Вести

У новије време на духовну трпезу Православља све чешће се износе „слаткиши” екуменизма и римокатолицизма.

+++

Да се ради о отровима увије-ним у обланду љубави и мира, и да свако ко жели спасење мора да се држи подаље од таквих отрова јасно сведоче наредни редови.

О екуменизму Преподобни Јустин Ћелијски говори: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес”. Исти Богоносни отац гро-могласно објављује: „У историји људског рода постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је уве иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен, хтети помоћу себе по-стати бог”. О саставу отрова римокатолицизма – најсмртоноснијег отрова који је болесно–сатанизовани ум људски могао да измисли говори одлука првог ватиканског концила (сабора), донета за време римског папе Пија IX, 1870. године. Она дословно гласи овако (где год бог пише малим словом, то је папин, а не прави Бог): „(Римски) папа је божанствени човек и људски бог. Стога нико не може да суди њему, или о њему. Папа има божанску власт, и његова власт је неограничена. Њему је на земљи могуће исто оно, што је на небесима могуће богу. Оно што је учинио папа, исто као да је учинио бог. Његове заповести треба испуњавати као заповести божије. Само бог је налик папи; папа заповеда небеским и земаљским створењима. Папа је у свету исто што је у свету бог, или што је душа у телу. Папина власт је изнад сваке створене власти, јер се она на одређени начин про-стире на небеске, земаљске и адске предмете, како би се на њему оправдале речи Светог Писма: све си потчинио под ноге његове (Пс. 8,7).

Папиној власти и вољи предато је све, и нико и ништа не може да му се супротстави. Ако би папа повео за собом у ад милионе људи, нико од њих не би имао права да га упита: оче свети, зашто то чиниш?

Папа је непогрешив, као бог, и може да чини све што чини бог.

Воља божија, па сходно томе и воља папе, који је намесник божији, свуда има врховну власт. Он се опасује са два мача то јест влада над духовним и светским: над патријарсима и епископима, над царевима и краљевима. Сви људи на свету су његови поданици. Он је све, изнад свега, и у себи садржи све. Што он хвали или куди, то су сви дужни да хвале или куде.

Папа може да измени природу ствари, да ни из чега начини нешто. Он има власт да од неистине начини истину. Он има власт да против истине, без истине и насупрот истини чини све што је њему угодно. Он може да приговара против апостола и против заповести које су предали апостоли. Он има власт да исправља све што сматра за потребно у Новом Завету, може да измени и саме Свете Тајне које је установио Исус Христос. Он има такву силу на небесима, да може умрле да узводи међу свете, кога пожели, чак и насупрот свим туђим убеђивањима, и упркос свим кардиналима и епископима који би помислили да се томе успротиве.

Папа има власт над чистилиштем и адом. Он је владика васељене. Својом неограниченом влашћу он све чини једино по сопственој вољи. Може да чини чак и више него што је нама или њему познато. Сумњати у његову моћ – то је богохуљење. Његова власт је виша и свеобухватнија од власти свих светих и анђела. Нико нема права чак ни у мислима да узнегодује против његовог мишљења или суда.

Папина власт нема мере ни границе. Ко пориче врховну власт и погла-варство папе, тај греши против духа светога, раздељује христа и јеретик је. Само папи је дата власт да одузима било шта од било кога и даје другоме. Папа има власт да одузима и даје царства, краљевства, кнежевине и сваки посед. Своју власт папа добија директно од бога, а цареви и краљеви од папе. Папа је намесник бога и ко то пориче лажов је. Папа је заменик бога над добрим и злим анђелима; оно што се чини влашћу папе, чини се влашћу бога.

Ко се не повинује папи, тај се не повинује богу. Све што чини папа богу је угодно. Папи не може да суди нико, јер је речено: духован све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2,15.). Његова власт се простире на небеско, земаљско и адско. Он је подобије христа, у његовом телу живи дух свети. Папа је господар свих, цар над царевима и узрок свих узрока.

Папа је женик и глава васељенске цркве. Папа не може да буде у заблуди, он је свемогућ, у њему је сва пуноћа власти. Он је изнад апостола Павла, јер по своме призвању стоји покрај апостола Петра. Стога он може да приговара против посланица апостола Павла и да издаје заповести противне његовим посланицама.

Оптуживати папу значи грешити против духа светога, што се неће опростити ни у овом, ни у будућем веку.
Тројна круна папе означава његову тројну власт: над анђелима на не-бесима, над људима на земљи и над демонима у аду.

Бог је папиној власти препустио све законе, а сам папа је изнад свих за-кона. Ако би папа изрекао мишљење против суда Божијег, онда суд Божији треба да буде исправљен и измењен. Папа је светлост вере и одсјај истине. Папа је све над свима и може све”. (Преузето из књиге „Свети Марко Ефески”, Предањске студије, Београд, 2007. године.)
Изгледа да је Бог Отац је погрешио што је послао у свет свог Јединоро-дног Сина, да би Њиме спасао свет, него је одмах требао да постави рим-ског папу за спаситеља света, јер по овоме што латини уче за папу, он је ве-ћи и моћнији од Бога. Чак сматрамо да Бог сада треба да се повуче из уче-шћа у историји света, и све препусти папи, јер је он сада главни, а Бог је споредан. Могуће да је управо то и разлог што Србски патријарх у задње време скоро свакодневно говори, да папа треба да посети Србију, јер је он веома моћан у свету, и да може много да нам помогне. О, јадна Србијо, до-кле си дошла, да ти највећи Србски зликовац буде помоћник у одбрани против непријатеља који те притискају, међу којима је и он сам, и то нај-већи. Да онај који као змија отровница већ десет векова гледа како да те прогута у своју свејерес, и одведе у таму најкрајњу, у пакао, да ти он буде пријатељ. О, нема те више народе Србски, нестао си као народ, јер по ово-ме како постојиш, личиш на бесловесну стоку, која служи само за клање, кад не видиш, или, ако видиш, а ћутиш, на све ове нападе на Господа и на Цркву Његову. А где ти је једини и највећи Помоћник, народе Србски, где ти је Господ Бог, где ти је Господ Исус Христос, да ти Он помогне? Јер Он и једино Он може да те одбрани од свих видљивих и невидљивих непри-јатеља, а не неки човек, па макар и најсветији био, а камоли римски архије-ретик. Проклет био ко се узда у човека, каже Свето Писмо. Па зар то Србски патријарх навлачи проклетство на цео наш народ, јер се ето узда у човека, који се уз то још и Богом гради на земљи, чак и већим од Њега?!

