globalistima, novotarcima itd koji su na prevaru zauzeli najvise polozaje u Crkvi Hristovoj, neshvacajuci da “crkvu” koju oni kao takvi cine i prestavljaju, da to nije Crkva Boga Zivoga, da to nije Crkva Svetoga Save, vec da je to lazna crkva iz Jovanovog Otkrovenja, crkva satanska koja ce da se pojavi pri kraju vremena.

    Lazna crkva paloga andjela, Satane ili Lucifera imace ce vanjsko oblicje Crkve Hristove, ali ona to nece biti po svojoj sustini, jer lazna crkva se nece drzati nauke Hrtistove, Zakona Bozijeg, i ona zato nece na sebi imati blagodati Duha Svetoga, i lazna crkva zbog toga za svoje vernike nece biti izvor vecnog zivota, i njihovog vecnog spasenja, vec samo predvorje pakla koja ce svoje slebdenike da vodi u pogibao i smrt vecnu.

    Proucavajuci izjave pojedinih crkvenih velikodostojnika ne samo iz SPC vec i drugih pomjesnih Pravoslavnih Crkava, vecina vjernik na osnovu tih izjava samostalno dolazi do zakljucka, da je nastupilo vreme apostasije ili otpadnistva od Crkva Hristova. Ona je danas izdana od njezinih pojedinih episkopa i patrijarha koji bi trebali da je vode i brane od “vukova u ovcijoj kozi” a ne da je prilagodjavaju duhu vremena u kome zivimo, i tako da nauku Hristovu neprimjetno mjenjaju, i Crkvu Boziju razaraju.

    Tjerajuci tako svojim nehriscanskim zivotom Duha Svetoga od sebe i Crkve kojoj pripadaju i prestavljaju, oni svesno ili nesvesno pripremaju sve sto je potrebno za kraj vremena, za kraj istorije ovoga svijeta i zacarenje Antihrista, koji ce biti u svemu, u svakom pogledu suprotnost Hristova, kome oni sada prividno sluze, nevideci zbog greha svojih da oni u stvari ne sluze vise Hristu Bogu, vec nazalaost Antihristu, ali oni toga nisu svesni.

    Zato, oprosti im Boze, jer oni neznaju sta rade, a nas koji posrcemo pod teretom Krsta zivota svoga, utvrdi u Pravoslavnoj vjeri Sina Tvoga, Gospoda i Boga i Spasa nasega Isusa Hrista, na putu Svetih Bogootaca nasih. Amn. Boze daj!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo