logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Економија    Аутор: новинарство    650 пута прочитано    Датум: 14.04.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

75-to godišnja starica u Gruziji dok je kopala motikom presekla međunarodne kabloveOd toliko ružnih osobina našeg mentaliteta, jedna mi posebno bode oči: čak i kada nam svakih nekoliko decenija neki ratni vihor ne odnese

piše Predrag Anđelić, 14.04.2011

+++

ono malo kuće što uspemo u međuvremenu steći, mi smo tu da se pobrinemo da je, ako ništa drugo, držimo u temeljnoj zapuštenosti. Gledam, i iznova se čudim. Zemlja obilno natopljena snegom koji kopni, a vozači automobila, tobože da ne bi smetali saobraćaj u ulici na periferiji, jedan za drugim silaze sa kolovoza i točkovima riju blato pa se u njemu zaustavljaju. Tu gde je do tada bio travnjak u pokušaju, sada se ruga zdravoj pameti neki polovnjak koji tek što ispunjava uvozne propise u pogledu starosti, i njegov ponosni vlasnik. Nedugo potom, on će ponovo izaći na asfalt sa svom silom blata i prljavštine koju će sa sobom doneti, kao da je to najnormalnija stvar.

Razmišljam i znam da bi se takav čin u uređenim (zapadno)evropskim zemljama tretirao na isti način poput uništenja dela nameštaja u kući. Oni i svoju travu koja ponovo može narasti paze i neguju kao živo biće, a koliko su tek osetljivi kada je reč o državi, porodici i svakom pojedincu… Standardi, zapravo shvatanje da li je nešto važno ili ne, razlikuju se između njih i nas. Njima će pred kućom ostati negovani travnjak, a nama prašina na obući kada se blato koje smo sami izrovali osuši. Svakom svoje.

No, ako predgrađa naših gradova ne liče na obode Beča ili Ženeve, njihova jezgra ne zaostaju. Premda je Krleža svojedobno cinično konstatovao kako je jedini primerak grada u nas potez od Terazija do Slavije, naši „gradovi“ i njihove šoping-zone stoje uz bok sa Kärntner Strasse ili Via Veneto, sa adekvatnim cenovnicima. Tako je na čitavom prostoru Intermariuma, od Baltika pa do Tirane, svuda gde se nastanila najveća ekonomska kriza (Nebojša Katić) u istoriji zvana tranzicija, tojest prelazak nečega u ništa, u prevodu. Jer do sada najveća kriza trajala je od 1929. do 1933, dok se ovoj ne nazire ni kraja ni smisla.

Jedina reforma koja je kod nas uspela od vremena Milke Planinc do naših dana je ona kozmetička, kada nakon svakih izbora lokalna vlast sredi pešačku ulicu u centru grada, poploča je iznova, sredi fasade sa grafitima i ostacima izborne kampanje, da narod vidi kako se nešto radi i da može, u velikom stilu, kad već nije u Rimu, ući u jednaku prodavnicu kao da je tamo. Hteli ste Zapad, to ste i dobili. Obećano-učinjeno! To se, naravno, (iz opravdanih razloga) ne odnosi na primanja stanovništva, ali i ovo što je postignuto mora se smatrati ogromnim napretkom. Nije li neko rekao da je, zapravo, sve u oku posmatrača? Uostalom, stara kapitalistička mudrost uči kako i bogataš i siromah imaju jednaka prava da spavaju u „Hiltonu“.

I tu se, sa ulicom Kneza Mihaila, otprilike i završava svaka sličnost sa zemljama na koje bi da se ugledamo. U traženju razloga zašto je to tako, nedostajući novac bi, eventualno, zauzeo tek treće mesto po važnosti. Prvo i drugo odnosilo bi se na mane našeg mentaliteta te izdaju intelektualaca. Ovo prvo izbija sve argumente onima koji bi voleli brza i laka rešenja, bilo kroz revoluciju ili kroz izbore, jer je menjanje navika dug i mukotrpan proces što zahteva posvećenost i disciplinu koja upravo i nedostaje. Ovo drugo onespokojava.

Jer, ako bi se za potrebe nekog kosmičkog eksperimenta dogodilo čudo da se svo bogatstvo sveta u jedan tren raspodeli na jednake časti svakome, opet bi, i vrlo brzo, došlo do novih razlika među ljudima. Te razlike, gotovo neshvatljive, na groteskan način otkriva Tanjugova vest kako je 75-to godišnja starica u Gruziji dok je kopala motikom presekla međunarodne kablove, što je uzrokovalo prekid interneta u dve države… Proizvod određenog mentaliteta su i „biznismeni“, kao jaje jajetu slični širom trećesvetskih zemalja. Oni koji u ozbiljnim zemljama zaista imaju novac, uklapaju se u sliku sredovečnog ili starijeg gospodina, kulturnog i obrazovanog, tihog, skromnog, urednog, porodičnog, odevenog u belu košulju sa kravatom i klasično odelo, koji nosi najbolje ali pendžetirane cipele a vozi neupadljiv automobil i stanuje u nasleđenoj porodičnoj kući u elitnom kraju na periferiji nekog važnog svetskog grada. Upitao sam jednog od njih svojevremeno, na kom moru planira da letuje, ciljajući njegove simpatije prema Hrvatskoj. „Neću putovati u inostranstvo, želim da ostavim svoj novac tamo gde sam ga i zaradio“, rekao je. „Ići ću kod prijatelja u (pokrajini) Salcburg u ribolov, osim toga uživam da radim u svom gartenu“ (vrtu – prim. P. A.). Drugi je, iako multimilioner, vozio običan Audi, sve dok mu lekar zbog poodmaklih godina i problema sa vidom to nije zabranio.

Kod nas i sličnih nama, sve je potpuno drugačije, po meri nas samih. Važno je da se novac vidi, ako se već ne vidi njegovo poreklo. Uostalom, šta će ti lova ako je ne pokazuješ? Novac ionako služi samo zato da bi se potrošio.

Budući bi (gotovo)svako baš za sopstvenom pameću potrčao da se one kotrljaju niza stranu, odgovor na čuveno filosofsko pitanje – kada će nam već jednom biti bolje, iz gornjeg razloga može samo da glasi – neće skoro. Dobro, reći ćete kako ovim nisam otkrio Ameriku, i da to svi znamo, ali tu se loše vesti ne završavaju. Boljitak, ako pre njega ne stigne neka ekološka katastrofa ili ratni armagedon, neće biti posledica ni izbora ni revolucije. Čuo sam mišljenje (dvostruko pogrešno) da „promene“ može izvojevati samo nova generacija nezadovoljnika u želji da konačno počne da živi „kao sav normalan svet“ i zarađuje tri hiljade evra mesečno koje zavređuje. Najpre, ni u „normalnom“ svetu se toliko ne zarađuje, a zatim, i još važnije, pripadnici generacije mladih i visokoobrazovanih će linijom manjeg otpora radije otići u „svet“ nego što će pokušati da „svet“ ovde stvore. Promena nije nikada dolazila od dole, nego uvek odozgo, konsekventno sa najvišeg nivoa, voljom ili dopuštenjem Božijim. U našem slučaju, mislim, i to će za mnoge biti loša vest, ona će doći tek onda kada oni koji su napravili dvorac odluče da srede blato oko njega, kao što je to uvek bilo u istoriji.

Predrag Anđelić

http://www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo