Вести

Средином априла 1941. године Дража Михаиловић је “у околини Дервенте и Добоја у Босни, на коверти, у којој му је по куриру

Часлав М. Дамјановић, 11.04.2011, СРПСКЕ НОВИНЕ -Торонто
+++

мајору Љубичићу достављено наређење Врховне Команде да обустави борбе са Немцима јер је потписана капитулација – једноставно написао“:

“Не признајем капитулацију југословенске војске.“

“И курира са тим наређењем вратио је од куда је и дошао.“

“Тога тренутка Дража Михаиловић је кренуо на историјски пут, пробијајући се у правцу Србије, према Равној Гори и од тада почиње једна нова епоха.“(1)

Да је Дража написао ове речи на коверти на којој му је достављено наређење да се преда, да је осим чувених речи “не признајем капитулацију“ додао и речи “југословенске војске“, да су те две речи логичне јер је његов одговор био одговор војника који је под заклетвом да брани отаџбину а наређено му је да се преда… сматрам да су те чињенице мање важне. Важно је да је Дража, као војник, и то као Српски Војник, одговорио оно што му војничка заклетва – али такође и заклетва Вери и Нацији – налажу, и да је то учинио свесно, рационално, и поштено… и да је од тога важније да том својом одлуком Дража не само да јесте “кренуо на историјски пут“ – већ је наставио – наставио Историјску Неминовност Српског Родољубља на уској Божијој стази Правде и Истине. Међутим, сматрам најважнијим да је и са тим речима Дражиног Српства, и са претходним речима Српства Српског Народа “Боље гроб него роб“, и са Српством Равне Горе којима се она спонтано узвинула из једногласја Националног Духа и Српства Српског Народа и Драже – да тим речима Српство као Нација јесте доиста закорачило у “једну нову епоху“.
Пре него се дефинише да ли је та “нова епоха“ уопште нова, мора се са радошћу истаћи да “Равногорски Глас“ данас – наглашавам данас – схвата врло тачно да се “Дража, управо, сукобио не само са окупатором као таквим, него и са три убитачне и мрачне идеологије: нацистичком, фашистичком и комунистичком, које jeсу искључиво имале за циљ да завладају, да покоравају и убијају физички и духовно“, и које јесу имале још од пре рата “спремљене огромне политичке и пропагандне апарате и организоване армије истренираних агената“, и да у тој ситуацији Дража јесте “морао поред улоге војсковође“, преузме “и улогу националног политичара и државника, и то без икаквог припремљеног политичког апарата“ – и да основу своје борбе, онако како му је налагао Дух Српства, јесте “ослонио на високу националну народну свест“, на “народну љубав према слободи“, на народни “косовски дух и српску традицију“ и народну девизу “За Крст часни и слободу златну“, и на принцип “туђе нећемо, своје не дајемо“ – обједињених у Српском Народу у којем баш зато и данас трају “национални темељи Народног равногорског покрета“ и “Равногорско Слободарство.“

Међутим, иако јесте итекако тачно да “ми знамо да су Савезници учинили фаталну грешку напуштањем свога верног савезника и пријатеља“ – закључци да “не знамо“ и да се “још дуго неће сазнати истина: зашто су то управо учинили?“ и шта је “био мотив у зениту мозга ових одговорних државника?“(2) – сматрам да се данас то “не знамо“ мора променити – јер је данас очигледно да “државници“ који јесу починили “фаталну грешку“ – нису били “одговорни“! Наиме, нису били одговорни нити према истини ратних збивања, нити према доприносу успешности рата, нити према праведности циљева рата, нити према праведности послератног света. Насупрот тој злочиначкој неодговорности – били су уместо тога “одговорни“ лажи и расистичкој мржњи, у чему су очигледно били здружени и такозвани победници и такозвани поражени. У овој здруженој завери у којој је страдао и страда послератни свет, наравно најтрагичнија је издаја Српске нације, Равне Горе, Равногорске Србије, и опстанка и будућности Срба – од стране здружене завере. Међутим, уколико је уопште могуће да нешто буде важније од таквог издајства – још је важније да се данас разлог те издаје – зна.

Разлог није никаква “фатална грешка“ – никаква заблуда – напротив:
Разлог је мржња!

И то расистичка мржња – која траје здруженим садизмом којем је циљ истребљење Српске нације, ликвидација њеног постојања и ликвидација Српске Државе…

…већ крајем априла 1941. године Њујорк Тајмс је објавио да Срби кољу Хрвате. Мржњу усташког клања Срба као “праведништво“ зацртао је Папа Пије XII одлуком да усташки “геноцид над Србима – мора бити избачен из светске историје.“(3) Здруженост расистичке мржње, њен историјски непромењен садистички циљ, њен историјски непромењен и здружен расизам против стварног праведништва, и циљ данашњег настављања мржње – ликвидацију Српског Православног Духа и Православља, данас активираних инквизицијом против Владике Артемија – није исказао Ватикан – него Роџер Коен 2006. године: “Српско питање још увек није решено“ јер се наводно “од XIX века када се српска национална држава појавила у модерној Европи, још увек не знају границе Србије“!(4) Усредсређење Коена на мржење српске државе у модерној Европи јесте дословно понављање антисрпског расизма Моше Пијаде, који је, истоветно усташтву, сматрао циљем Титовог такозваног “НОБ-а“ – претварање Срба у “бескућнике“. Из овакве истините историјске перспективе – сва бомбардовања… аустроугарско рушење Београда; нацистичко априлско Рушење Београда и искључиво српских насеља; америчко усркшње и потоња рушења Београда и убијање искључиво Срба све до средине септембра 1944. године; америчко бомбардовање Србије 1999. године… сви ти злочини јесу мржење Равне Горе – мржење Српске државе.

Да није у питању никаква “грешка“, нити “фатална“ нити нефатална, иако наравно фатална за Србе, и да није никаква “грешка“ никаквих ни негдањих нити садањих “одговорних државника“, и да није никаква “грешка“ ни у какво име посебно Ватикаканове, америчке, британске нити коеновско-пијадинске “праведности“ – већ да је резултат – здружене расистичке мржње – доказују чињеница да се на тлу Југославије од средине 1943. године више уопште – не води Други светски рат – већ напротив – води се здружени рат против Равне Горе.

Гомиле лажи и фатаморгана, и још веће гомиле обмана, и још веће гомиле српских лешева, и још већа гомила издаја, и данашња инквизиција над веровањем у Бога – другим речима, јавни Холокауст који данас воде здружени назови “праведници“ разноразних националности и идеологија ради докрајчења ликвидације не само српског идентитета – него зарад ликвидације чак и сећања да је тај идентитет икада постојао… доказују да из историјске перспективе, пошто Срби – благодарећи Чистоти њиховог Православља – нису били ликвидирани ни поразом на Косову, ни отоманском окупацијом, ни аустроугарским рушењем, ни стављањем у југословенски забран после победе у Првом светском рату, ни ватиканским, нацистичким, америчким, нити усташким рушењима и геноцидима… већ су напротив успели да упркос свем том Холокаусуту настављају оно што је мржња сматрала да Срби немају право да настављају – српску државу у модерној Европи – зато је Равна Гора била издана од стране здружене завере… и зато, када је тај Српски Национални Дух ипак преживео све геноциде и све издаје сарадника са окупатором, па чак и титоистички злочиначки погром над Српством – Југославија је распарчана даровањем наследницима сарадника окупатора, Србија је поново бомбардована, Косово јој је отето… и “коначно решење“ “српског питања“ поверено је узурпаторима Српске Цркве… то је та “нова епоха“ – идеолошка мржња која је издала Духовну Чистоту Равне Горе у Другом светском рату.

Али… иако набрајањима злочинстава наравно нема краја – радосно је да данашњи Равногорски Глас, широм отаџбине и света храбро указује и на неке суштинске факторе на које није обраћено довољно пажње:
“Кроз четворогодишњу равногорску борбу народни Вожд је успео оно“ што – није успеo “ни један наш државник ни политичар пре њега“, а ни после њега – “он је из предратне народне политике разједињења успео да духовно и идејно обједини цело национално српство. По први пут у историји српског народа, Срби из свих својих покрајина борили су се као браћа под једном, његовом командом, под једном заставом, за један идеал – за слободу свих. И то стечено крвљу сковано јединство Срба под Чичином командом… чека само дан народног обрачуна са непријатељем, па да се то јединство поново стекне у духу равногорске борбе: уједињено у слободној отаџбини.“

То је учинио Српски Народни Чича који “није припадао нити се борио за ма коју политичку партију – него за њихово право да постоје.“ Борба Равне Горе била је “општа, национална, свеобухватна – за једнака права појединаца и целине.“ Taj “национални и демократски дух“, то напајње будућношћу “младих нараштаја“, та “народна тековина“ – “а не лична“ нити “партијска“(5) – јесу били Равна Гора!

