Вести

На сахрани мати Евлалије из Ђипше, десило се нешто што ми је испричао наш професор, а што би било интересантно да се разјасни:

пише Сремски Павле, 28.03.2011

+++

„Мати је умрла у суботу, 18. фебруара, 2011.г. али пошто нисам знао кад ће бити тачно сахрана, позовем путем телефона манастир Ђипшу. И јави ми се архимандрит Доситеј их Гргетега, који ми рече да ће сахрана бити у понедељак, али ме и замоли да ако можемо, дођемо да певамо сутрадан, у недељу, на Светој Литургији. Ја са радошћу то прихватим. И нас петоро појаца сутрадан дођемо да отпевамо нашој милој матјушки заупокојену Свету Литругију. Док још није почела Литургија, вршена је припрема, читани си псалми Давидови, и свештеник изађе из олтара и затражи од једног човека који је био у цркви шибицу, да упали свеће у олтару. Тај човек вади из џепа прво цигарете, па онда шибице и даје свештенику, а цигарете враћа у џеп. После је са тим цигаретама у џепу улазио и у олтар. Да ли је смео, питам се?“

Наравно да није смео са њима ни у храм Божији да уђе, а камоли у олтар. А колико то људи заиста знају, колико уопште знају шта се све сме, тј. несме да уноси у храм Божији.

Храм Божији је место молитве, свето место, где ништа нечисто не сме да уђе нити да се унесе, а поготово у олтар, који је светиња над светињама, где се приноси бескрвна Жртва. Некада ни жене нису смеле да уђу у храм кад су биле у периоду чишћења, јер се могло десити да оскрнаве храм. Данас су средства те хигијене много ефикаснија, па могу да иду на Богослужења. У храм може да се унесе само оно што служи за Богослужење (Богослужбени сасуди, Богослужбена одећа, Богослужбене књиге, свеће, уље, вино, вода, тамјан, шибица, сијалица за светло и све оно што је саставни део храма). Може да се унесе и усисивач или кофа са водом, или метла, да се опере и очисти храм, али ако смо ишли у продавницу, па купили за кућу то исто, усисивач или кофу за воду или метлу, не можемо са тим да уђемо у храм, јер храм није остава, него место молитве.

Исто тако и ми, верници, у храм треба да уђемо пристојно обучени, са чистом и скромном одећом и обућом, а не са најновијим тржишним моделима, који више истичу људске облине, него што их сакривају.
Ево шта не сме да се уноси у храм, а ми тога често ни нисмо свесни или нисмо били свесни, па ипак уносимо, не размишљајући:

– Одећа и обућа која на себи има нехришћанске симболе или слике, па макар се и не видела споља, него била испод капута, џемпера, кошуље (петокраке, окултистички симболи, разни ружни и накарадни ликови из цртаних филмова, рок и турбо фолк певачи и певачице насликане на мајицама, и сл.)

– Сва одећа кратких рукава за жене, провидне кошуље или мајице, мајице са деколтеима, мајице, кошуље или џемпери тесно припојени уз тело, било која врста панталона за жене (свеједно да ли су дугачке, средње или кратке, широке или узане), кратке сукње, сукње притегнуте уз тело, дугачке сукње, али са разрезом, који некад буде и до бедара, модерне ципеле или сандале на високе штикле, минђуше и разне наушнице, све прстење, сем бурме, разне огрлице и други украси око врата, шешири и шеширићи, разне модне капе, офарбана коса, нокти, усне, очи.
(Запитаће се сад нека жена, која ово чита, па како онда треба да дођем обучена у храм на молитву.

Драга сестро, погледај на иконостас, па погледај највећу и насветију Жену на свету, Мајку Божију, па види како је она обучена. Или свету Петку, свету Марину, свету мајку Ангелину, или било коју другу светитељку. А погледај по храму, кад је велика гужва и када је у њој на десетине, па можда и стотине жена, и погледај са колико би њих у том тренутку могла да скинеш одећу и њом обучеш наведене светитељеке, па да и даље гледаш у њих као свете Божије угоднике, а не неке манекенке. Запитај се да ли би и твоја одећа била њима прикладна.

То нека ти буде мерило. Све испод тога што жена обуче, није добро, није пристојно, саблажњиво је, макар шта ти мислила у својој глави. Ни на улици, а камоли у храму. Овај текст пишем прве недеље поста, у недељу Православља, 2011. године. Данас се у моме граду, у саборном храму причестило више од сто душа, можда и сто педесет. Од тога је било највећи број жена. Од тих стотињак жена, не знам да ли је пет било обучено онако како Црква заповеда, то јест, да је у њима био Дух Христов, а не онај други. Већина је била обучена у панталоне. Неке су везале мараму, али су биле у панталонама. Неке су имале дамске шешире на глави. Неке су биле у сукњама, краћим или дужим, али су биле гологлаве. Већина је имала офарбану косу. Да ли их овим осуђујем. Не дао Бог. Само кажем да нису биле пристојно обучене, а још су се и причестиле. Да ли су оне свесне ових мојих речи, то јест чињенице да су биле недостојно обучене пред Господом? Чисто сумњам. Јер да јесу, обукле би се пристојније. На ову чињеницу, у сваком случају, требали би да им укажу и свештеници, не као неку претњу или казну, него као опомену да греше.)

