logo logo logo logo
Рубрика: Аустралија, Аустралија, Актуелно, Религија    Аутор: прота Драган Сарачевић    748 пута прочитано    Датум: 22.03.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Прота Драган СарачевићЊеговом Преосвештенству Господину Господиину МИЛУТИНУ Манастир Светог Саве, Хол – Канбера

Ваше Преосвештенство,

+++

Приликом сусрета на Централној Обали, поставили сте ми неколико питања, и исто тако, иницирали још неколико, па сам сматрао за потребно да Вам на нека важнија, даднем мало потпуније одговоре и  објашњења.

Ово чиним из тог разлога, што су наши сусрети врло ретки, тако да немамо прилику да чешће изменимо мисли, како се то у обичајеном жаргону каже, а исто тако, ни да озбиљније поразговарамо о разним питањима, посебно о питањима пасторалног карактера, о  којима смо том приликом, тек мало  прозборили.

Прво сте, колико се сећам поменули моју „епитимују” коју, како сте казали „нисам издржао”. Када смо  код тога, желим да Вам напоменем, да сам ту врсту „казне”, којом наравно нисам требао ни бити кажњен, ја лично предложио оцу Велибору, да бисмо  имали у пресуди Цркеног суда чињеницу, да је г. Стевановићу плаћанo за фрескописање, поред редовног начина и у кешу, што  је било битно да се покаже и на државном суду, кога је он повео, а будући да сам ја Црквеном суду пријавио незаконито понашање једне групе у Црквeном Управном Одбору. Иначе, уколико бисмо ишли овом логиком, због овога би требали да буду кажњени исто тако и о. Раде Радан и о. Драгомир Шиповац, јер је и код њих  био  исти случај приликом осликавања тамошњих светих храмова. Наиме, и код њих се исто плаћало у кешу, што можете врло лако проверити. Разлика између њих и мене је у томе, што је нас г. Стевановић тужио, а њихови фрескописци то нису учинили.  Но, оно што је симптоматично, чини ми се да сте код овог случаја заборавили, да то Ви сами лично нисте до краја спровели у дело, односно ја од Вас нисам  добио коначно решење по том питању,  како је пресудом означено. Осим тога, врло добро знате да државни Врховни Суд није уважио пресуду  Црквеног Суда, конкретно у односу на мене, што је био и  основни разлог да ме је вратио на пређашњу службу

Јер, што се решења Црквеног Суда о моме такозваном премештају тиче, и то по некој измишљеној „потреби службе”, и о томе да будем премештен са парохије, нисам ни сањао да би тако нешто било уопште могуће, а посебно да је то било у интересу Цркве, која је том приликом клекла на колена не пред фактором „лаик”, већ  пред групом разбојника, који су противно сваком закону закључали свети храм, и онемогућили одржавање  богослужења. После свега учињеног, данас имате врло јасну слику; свештеник је уз Ваш прећутни благослов, буквално речено избачен на улицу, и то уз примену грубе сила и уз  најпрљавије малверзације, не само актера случаја већ и самих црквених власти, док су његови актери,  сви тамо и даље остали.

Шта је заправо урађено?

Овде је Црквени суд, јерархијски принцип устројства Православне Цркве, заменио протестантским принципом подређивања „конгрегацији”  и решењем које  намеће „конгрегација”. Конгрегација је дакле успела да наметне своје решење, јер је захтев г. Виторовића, који Вам је ултимативно поставио на разговору у марту месецу прошле године у Кабрамати; „поставите нам другог свештеника, или ћу га ја поставити”, у потпуности, као крајњи резултат целог случаја, испуњен. Заправо Ви сте га лично,  са својим „арх. намесником” испунили.

У другом плану, са чисто црквеног правног аспекта, премештај сталног свештеника а „по потреби службе”, како сте у пресуди написали, никада не врши Црквени суд. А ако се врши премештај „по потреби службе”, онда се не врши  овако беспримерано кажњавање, јер премештај „по потреби службе” уопште не значи „кажњавање” за које је Црквени суд надлежан. То је дакле дијаметрална разлика. Ја нисам премештен „по потреби службе”, него сам страшно, зверски, да не кажем дивљачки, и „осветнички” кажњен.

И кад се све сабере и  одузме, кажњен сам без трунке доказане кривице, а да зло буде још веће, уз то  је извршена и незапамћена и насилна отимачина, и то отимачина Светог Олтара и парохије. И још нешто, будући да се мојим егзекуторима очигледно журило, у  Вашој судској пресуди нема назнаке места, где се то ја премештам!? Наравно, сада знам; преместили сте ме на улицу, јер је то био и њихов план и крајњи циљ.