Мора се, међутим, нагласити да истовремено, тај идеал јесте био и идеал за који су се и Европа и свет борили у Другом светском рату… издан наравно – и да јесте био и идеал модерне Српске Државе која се ослободила од петстогодишњег отоманског ропства – али и идеал Срба од кад постоје, а поготово од примања хришћанства до Немањића, и од Светог Саве до данашњег дана… и најзад, да то јесте био Свети идеал Истине, Слободе и Правде Чистоте Православне Вере којом је Благодат Божије Промисли узвинула у неминовност постојање Српског Рода.
Због мржења те Божије Благодати – зато је Лаж издала Равну Гору.

Зато је лаж садистички рашчупала живог Дражу Михаиловића.

Зато лаж дан-данас рашчупава живу светињу Српске Цркве и Српског идентитета. И зато лаж, увек немоћна пред Божијим као и увек од када је века, на пример под насловом “Црква је нај-Бизнис“ – “Свети Долар уместо Светог Саве“, тврди немушто кроз своје данашње издајничке гласноговорнике, зване “новотарци“ – “да се Свети Сава није бавио Литургијом“ – а “на патријаршијском сајту још пре пет година“ некакав наводни “епископ СПЦ“ написа да је “Свети Сава преписивао Типике“ !?!(6)

Насупрот прелесницима Лажи, званим сарадници окупатора, који својим фатаморганама настављају на миздајству Истине – узвинуће Истине Равне Горе не престаје да обасјава радошћу људски живот као Вечити Божији Огањ:
Док је Јосип Броз “у Бихаћу 1942. и у Јајцу 1943. са својим сарадницима, бившим робијашима, прогласио отимачину власти над Југославијом као циљ комунистичке партије – без питања народа – дотле слободар и демократа Дража Михаиловић објављује са Светосавског Народног конгреса јануара 1944. своју вечито вредну прокламацију као циљ његове националне борбе“:

“Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва да уставним путем изврши организацију државе.“

“Само у овој једној реченици више је речено него у стотинама комунистичких резолуција, устава и амандмана.“ Зашто? Зато јер је “Чича“ био “препородитељ“ народа(7) – и може се слободно рећи – зато јер је Национални Дух Српског Народа био породитељ својега “Чиче“ – и баш зато здружена Лаж данас злочинствује крвави Холокауст над Србима.

Зато се данас крије Њујоршки процес за поштено суђење Дражи Михаиловићу одржан истовремено злочиначком и садистичком накарадом суђења у Топчидерској гарди, на којем је пуковник МекДауел документово да је 85% Српског народа било уз Равну Гору, због чега су и њега и Дражу до краја рата здружено прогањали партизански крволоци комбиновани са усташким крволоцима, уз сарадњу са немачким окупационим снагама и белосветским праведницима сарадника са окупатором… а после рата МекДауелу је здружена завера – забранила да и реч јавно прозбори…

Већ давно нам је заветовано „Не упрежите се у исти јарам с неверницима… јер шта има праведност са безакоњем?“(8) Данас је та заветна формулација издаје на известан начин старомодна, јер оно у шта се веровало да је “законитост“ – то је већ давно спаљено на ломачи на којој се спаљује Правда Божија! Зато “безакоње“ треба модернизовати – …јер шта има праведност… са расизмом? Ту наметнуту идеолошку преформулацију због данашњег лажног праведниковања устврђује одговор на питање – шта то данас дрежди пред такозваним Великим црквеним судом?

Као давно фарисеји… као давно “кадија те тужи, кадија ти суди“, као Јазавац пред судом, као Дража пред арлаукањем помамљених, тако данас, без обзира да ли у Бриселу или Ватикану, Хагу или Тел Авиву, Дечанима или Вашингтону… пред лажним судом је Вера Божија… у Дубоком потоку… у Љуљацима… због чега? “Што се мене тиче“ – због тога што сам “учвршћен у вери да се Србија расрбити не да“ – а и зато што “Велики црквени суд не треба да стаје ни на чију страну“ – јер ако јесте суд – “треба да стоји у истини“(9) – због тога.