– Сва одећа кратких рукава за мушкарце, ако преко њих није обучен џемпер, јакна или сако, кратке панталоне, тесне панталоне, чак и кошуље дугачких рукава без сакоа преко њих. Свака врста прстења сем бурме. Разне минђуше, у уху или неком другом делу тела. Свака врста обуће која је сувише китњаста. Ланчићи, ланци, наруквице и други украси, сем ланчића око врата на коме је освештани крстић.

– Жене (мушкарци) намирисани да се не може стајати поред њих.
– Одећа за децу са разним ликовима из цртаних филмова, који су скарадни, непристојни, ружни, свакојаке играчке.
– Разне светске новине и часописи, па чак ни дневне новине, јер у њима има непристојних и скарадних слика.
– Разне светске књиге и романи, цртани романи у којима су углавном нехришћански или антихришћански садржаји.
– Разни модни каталози и постери на којима су обнажене и непристојно обучене жене или мушкарци.
– Карте за картање, лото, бинго и остали листићи игара на срећу,
– Кесе или торбе са нехришћанским, непристојним или скарадним мотивима.
– Кесе или торбе са ликом Господњим, ликовима Светитеља, јер на њих се не могу сликати ти ликови.
– Лепезе са разним источњачњким нехришћанским мотивима.
– Разгледнице, поштанске маркице, фотографије на којима је неко насликан обнажен, у купаћем костиму на плажи или неком другом месту (и мушко и женско), макар оне биле у торби или џепу.
– Мобилни телефони са саблажњивим сликама у њима или филмовима, или са саблажњивом или сатанском музиком.
– Разни ЦД-ови или ДВД-ови са саблажњивим сликама или филмовима или музиком.
– Месо, месни производи, млеко, сир, јаја.
– Свака друга храна, па чак и поврће (рецимо били смо на пијаци, па сад идемо у цркву), јер црква није остава, него место молитве.
– Чак ни вино или уље, ако је етикета на њима саблажњива (са обнаженом женом), или неким нехришћанским симболом.
– Презервативи, антибејби пилиле.
– Жене са уграђеном спиралом или неким другим средством против зачећа деце.
– Цигарете, дрога свих врста, ракија, жестока алкохолна пића, пиво.
– Петокрака на капи или на оделу (војничком, милицајском, службеном).
– Торба или путна торба са свим и свачим унутра.
– Оружје било које врсте (чак и за службена лица)
– Музички инструменти (хармонике, трубе, виолине, гитаре, и остали инструменти) (неко може рећи, а како да се одржи неки концерт у цркви, чак и духовне музике. У цркви не треба да се држе концерти, него да се моли Богу, и ту се користи само људски глас, без инструмената, а за такве концерте могу да послуже црквене сале).
– Разне незнабожачке фигуре или фигурице, привесци, у џепу или торби.
– Лопте, ролери, рекети и други спортски реквизити (пођемо успут на тренинг, па са спортском торбом уђемо у храм).
– И било који други производи (купимо и унесемо у торби бурек, сендвич, неки део за аутомобил, бицикл, флашу моторног уља, антифриз, отров за златицу на кромпиру, боју за фарбање прозора и томе слично)

Све оно што Хришћанин Православац користи у животу, али му није место у храму, а иде, рецимо из продавнице, треба да остави ван храма, па то после да узме. А све оно што не пристоју Хришћанину ни у храму ни ван храма, то не треба ни користити, а камоли уностити у храм.

Зато, погледајмо у своје торбе (или џепове), шта све има у њима, и да ли је то баш све прикладно да се уноси у храм Божији. Ако није, извадимо га одатле, и не скрнавимо тиме светињу.

Неко можда може да на све ово дода, како нам је можда душа још најпрљавија и најнечистија од свега што имамо уз себе, пуна грехова и прљавих мисли, па њу ипак уносимо у храм Божији. Можда су у праву, али њу не можемо оставити пред вратима храма као све оно што смо набројали. Баш супротно. Ми њу „уносимо“ у храм како би је покајањем и исповешћу очистили, и како би је изнели чисту напоље.

А кад буде чиста и бела, онда ће јој бити много јасније зашто је све ово побројано непожељно у храму Божијем.

СРЕМСКИ ПАВЛЕ