Вести

Већ неколико година уназад, када је и званично основана државна Комисија Републике Остатака Србије за

проф. др. Петар Грујић, Земун; доцент др. Владислав Б. Сотировић, Виљнус

+++

проналажење гробног места посмртних остатака Драгољуба Драже Михаиловића, класична фарса једног класичног тоталитарног и анационалног режима, који вуче корене у времену «ослобођења Београда» 20. октобра 1944. г., у вези са откривањем посмртних остатака генрала Драже, се у недоглед наставља по принципу каубојских сапунских серијала типа «Династије Карингтонових» са Силвијом Кристл илити домаћег ријалити шоуа а ла «Фарма». Сваке године се по неколико пута као по диктату појављују «нови сведоци», «очевици из прве руке» који се периодично по потреби ваде као кечеви из рукава државних структура.

Да се само потсетимо да су тренутно на власти у Остацима Србије епигони треће генерације «ослободилаца Београда» типа Јошке Броза «маршаловог» унука, Милоша Васића уредника недељника Vreme (у коме је данас изашао Васићев огавно-брозоморан чланак о Дражи Михаиловићу а за Тита и партију)  којима још увек није доста кољачких оргијања по Србији из 1944. г. и 1945. г. док првогенерацијски «маршалови» генерали дебело у сласти и масти уживају у својим «ослободилачким» мировнинама типа Јове Капичића који би да га питате основао још сијасет Голих Отока дуљем Липе Њине да докрајчи и оне «четнике» и њихове синове и унуке које није успео да нахрани пресланом рибом, протера кроз шпалир звани «топли зец» илити потопи на дно измет-јаме поред Бријуна од 1948. г. до 1953. г. Иначе, сви ови «сведоци из прве руке» су, наравно, лично гледали како се покопавају земни остаци ликвидираног вође Југословенске Војске у Отаџбини док су неки од њих према сопственим исказима и особно учествовали у самој ликвидацији овог «народног издајника и колаборационисте». Све у свему, читава једна Прва пролетерска бригада још увек живих сведока и учесника у догађајима! Наравно, и чланови Комисије се по потреби периодично појављују у мас-медијима са софистицираним изјавама да је услед обиља противуречних исказа за сада немогуће лоцирати гробно место ђенерала Михаиловића јер га на основу сведочења очевидаца има на претек.

Међутим, из изјава горе споменутих «сведока» и «учесника у догађајима», који се иначе могу водати као вашарске мечке по семинарима из предмета «Сувремене повести наших народа и народности» од Штипског до Љубљанског свеучилишта, може се закључити да су им свима заједничке следеће тачаке:

•·          сви, мање-више, знају тачно место или егзекуције или угробљавања Чича Драже,

•·          «самоиницијативно сведочење», што ће рећи да их нико није био по ушима да се јављају државној Комисији него се драговољно као савесни пучани јављају на прочитани оглас у «Политици» надлежним институцијама да помогну опћој ствари и идеји «грађанског друштва», колико се то може у датим околностима светске економске кризе и стезања финансијског околотрбушног хлачодржача Европске Свезе,

•·          свако наводи другу локацију и егзекуције и укопавања у односу на свог претходника и наследника «сведока из прве руке», тако да се стиче опћи дојам да је дара превршила меру у малтретирању поштених и самосвесних пучана-сведока,

•·          већина ових наведених локација су такве да се не могу проверити обзиром да се данас над њима налазе разноразни вишеспратни објекти, мочварни терени, избетониране површине… тако да се у техничком и правном смислу речи данас ископавање ради проналажења земних остатака првог антифашистичког герилца и вође отпора у читавој поробљеној Европи не може извршити из, у најмању руку, практичних разлога.

Овде се, међутим, поставља и круцијално питање шта се стварно крије иза овакве врсте диригованих сведочења? Одговор на ово питање можемо добити уколико знамо да постоји аутентична фотографија тела стрељаног ђенерала која је публикована још за време живота «нашег највећег сина» од стране четничке емиграције. Ову фотографију су наравно направили сами егзекутори «ослободилачке» «Шесте Личке» и њима слични и делили је на разне стране са крајњим циљем да се публикује како би свима било јасно у чему је ствар. А ствар је била, и још увек јесте, у томе да се на фотографији јасно види одсечена лева ђенералова рука изнад лакта и унакажена прса, тј. распорен грудни кош, са пуно крви али са нетакнутим лицем и брадом, тј. читавом главом, како не би било икаквог двоумљења да се ради о Чича Дражи. Поред тела а испред одсечене леве руке се јасно види и одсечена шака. Фотографија је направљена у зору 17. јула 1946. г., бар према писању емигрантске штампе, а на основу сенки особа које су стајале око мртвог Драже. Дакле, јавна порука Ранковићеве ОЗНЕ, која је ову фотографију растурала, јесте веома јасна, кристално недвосмислена и пре свега гласна: тело Чича Драже је по погубљењу-стрељању физички распарчано, тј. транжирано, што  директно имплицира да су остаци тела покопани на разним местима! Даке, «четници» одустаните од јалова посла да нађете гробно место свога ђенерала. У истом смеру и са истим циљем одбијања «четничких експедиција» у проналажењу Михаиловићевих земних остатака и гробног места показују и други наследници ОЗНЕ, као што је то случај са пензионисаним (Титовим) генералом Мирковићем, који се појавио у јавности са причом да је Чичино тело спаљено, тј. кремирано, а пепео наравно разбацан на све четири стране света (пагански обичај).