Тобожњи „интерес цркве” у моме уклањању, овде је  био лажан. Прави интерес је био, искористити згодну прилику за моју „сахрану”, и то у десет пуних година, од стране Вашег „арх. намесника” већ припреману „гробницу”, као што сам Вам и казао када смо разговарали.

Када сам горе поменуо тужбу г. Стевановића, желим да Вас подсетим на чињеницу, како је до ње дошло, што  је много важно да знате, а о чему сам Вам у једном писму само овлаш напоменуо, а на шта Ви вероватно нисте обратили пуну пажњу, јер  је и Вама било  у интересу да ме се што пре отарасите. Ово из разлога, да Вам то  буде још један у низу од доказа, да је истинита моја горе наведена тврдња.

Главни, али по положају наравно „индиректни” кривац, односно КРЕАТОР „Случаја Блектаун”, јесте нико други него, Ваш „арх. намесник”.

То Вам поново подвлачим, што могу да потврдим и материјалним доказима које наравно поседујем, а и сведоцима који су још живи.

Како?

Њему је се, лично дошавши у његову канцеларију у Кабрамату, г. Стевановић обратио и усмено, а и званичним писмом, у коме је тражио од њега и г. Епископа, да они као „црквена власт”, посредују у спору и реше његов захтев, који је, да се ограничим, тада, технички и административно имао једну прилично реалну основу.

Иако г. Стевановић није био завршио радове, а на шта није имао право пре завршетка, тражио је да му се иплати сума од 30.ооо долара, што је приближно било и тачно, имајући у виду новац добијен редовним путем преко црквене благајне, у коју суму је улазио део новца којим је већ био плаћен федерални порез, као и новац који је задржан, да се исплати по Уговору, када посао буде завршен.

Када сам поменуо реч „уговор”, желим да Вас подсетим, да је лажна тврдња, која је у оптицају и којом су Вам напуњене уши, да уговор нисмо имали, у уопште уколико Ви још увек и мислите да га нисмо  имали. Имали смо Уговор, урађен званично, и то на државним  формуларима, и легално депонован у Имиграциони департмент. На основу тога уговора, он је једино имао право да ради у Аустралији, и то искључиво и само у цркви, анигде другде.

И још нешто, ако нисте знали, а претпостављам да нисте, он је заправо тај Уговор и тужио, јер је то била основа тужбе са тврдњом,  да тај Уговор наводно није био „фер”.

Ову поменуту „жалбу”, г. Стевановић је донео на ноге Вашем „арх. намеснику” у његову канцеларију лично, у фебруару месецу 2002.  године, пошто је после састанка са Управним одбором у Блектауну, који  је био одржан само две недеље раније, тачније 22. јануара, бивши председник г. Милан Стојчевић одбио да са њиме разговара. Сви моји каснији напори да се са њиме разговара и проблем реши, нису уродили плодом. Председник, г. Стојчевић је остао упоран у одбијању. Чак се отворено изјаснио и г. Кајтезу са речима „нека нас тужи”, када смо обојица тражили да се разговара, а што г. Кајтез може и да посведочи.

Но, Ваш „арх.намесник”, наравно по његовом осведоченом „обичају”, писмо никада није проследио претходном Епископу. Није ни Црквено Школску  Општину обавестио, а ни мене као пароха, него га је ставио у „ад акта”, односно у једну од својих фијока, пошто му је било јасно да му се ту указала повољна прилика, јер ме у ранијим покушајима није успео „сахранити”, будући да није могао да нађе озбиљан повод, или разлог за било какву моју кривицу.

То писмо је код њега стајало у фијоци, и показао га је тек у августу месецу, дакле после пуних ШЕСТ месеци, када смо ја и тадашњи председник г. Виторовић отишли заједно код њега на разговор, али сада са већ добијеном тужбом Врховном суду за индустријске односе Новог Јужног Велса. Тада нам је казао за долазак г. Стевановића и његову молбу, јер му је вило јасно, да то не може више држати сакривено. На мој захтев, то писмо ми је лично послао факсом после неколико дана, а што могу да Вам покажем, да се уверите у његов административни криминал.