Што је било мира у Србској Цркви ово мало претходних година, било је, више га бити неће, јер они које је воде, нажалост, хоће да заведу народ за Голеш планину екуменизма, у којем главну улогу данас игра римски папа и остали светски сатанизовани моћници. Ми као верници више ћутати не смемо. Све владике су се ућутале, сви свештеници су се ућутали, и скоро све монаштво се ућутало, и сви заједно се праве као да се ништа не дешава, беседе у храмовима су им уопштене, и нико не проговара о овом пожару који је захватио нашу Цркву. Једино владика Артемије са својим прогна-ним монаштвом још храбро сведочи истинитост Вере Православне, и не мири се са моћницима овога света.ž

Ми, који смо крштени у Вери Православној, који Духом Светим знамо да је сва истина у њој, и само и једино у њој, и да се само кроз њу човек може спасити, то треба и да јавно и гласно сведочимо, јер је то наша обавеза и пред Богом и пред људима. Ако се и мора, по Божијем допуштењу и десити ова страшна отпадија, да бар ми, ћутањем и несведочењем истине, не бу-демо међу отпалима. Не дао Бог. Ми све људе волимо, али Бога и Његову истину волимо највише. Због тога и треба да трубимо свима да је спасење једино у Православној Вери.

У мотиве наших „проевропских“ црквених великодостојника (и малодо-стојника, теолога и свештеника) ми више и не морамо да улазимо. Да ли су у заблуди, да ли су залуђени и опијени екуменском теологијом, да ли су свесни рушиоци Светог Предања и Вере Православне, то сада и није више важно. Важно је, ужасно је важно, то што нас они полако, али сигурно, одводе са пута спасења, изводе из Православља (екуменисањем, улизива-њем римском папи, дрским изменама поретка Свете Литургије, уливањем отрова Зизјуласове теологије (сатанологије) у наш свештенички и бого-словски подмладак…) и уводе у мутљак светске надрелигије и сатанопо-клонства. Србине, Србкињо, Православче, Православко! Ми смо бића веч-ности, бесмртни, и улог у игри која се овоземаљски живот зове је и исуви-ше велик, безмерно велик – наша вечна судбина у постојању после Стра-шнога Суда. Моја, твоја, његова, наша. Зар да је изгубимо кукавичлуком и ћутањем пред онима (и патријархом, и владикама, и свештенцима) који нас полако, али сигурно, кроз екуменизам, у вечне паклене муке воде.

Нема вере, до Вере Православне, јер једино она ствара Свеце Божије, је-дино она благодатним силама својим спасавa све који то желе, а крштени су у њој. Где су другим верама свете мошти, света Богојављенска водица, која се годинама не квари, Свето Причешће, које нас стотине прима из исте кашикице, па се не заражавамо, где им је Свети Огањ, који само Право-славнима Бог пали. Ако и поред толиких силних чудеса сумњамо у истини-тост наше Вере Православне, онда нека нас нема, нека нас други преваре и превере, онда је нисмо ни достојни, и Бог преко оваквих црквених вођа и треба да нам је одузме. Онда смо подобни овцама за клање (Пс.44,22).

Свети Оци нас једногласно уче да је заједница између Православних и је-ретика немогућа без њиховог предходног покајања и враћања на пут исти-не, пут Православља, јер шта има праведност са безакоњем, какву заједни-цу има светлост са тамом, какву сагласност Христос са Велијаром (2 Кор. 6, 14-15).

На крају ево и поруке Светог Марка Ефеског (преставио се у Господу 23. јуна 1444. године), великог борца за чистоту Вере Православне, из његових „Силогистичких поглавља против латина”:

„Сви Оци и учитељи Цркве, сви Сабори и све књиге Божанског Писма поучавају нас да треба избегавати оне који мисле неправославно и клонити се заједнице са њима. Зар ћу ја, дакле, све њих презрети, и поћи за онима који под изговором лажног мира позивају на закључење Уније са иноверцима и кривотворитељима свеш-теног и Божанственог Символа Вере? Нека ми се никада не догоди, Утеши-тељу Благи, да до те мере одступим од себе самог и од здравог расуђивања и здраве вере, него ми дај да се увек држим Твога учења и Тобом нада-хнутих блажених мужева, и да се тако присајединим својим Оцима, носећи одавде, ако ништа друго, оно макар – Православље!”

Ко има уши да чује нека чује!!! Јер, ћутањем се издаје Бог. А време ћута-ња је одавно прошло. Јер се сада решавају наше вечне судбине, и то никако и без нашег учешћа. Не дао Бог да нам сутра буде жао што ћутасмо!

(Ову истину пажљиво прочитај, умножи и предај другима на опрез).