Дакле, општа порука «Шесте Личке» је: оканите се ћоравог сизифовског посла. Очито да је ОЗНА (као и њени правно-идеолошко-ментални наследници, УДБА, СДБ, БИА, итд.) веома добро испланирала тактику да се обесхрабри проналажење ове локације, ако уопште она и постоји. На овом месту, да се само потсетимо, да су у ОЗНУ примани након дебеле селекције тзв. «отровани комунисти» који би стрељали и рођену децу и остатак читаве фамилије зарад победе револуције против «великосрпске шовинистичке буржоазије…». Очекивати да је неком од њих игром случаја «прорадила савест» је у доменима научнофантастичних филмова типа «Ратови Звезда» или «Детитоизација Србије без револуције». Оно што ОЗНАши раде у вези  са тајном где је гроб ђенерала Михаиловића, још од 1946. г. па до данас, се у неким другим земљама назива триком «сушене харинге»: наиме, да би онемогућио потеру, криминалац оставља на путу сушену харингу, чији мирис блокира њух паса трагача.

Главно питање које се сада поставља јесте: Шта треба радити даље? Међутим, да бисмо дали одговор на ово питање требало би прво одговорити на следеће подпитање: Да ли је баш толико битно доћи до гробног места (или гробних места) и посмрних остатака Драже Михаиловића, са вероватним трагањем које се може отегнути у бесконачну недоглед, ште је очигледно и била  и још увек јесте намера његових егзекутора и њихових генерацијских наследника на Дедињу. У том контексту предлажемо да се уради следеће а што независи од конкретних (не)резултата истраге државне Комисије:

• Народна скупштина Србије, као репрезентативно тело нације, треба да одреди посебним законом  «Одбор за подизање меморијалног споменика бившем министру војном Краљевине Југославије и врховном комаданту ЈВУО Драгољубу Дражи Михаиловићу»,
• Локацију за подизање меморијалног споменика треба изабрати на пригодном месту у главном граду Србије Београду укључујући и ону на дорћолском «25 мају», с тим што би се онда то титоистичко и морално и архитектонско ругло које сада тамо стоји изместило на неко пригодније место  (Кумровец, Голи Оток, Бријуни, Јајце, Бихаћ…). Лично предлажемо да се овај споменик подигне на београдском тргу Славија стим што би се наравно и сам трг морао реконструисати (тј. довести у неку визуелну нормалу) и преименовати у «Трг Ђенерала Драже»,
• У Одбор би ушли искључиво еминентни чланови српског друштва, нпр. из САНУ, са високообразовних и истраживачких научних институција, истакнути чланови српске емиграције, итд., с тим што би требало забранити анационално-непријатељске организације да делегирају  своје чланове. Ту свакако не би требало да уђу чланови политичких партија, посебно СПО, СПС, ДС, ЛСВ, ЛДП а поготово не окупаторско-петоколонашко-колаборационистички елементи, типа НВО, СУБНОР и њима слични,
• Гробно место у смислу светилишта ђенерала Михаиловића може бити «кенотаф», тј. фиктивни гроб, што не би био преседан у историји а овакав древни обичај води своје порекло још од времена старих Грка (систем гробних места «незнаних јунака»). У овом контексту треба напоменути да је врло вероватно да је и Брозова гробница у Београду такође празна обзиром да нема ниједног сведока да је Титова лешина положена у ковчег који је затим архивиран у «Кући срама». Према неким сведочењима, тело аустроугарског каплара је одмах након смрти почело да се распада и базди-смрди што само по себи говори о његовим неделима за живота. Такође, има индиција да је Тито сахрањен у Ватикану (не би нас зачудило и у заједничкој крипти са лешином поглавника Анте Павелића), а можда чак и у (родном) Бечу. У сваком случају, обзиром  на његове «заслуге» за Србију и Србе, није му место на тлу које је за живота особно покоравао три пута (1914. г., 1941. г. и 1944. г.).

Врло вероватно да је Дража Михаиловић најтрагичнија личност целокупне српске историје. Можда ће то једног лепог и сунчаног дана (вероватно не и овог миленијума) да примети и неки архијереј у тзв. «С»ПЦ, чији је званични календар препун иностраних светаца-мученика (заслужних за блискоисточно азијатско хришћанство) а који за Србију и Србе нису никада ни чули, а камоли за њу и њих нешто добро и урадили. Тачно је да је, захваљујући нама, ђенерал Михаиловић испао за сада велики губитник а каплар Броз победник. Али, губитник је на почетку био и извесни Исус из Назарета све до појаве Павла из Тарза. Можда ћемо се српском Исусу једног дана колико-толико и одужити. Са Србима је све могуће. Само да се појави и српски Павле.

_____________________________________________

проф. др. Петар Грујић, Земун

доцент др. Владислав Б. Сотировић, Виљнус

http://srbskipatriotskifront.webs.com

http://www.crucified-kosovo.com