Према томе, још једном подвлачим и тврдим; главни кривац, узрочник, подстрекач и помагач, који је на жалост а са Вашим  благословом водио главну реч до самог краја, и  овако, по Цркву крајње срамно заокружио, тј „завршио свој посао”, за цео блектаунуски случај јесте, ондашњи и Ваш садашњи „арх. намесник”. Уколико Вам треба додатни доказ, позовите за сведока г. Виторовића, чијем сте захтеву угодили, а писмо г. Стевановића ја ћу Вам показати, да би сте се уверили у истинитост мојих навода.

Једно од питања, било је и у вези са мојим наводним „комунизмом”!?

Напоменуо сам Вам приликом разговора, да је мој отац инсистирао на томе, да после основне школе, прво завршим било какав занат, а по угледу на св. апостола Павла, по угледу на деду Љубомира, пре него што се  коначно одлучим шта ћу даље да учим. Показало се да је мој отац био, што се тиче тога савета, заиста далековид, о чему сведочи и моја тренутна ситуација, где сам из Цркве једноставно, ни крив ни дужан избачен на улицу, а да се нико није запитао, од чега ће тај свештеник да живи, будући да кад се у Олтару служи, од Олтара треба, по светом апостолу и да се живи.

Богословију сам тако одложио, а сведок је, још увек жив, протојереј Адам Чарапић, тадашњи наш парох, који као пензионер живи у Горњем Милановцу. Тако сам  поступио по очевом савету и благослову и  у Техничком Школском Центру у Горњем Милановцу, који је бројао преко 1300 ученика, био у мојој генерацији, једини дипломац са одличним успехом.

Тада су наравно, као што Вам је познато постојали и комунисти; они прави, али и обични „чанови”, који  су то морали бити из разних разлога, а који са комунизмом, а посебно са идеологијом, нису имали никакве везе.

И тако су мене, као одличног ученика, са осталим одличним ђацима,  наравно, без мога знања и питања, а посебно и што је најважније, без моје молбе, а било ми је тада 17 година, по њиховом обичају и  пракси, сами учланили ради  повећања броја, што  је опште позната чињеница, јер  им је то био начин за омасовљење, будући да је се мали број јављао да буде добровољно њихов члан.

А што се тиче чланка из новина кога сте добили, он је новинарски, ради сензације страховито карикиран и „надуван”, наравно са гомилом неистинитих  и једноставно измишљених тврдњи.

Укратко, само примера ради, навешћу  неколико детаља:

1.    Никада у животу нисам имао „њихову” чланску књижицу, како се наводи;

2.    Никада у животу нисам видео ни како она уопште и изгледа;

3.    Никада нисам плаћао ни чланарину, нити знам дали је уопште и требала да се плаћа;

4.    Никада нисам присуствовао ни једном једином њиховом састанку, што је ноторна лаж и чиста и поризвољна измишљотина тога новинара.

Уколико неко може ово горе да демантује, и потврди да није истина, ја ћу сам да скидам мантију.

Посебно  што са комунизмом, наравно никакву везу нисам имао, јер сам од малих ногу ишато у цркву и за Светог Саву, у ондашњим  приликама у цркви и рецитовао. У школи сам био редовно прозиван као богомољац, па чак су учитељи изводили сценске радње у разреду, тражили да се пењем на столицу, као на Амвон, да се  прекрстим и рецитујем оно што сам рецитовао у Цркви, да би ми се остала деца, заједно са учитељем смејали… И да Вам кажем још нешто; та малтретрирања која сам као дете доживљавао,  учврстила су ме у мојој одлучности и решености да се упишем у богословију.

Овде Вам прилажем копије два моја чланка из Православља,  од пре више од двадесет  година. У једном се помиње  и ондашњи случај цркве у Мионици.  Молим Вас да их пажљиво прочитате. Оба су представљали једно  од најоштријих критика ондашњег Брозовог режима, у односу на Цркву, и то из периода док се још није био у гробу ни „охладио”. А то је било најосетљивије доба, када се зазирало од сваког гласа који мало јаче шушне. Они су једним делом онда допринели и смени тадашњег уредника Православља о. Василија  Томића, који је и сам  био десно оријентисан у његовој уређивачкој политици.