Али… траје мржња такозване “нове епохе“ јер “греси у тајности расту и множе се – а чим изађу на светлост, суше се и гину“(10) – зато што у тој квазиепохи нема светлости истине, зато што мржња држи грехе у тајности зато да би се множили… зато сам цитирао Светог Николаја… због мудрости којом је Његов светачки дух као некакав прамен вечитости трагао превазилазећи време Истином. И зато на супрот многима који траљаво својтају Светог Николаја као некаквог припадника ове или оне своје “организације“, одбијам да то прихватим, не само зато што за то нема веродостојних доказа – већ и зато што је Дух Светог Николаја био Српски Православни Дух – а Његова оданост и мудрост, а узвинуће његовог Светаштва Истини јесте доиста било Божија Благодат… исто као и Светаштво Равне Горе – јер то Светаштво није било због припадности организацији, па чак ни нацији… већ је било Светаштво Узвинућа Истином.

То нас враћа и на речи Митрополита Иринеја Ковачевића, изреченим у послератним временима лажи и обмане… да је огромно време изгубљено на прегагањање са комунистима, са сарадницима окупатора, са удбиним провокаторима, са издајницима свих могућих фела… уместо да је то огромно време искоришћено за продубљивање Православља. Наравно, поштене речи Митрополита Иринеја Ковачевића сам препричао и својски допунио… али, и Мудрост Светог Николаја, и Поштење Митрополитово поменуо сам зато што сам много пута досад инсистирао на Духу Равне Горе као на битном елементу не само за схватање Равне Горе, и не само за схватање истина и лажи Другог светског рата, и не само за злочин који је против Равне Горе починила и почињава здружена међународна завера… већ и као кључан и битан и суштински разлог јавног Холокауста који мржња зверски и садистички врши над Српским народом и Србијом све до дана данашњег.

Неки… поштени Срби, чак и одани Равногорци и Светосавци, замерише ми на пример да сам идеализовао Равну Гору, неки се чуђаху како то да сам срео баш оне Равногорце које сам срео… међутим, како год било, захвалан сам Богу на томе кога од Равногораца сретох, кога слушах, и понајвише кога од њих… чух. И сећам се, у почетку сам се често питао шта је то што чујем, како то да то што чујем звучи као – једна проповед – а чујем је од разних Равногораца… тек доцније схватих да чујем Живи Дух који траје у тим Старинама… и зато тврдим да је тај Дух оно што јесте суштина Равне Горе.

И баш због тог Живог Духа је данас очигледно да Божија Благодат у Србима не спава, да траје увек жива у српској духовности, неначета временом, неначета патњама, неначета лажима, неначета скривањем истине, неначета потопима рекламерства, обмањивања, хипокризије, завођења за Голеч… и зато је очигледно да тек данас – када је нападнута директно Вера у Срба – да се зато тек данас пробудила Божија Благодат духовне узвинутости Срба… и да зато данас треба покушавти да се тај Дух Равне Горе искаже речима… иако стрепим да је можда грех исказивати светињу, али… иако Истина Равне Горе траје непоражена… ипак… мора се и речју изрећи. И схватам да је у мудрости Светог Николаја да “греси у тајности расту и множе се“, а чим “изађу на светлост, суше се и гину“ суштина тог Духа Равне Горе, да излажење Истине на светлост чини тај Дух живим непораженим трајањем јер „штит и ограда Његова“ – јесте “Истина Божија“.(11) И зато, кад Свети Николај каже да се “треба трудити и ревновати“ јер “више вреди кап молитве но море бриге“(12) – знам да је баш о тој суштини Духа говорио и Митрополит Ковачевић да је време протраћено на размирице и прегањања… јер баш зато, одкад је века, али нарочито од Светог Распећа и од Светог Воскресења… до дана данашњег… свејереси сатанизма, преобучене у разна руха којима нас обмањују да су праведничке мантије, натерују нас да се преметнемо у расправљаче, у прегањаоце – зато да би у нас ликвидирали срећу, и мир, и радост живљења балгодату нам Духом Божијим – зато да би нам заблесављенима снагу одузели – зато да би нас онемоћане прелешћу скрљали заражене улудошћу размирица. И баш тако је и дошло до парадокса да Свети отац Јустин с правом каже “Где су Срби? Нема Срба…“; до парадокса да је “црвеној банди“ данас “задње упориште у Патријаршији“; до парадокса да је данас “нападнут задњи не-удбанизован јустиновац“ – “владика Артемије…“(13)