Тај мој наводни „комунизам” није сметао великом јерарху српске цркве, блажене успомене тадашњем епископу жичком, др. Василију Костићу, коме су комунисти чупали браду и гађајући га јајима, прогнали  из Бања Луке, да ме прими у богословију.  Није му сметао ни  да ми додели и стипендију Жичке Епархије, којом ми је цело време редовног похађања плаћан унапред, на почетку школске године, пун износ трошкова за интернат. После завршене прве године са одличним успехом, преко распуста, кога сам провео у резиденцији епископа Василија у Краљеву и у манастиру Преображењу у Овчару, успео сам да припремим све предмете из друге године, и да по одобрењу Св. Архијерејског Синода пријавим полагање пре почетка следеће школске године. Тако сам после прве, уместо у другу, ушао у трећу годину, коју сам са четвртом завршио редовно. Пету годину богословије сам опет по одобрењу Синода полагао ванредно, и тако сам богословију, уместо за пет, успео да завршим у рекордном року, за тачно три ипо године. Остао ми је био само дипломски испид, кога сам положио накнадно, после веридбе, а пре венчања и рукоположења.

Сваки летњи распуст проводио сам на смену, у манастиру Преображењу и повремено у резиденцији еп. Василија у Краљеву. Тамо сам и „испекао” секретарски занат, односно администрацију, помажући покојном проти Драгославу Даниловићу, јер сам још тада куцао на писаћој машини на слепо, и  са свих десет прстију. Администрацији сам се учио од проте Даниловића, који је каријеру секретара епархије започео још 1938.  године код Светог Владике Николаја. Причао ми је да га је тада, као младог ђакона и свештеника, почетника, у вези са администрацијом, „крвави зној обливао”. Био је то човек, који је црквену администрацију имао, како се у народу каже  у  „малом прсту”, па сам имао шта,  и од кога и да научим. Каријеру секретара је наставио код епископа ондашњег жичког Германа, касније патријарха, па код епископа Василија, и умро на истом положају, за време блажене успомена епископа Стефана, после мога рукоположења.

Тај мој „комунизам” није сметао блаженоупокојеном епископоу Др. Василију, да ми понуди, будући да је самном нескривено имао и велике планове; да „бирам који манастир у жичкој епархији желим”. Испричаћу Вам овде један детаљ из периода мога тадашњег богословског живота, кога сам подробно и у детаље забележио у мој лични дневник.

Једног дана, било је то у августу 1975. године, спремао сам се да из Краљева идем у Манастир Преображење, пред њихову манастирску славу. Владика Василије ме је задржао у резиденцији, рекавши да останем, и да са њиме пођем  у његов конак у манастир Жичу на вечеру, па могу сутрадан да одатле продужим у Овчар. Рекао ми је да у Жичи има једног  госта, иначе великог пријатеља и поштоваоца како се изразио врњански, „Сарачевића дома”, који жели да ме види, а и он исто жели да ме са њиме упозна.

Није ми рекао ко је у питању, осим да жели да то буде за мене изненађење. Повезао нас је владикин возач, ђакон о. Арсеније. У трпезарији владичанског конака манастира Жиче, затекли смо за столом још једног епископа, кога ја нисам лично познавао. Био је то блаженопочивши епископ тимочки Методије Муждека, а у  прочељу је седно, нико други, него; и главом и брадом, свети отац – Ава Јустин Ћелијски. Ава је био тај, који је желео да ме види  и упозна. То  је био и мој први сусрет са њиме.

Разговор и упознавање текли  су спонтано, јер је Ава био врло непосредан и једноставан човек, а чија је величина и извирала из његове једноставности. Ређале су се успомене на моје  преминуле, као и на одржавање контаката са онима који су ван земље, у Њујорку, Лондону и Берлину.

Оно што је то вече посебно обележило био је распоред за столом. Ава Јустин је седео као што рекох у челу софре. Са његове леве стране владика Василије а ја до њега. Са десне стране седео је владика Методије а до њега ђакон о. Арсеније. На вечери није било никог другог. Устали смо када су монахиње поставиле, и владика Методије је почео са; „ У име Оца и Сина и Светога Духа”. Ђакон је наставио Оче Наш, а владика Василије завршио са; „Слава Оцу и Сину  и Светоме Духу” и са „оче благослови”!

Ава Јустин је благословио трпезу.

Кад смо сели, Ава се обратио директно мени са речима: „Видиш мој Драганче, поред двојице владика, ја морам да благословим. То ти је, да знаш, послушање.” Онда је попио на искап малу чашицу ракије, па се ударио тобоже шаком по челу, рекавши: „И Јустине, шта уради!” Био је још врло крепак и  пун духа. Онда је, између много другог, владика Василије рекао о. Јустину, да ми даје на располагање, да бирам који манастир желим, да је то  исто  рекао и мојим родитељима и најближој родбини, када смо једном код њега били у групној посети. О. Јустин је предложио да ме после богословије пошаље на академију Светог Владимира, где бих могао да научим и енглески, јер је знао да у Њујорку живи моја тетка, очева сестра од рођеног стрица…

После тога сам добио писмо од блаженопочившег епископа ондашњег, источноамеричког и канадског г. Саве, у коме ме извештава да се обратим извесном г. Властимиру – Власти Јоцићу у Америци по питању стипендије… Вадика Сава је иначе 1965. године, као ондашњи викарни епископ моравички, и  као изасланик патријарха Германа, началствовао  и извршио опело наше бабе Марије у Саборној Цркви у Београду.

Но, мој идеал је била парохија. Ја нисам био, ни онда а ни данас, жељан; ни славе, ни моћи,  ни власти.

Бојао сам се бремена „власти”, јер она има страшну моћ, да врло брзо промени човекову ћуд, и то обично у негативном смислу. Нисам био  убеђен да ћу то бреме моћи понети на прави начин, јер сам наравно знао, да „коме је више дато, од тога ће се више и тражити”. Чинило ми се тада да би тако нешто превазилазило моје моћи и способности,  и нисам желео да паднем у то искушење. Био сам једино жељан знања, и био сам ношен мишљу да испуним свој идеал, идеал којим сам „горео” од детињства; а замишљао сам тада, као дете, себе,  као свештеника Бога живога – као  пароха, у неком великом селу… Мислио сам да ми је ту место, и да ту могу од себе да дам највише. И блажене успомене епископ Василије, исто велики пријатељ нашег дома, разумео је, није инсистирао, и поставио ме је за пароха, и то баш у нашем родном месту, у задужбни деде Љубомира.

Зато данас, када ми је на овако волшебан начин, једноставно разбојнички отета парохија и свети олтар, ја то доживљавам врло трагично и преживаљавам много дубље, зато што никада нисам био најамник, него пастир, јер је црква за мене била увек  идеал савршенства.

Тај  мој наводни „комунизам”, није дакле сметао ни епископу жичком Василију да ме пошаље у богословију и рукоположи у чин свештеника. Није сметао Ави Јистину Ћелијском. Није смето ни митрополиту Иринеју, и то у „четничком расколу” где сам био  и  први подпредседник његовог Епархијског савета, и секретар Епархије и уредник Епархијског службног гласила, и уредник црквеног календара…

Али, то су били све велики јерарси и велики људи, људи великог формата, који су то могли да схвате и разумеју, и  то једино  и само својом величином. Данас таквих нема. Мали људи то никако и никада не могу и неће моћи да схвате и разумеју. Мали људи су заборавили, јер им је памћење кратко, чак и да је свети апостол Павле био Савле, и да је, како у својој  исповести и то у Светом Писму сам сведочи, и „Цркву Божију гонио…” Ја лично, барем тај грех,  немам.

Мали, ситни, мајушни људи, као што су Ваши садашњи свештенислужитељи  Ђуро, Ненад, Јаков, Никола и њима слични најамници, лицемери и улизите, који се уместо пастирствовањем баве као што видите свим и свачим, па чак и отимачином туђих парохија, а осебно они који  у својој парохијској служби нису допринели добру и напретку Цркве и црквеног живога, ни за „нокат”, то не могу да схвате. А шта да кажемо да оне, још горе,  да  се оградим појединце – лаике, који ни основни појам о Цркви немају, и који  су једино способни да се баве пашквилизацијом, а који су најбољи у такмичењу у бацању блата у даљ, и којима ништа на овом свету није свето, што је својствено  наравно, само безбожницима и разбојницима!?

Тај чланак из новiна и мој наводни „комунизам”, није никаква новина,  и није од јуче. Дочекао је он и митрополита Иринеја, и епископа Петра, (њему сам пре доласка у Аустралију ја лично послао тај бласфемични чланак), и епископа Саву, и епископа Никанора, а на крају и Вас. Никоме од њих није сметао, и нико ме због гога није прозивао, а још мање прогонио.

Сада се питам, дали је то био и главни разлог оваквог Вашег односа према мени, и разлог да овако страшно будем, без трунке доказане кривице кажњен, да будем као разбојник прогнан, и то из „свога” Светог Олтара, кога сам „из пепела подигао”, и у коме сам ревносно служио скоро пуних петнаест година, и са парохије, коју сам подизао и обделавао пуне две деценије, и да будем овако прокажен?