Међутим… за Божију Истину мора се борити… и жртвовати. Сваком Равногорцу, сваком поштеном Србину, и тада давно… а и данас… то је јасно, и то без и труна сумње, и без и труна наклапања:

Не признајем капитулацију… тe речи блаженопошившег Драже оличиле су Чистоту Духа Равногораца… оличиле Чистоту Дух Равне Горе… оличиле Дух Српства… оличиле Косово… оличиле српско поштење… оличиле Чистоту Вере у Бога… не признајем капитулацију оличило је Истину – нема размирица, нема издаје, нема пренемагања, нема наклапања…
…једини аманет Срба јесте – по Правди Бога истинитога.
Као и увек… и данас смо на том истом бедему…
Као и увек… Равна Гора је на том истом бедему… на том истом Косову.

Не сучељена размирицама – него – сучељена против исте мржње истог зла – у борби за Истину и Правду Божију. Јер… мржња је данас активнија него икад, препреденија и моћнија него икад, чак и паметнија него икад… јер данас удара директно на Душу… удара неприкривено и здружено… јер…
…мржњи “смета мирис тамјана“.(14)

Али, “да је крманош брода Цркве био човек – Црква би од буре сасвим пропала – али је крманош Цркве, и онда и сада – свемоћни Дух Божији.“(15)

И зато… због Чистоте Вере свемоћном Духу Божијем:
Равна Гора победити мора!
Као и некад… тако и сада – Не признајем капитулацију!

Обрадујмо зато Господа не арчећи време на марифетлуке некаквих рехабилитација. Једино је лажи потребна рехабилитација, зато се једино лаж непрестано “рехабилује“ па никако да се изрехабилитује… а Истини – рехабилитација не треба! Сетимо се зато годишњица којих се не сећамо – на пример годишњице украдених српских звона… сетимо се да у Вери – издајницима места нема. И зато, сећајући се речи Војводе Петра Бојовића “покољења ће бити достојна идеалима само ако се својим делима уздигну до својих предака, а то ће моћи, ако се науче великој дужности из наше историје“ – држимо се речи оца Серафима:

„Не причање о духовном животу – него – чињење духовног живота.“(16)
Јер то је био Дух Равне Горе.

И зато данас… у сусрет… Радости Ускрснућа:
“Мир Вам и радост од Господа“.(17)

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

________________
(1) “Генерал Дража Михаиловић и Народна равногорска Борба“, Богдан Болта, Слобода или Смрт, број 261, Васкрсно издање 2011/Равногорски Глас
(2) Исто
(3) Др. Смиља Аврамов, на промоцији књиге Карлхајнца Дешнера, Политика римских папа у XX веку
(4) Роџер Коен, “До последњег даха Милошевић у ћелији проповедао приказање српског паћеништва“, Њујорк Тајмс, 03/03/06, цитат из “Запис из ђедове колибе“, Часлав М. Дамјановић
(5) “Генерал Дража Михаиловић и Народна равногорска Борба“, Богдан Болта, Слобода или Смрт, број 261, Васкрсно издање 2011, Равногорски Глас
(6) Коментар, Милка, “Црква је нај-Бизнис“, Новинар.де, 04/11, 05:22
(7) “Генерал Дража Михаиловић и Народна равногорска Борба“, Богдан Болта, Слобода или Смрт, број 261, Васкрсно издање 2011, Равногорски Глас
(8) 2. Кор. 6, 14-15
(9) Интервју Грешног Милоја Борби за Веру, 3, 04/07/11
(10) Свети Владика Николај, “Мисионарска писма“
(11) Пс. 90, 4
(12) “Мисионарска писма“, Свети Владика Николај, 288 Писмо
(13) Народни покрет 1389, 03/13/11
(14) В. Матевски, Коментар, Вечерње Новости, 02/20/11, 20:41
(15) “Мисионарска писма“, Свети Владика Николај, 288 Писмо
(16) “Модерно академско богословље“, Борба за веру, 04/02/11
(17) “Мисионарска писма“, Свети Владика Николај, 288 Писмо