Како се мени чини, после овог Вашег питања, долазим до закључка да сам уствари  био унапред осуђен и одстрељен, будући да су сви моји аргументи, сви моји „корпус деликти” материјални докази, сви моји вапаји, остали код Вас без одзива. Остао сам само „глас вапијућег у пустињи”, да би кабраматска „Иродијада”, која  још  увек „бесни” тражила и добила моју „главу на нањиру”, и то уз Вашу несебичну помоћ.

Међутим, оно што следи, много је важније да чујете, да би сте могли још неке појмове расчистити.

Када сам био парох у Моравцима, где сам прешао по молби, да бих, због  проджетка студија на богословском факултету био ближе Београду, живео сам са  породицом код цркве, која је  као што знате, јер сте ми  рекли да сте тамо били, на самој  Ибарској Магистрали. И шта се тада догађало?

Туда су пролазиле често ондашње државничке, наравно комунистичке, као и стране делегације. Дан пре сваког њиховог пролаза, долазио би код нас кући увек један полицајац (у оно време милицајац), да ме упозори да сутрадан морам да будем код куће. А сутрадан су долазила двојица, и то наоружани не само са пиштољима, већ са аутоматским пушкама, и чекали пред кућом, док колона аутомобила не прође. Живи сведоци су прота Велибор са протиницом, које сам ја лично довео у Аустралију, као и парохијани моравачке парохије.

То је било вероватно зато, што сам био „комуниста”… Био сам уствари, као што је то случај са огромним  бројем Срба; трагична коб српске свенародне несреће.

Међу пашквилима које сте добијали, а који се односе на мене, сигурно нема пресуде судије за прекршаје суда из Горњег Милановца, којом сам одмах, непосредно после смрти Јосипа Броза, осуђен на затвор, а у којој пише да сам „поводом смрти председника републике, вређао национална осећања грађана СФРЈ.”

Показаћу Вам ако желите оригинал те пресуде, кога сам донео са собом.

Нико Вам није могао доставити ни податак, који наравно исто из пашквила нисте могли сазнати, да сам у ондашњој Југославији био прва особа која је после његове смрти и поводом његове смрти осуђена, и то на затвор. У затвору нисам био, јер ми је блаженопочивши епископ Стефан саветовао да платим, што  сам и учинио, пошто је у пресуди  постојала клаузула, да се затворска казна може заменити новчаном надокнадом.

Због тога за тај мој случај, шира јавност није ни имала прилику да чује.

Дошавши у Аустралију, после неколико месеци до  годину дана, долазе код мене људи, већином  моји парохијани, који су тада путовали из Аустралије у Југославију, и причају како су „страдали”, и то  због мене. Овде има неких које Ви знате и врло добро познајете, а сви су из Сиднеја па и то можете проверити. Набројаћу само неколико; г. Веселин Савић ктитор цркве из Кабрамате причао ми  је да су га звали у СУП у Ваљево, и  питали специјално за свештеника Сарачевића; г. Рајко Суботић, члан и један од оснивача ЦШО у Кабрамати, рођен  у Босни, а приликом посете брату који живи у Нишу, каже да су га у Нишу звали у СУП и  питали само за Сарачевића; г. Милисав Марковић, сведочи да су га звали у СУП у Ваљево на разговор, и да су и њега испитивали за сиднејске четнике и за Сарачевића; г.  Рајко Боровина, каже да су га у Соколцу, у Босни дакле, звали и питали за Сарачевића; г. Томислав Миловановић из Кнића, причао ми је да су му поручили – казали мајци, јер се није налазио код куће када су из полиције долазили, да иде у Крагујевац у СУП, и тамо га саслушавали и питали за Сарачевића… Сви су они живи и сви могу ово све да посведоче.

Редови који следе, за Вашу информацију су још важнији.

Зашто сам отишао из моје Србије? Зашто сам тим поступком  ризиковао рашчињење?

Али као што видите нисам онда био рашчињен због „одласка у ракол”, захваљујући једној архипастирској величини, односно очинском односу и разумевањ,у од стране блажене успомене епископа жичког г. Стефана.

Ево разлога.

Једне касне вечери, у јесен 1983. године, дошао је код мене у парохијски дом у Моравцима мој комшија, учитељ Мило Ивановић, рођен у Пећи, који се исто помиње у том тексту из новина. Био је, како се  то каже „мало  под гасом” и казао да иде директно са партијског састанка. Тражио је да попије једну ракију, и онда ми дословце рекао следеће: „Попе, знаш… ако дође до  неког лома у овој  нашој ј…. Југославији, ти си на списку… гледај да нестанеш, а ја  ти ништа нисам нисам казао.”

Ни ово што следи, нисте знали, јер из пашквила наравно  нисте могли сазнати: Моје име је било  на списку у чувеној коминистичкој „Белој Књизи”, коју су словеначки комунисти „провалили”, открили и изнели  у јавност, а у којој су била имена свих оних предвиђених за „одстрел”, односно стварних и потенцијалних непријатеља комунистичког режима.

Овде је  „сума сумарум”, како би смо рекли врло јасна:

Због антикомунизма, одстрелили би ме комунисти. А због мога наводног „комунизма”, моја садашња јерархија је нашла за „потребно  и сходно”, да ме коначно и овако „одстрели”.

Књига „Чувари Југославије”.

Када смо код овог  питања, не знам дали сте наишли  на податке из једне друге књиге која је овде у Аустралији била свима доступна. О томе је било и на неким интернет порталима. Зове се „Чувари Југославије”, у  којој је њен аутор навео имена неколико садашњих Ваших свештеника; о. Зорана Иванића, о. Славка Кашиковића, и о. Борислава Петровића.

Мога имена тамо нема. Сви су они тренутно у Вашој јурисдикцији,  коју сте наследили, а у тој истој јурисдикцији наследили сте и мене.  За све њих поменуте, њен аутор сведочи, да су били шпијуни УДБЕ, и врло прецизно наводи чак и њихова конспиративна имена.

И још један податак; у фрнкфуртским Вестима, негде 92. или 93. године, појавио се  интервју извесног Спасића, шефа југословенске УДБЕ за емиграцију, у коме он тврди да је још један Ваш садашњи свештеник, о. Миодраг Перић, један од главних „шпијуна” УДБЕ у Аустралији?! Колико је и  дали је све ово тачно, и дали се може веровати, посебно је питање.

Интересује ме шта Ви  мислите  о овоме, и дали сте неком од њих поставили исто или слично питање као мени? Колико видим, они су сви на „дебелим” парохијама, како би наш народ рекао, и „ни лук јели ни лук  мирисали”… Ако  је то све истина, одговорите ми, ко њих штити  и због чега? Овога пута нећу наводити епископе, чија се имена  такође помињу у контексту шпијунске работе.

Ови подаци су јавно изнесени, написани  и потписани, а мала је вероватноћа да нису и истинити. Мојега имена  ту нема, јер га не може ни бити, зато што су код мене увек и у свакој „игри” све карте биле „отворене”, и код мене никада ништа није било „под столом”, него све „на столу”, и  ја могу свакоме у свако доба дана и ноћи да погледам у очи, а као слуха Христов и пастир, на шпијунажу не бих пристао ни по  цену живота. 

Зато у моме животу нема мрље, и нема ничега тајног чега бих се срамио  и стидео, и што би требало бити заташкано.

У томе је Ваше Преосвештенство, да имате на уму, и мој  душевни мир.

Ја сам са мојим непријатељима увек разговарао директно, лицем к  лицу, и директно их и карактерисао, и увек сам се руководио  основним и светим начелом: Истином, следујући светом Николају Жичком, да  „Истина не може никада бити опасна по мој живот, него само лаж.”

То се, мислим не зове срљање, како сте ми једном  приликом пребацили, јер само се лажју срља у пропаст, из кога нема повратка.

А што се тиче моје протинице, и ту Вам дугујем објашњење.

Ви свакако знате, да је у бившој Југославији, тачније у задње две њене деценије, у средњим школама био уведен као обавезан предмет који се звао „Основи марксизма”, а на свим факултетима, „Марксизам и друштвено самоуправљање”. То можете видети и у моме осврту у  Православљу, у текесту који носи наслов, „Кад Маркс није светац”. У њему је критика комунистичког режима у тадашњој Југославији  у односу на Цркву, достигла врхунац, јер се на такав начин, директне и отвортене критике, није био у оно време још нико усудио. Молим Вас да и њега пажљиво прочитате.

Да разграничимо; предмет који се звао „основи марксизма” је декле био опште обавезан, као математика и онда „Српскохрватски” језик. Да би Вам ствар била  јаснија, моја протиница је учила гимназију у Чачку, а касније, ванредно и трговачку школу у Ваљеву, да би се евентуално могла запослити  ако устреба. Ради Ваше информације, она тренутно данас, после овде завршеног једног Колеџа и поред њеног запослења у државном депаретменту владе Новог Јужног Велса, и даље ванредно студира на још једном Колеџу.

Наравно да је тада у бившој Југославији, и она морала учити и тај предмет, као и сви остали. У моје време у средњим школама тај предмет још није био уведен, па га нисам ни учио.

Замислите колико данас у Аустралији, и не само у Аустралији, има оних који су у тадашњој Југославији завршили средње школе и факултете у то време!? Сви су они морали учити и тај „марксизам”, да би  прешли  у следећи разред, или следећу годину студија ја факултету. По некима изгледа да би све њих требало ни мање ни више, него пострељати.

Требате овде упитати Вашег „арх. намесника”, рецимо за његову протиницу, за коју он тврди, опет под условом да говори истину, да је она завршила, како каже правни факултет. Лепо Богами, ако је завршила честитам. Није ли и она онда морала учити, хајде, ако је рецимо завршила гимназију, и  „Основе макрсизма”?! А ако је заиста истина да је завршила и правни факултет, и на факултету је морала неизоставно, и то на првој години полагати „Марксизам и душтвено самоуправљање”? Без тога се није улазило на другу годину студија.

Међутим, и ту постоји разлика; јер за моју протиницу, ето „пише у новинама”, а о чему није било ни речи када је тај новинар радио  репортажу, којој је тема требала да буде проналазак Хаџи Ђериног гроба и моја прва штампана књига на којој сам тада радио; „Хаџи Ђера и Манастир Моравци”, а која је требала да буде додатно сведочанство да се Хаџи Ђера који је први пострадао у чувеној сечи кнезова пред Први Српски Устанак канонизује, што је у неколико наврата разматрано у епископату наше Цркве. Све остало мимо те теме, био је плод болесне маште и карикирања од стране тога новинара, јер гомила његових небулоза није помињана у нашем разгорову.

То свакако не значи за оне за које не пише у новинама, да нису морали учити „марксизам”. Насупрот томе, моја је протиница рођена у једној великој свештеничкој породици, која је до сда дала  преко двадесет свештеника, и то баш у доба комунизма. Моја протиница је  рођена и одрасла у  кући која је била активни члан Богомољачког покрета и она од своје две године живата није премрсила ни један  пост, ни једну среду и ни једа петак. Тако је и нашу децу научила. Код њеног покојног деде, био је још жив после нашег венчања, видео сам чланску књижицу  Православне Народне Хришћанске Заједнице из Крагујевца из 1927. године. Њен рођени  стриц Тихомир Величковић,  који је за време рата био активни учесник Равногорског покрета, а који је се крио у земуници све до 1953. године (био је својевремено свештеник у Бајиној Башти), и будући да није имао зла дела, тада није био осуђен. Али је касније, као свештеник, два пута под комунистима био у затвору; прво на четворогодишњој робији у Нишу, па онда у затвору у Врњачкој Бањи, где је био и блаженопочивши епископ жички Василије по пресуди истог судије за прекршаје из Горњег Милановца.

Данас, поред великог броја свештеника из најближе родбине, њен једини рођени брат је свештеник, а моја рођена и једина сестра, удата је за свештеника, који је тренутно у чину протојереја, старешина храма Св. Краљ Стефан Дечански у Железнику код Београда.

Ово Вам може послужити као доказ, да у Српској Цркви нисмо ни скоројевићи, а ни новокомпоновани верници, а још мање најамници, а истовремено и ради Ваше, надам се потпуније информације о нашем наводном „комунизму”, са којим заиста, нисмо никада и никакве везе имали.

Опростите због дужине, и Благословите, ако Вам је воља…

Протојереј Драган Сарачевић

У Сиднеју, на Дмитровдан 2005. године

1. КАРЛ МАРКС НИЈЕ СВЕТАЦ (.пдф 1МБ)

2. КАКО СЕ ОСЛОБОДИТИ ПРЕДРАСУДА (.пдф2МБ)




2 коментара у вези “Ispovest episkopu Milutinu”
  1. Izvanredna biografija i po mom iskustvu u Kolu srpskih sestara, cetiri popa milijardera su zasluzili da se rascine krseci jos pritom i sve Bozje zapovesti. Oni su na slici i dalje grade Koledz:
    http://www.soc.org.au/sr/Вести/3-2009-11-06-03-07-26/2203-САОПШТЕЊЕ-ЗА-ЈАВНОСТ-СА-СЕМИНАРА-СВЕШТЕНСТВА-СРПСКЕ-ПРАВОСЛАВНЕ-ЦРКВЕ-АУСТРАЛИЈЕ-И-НОВОГ-ЗЕЛАНДА-ОДРЖАНОГ-У-СИДНЕЈУ-ОД-16-19-МАРТА-2011
    Sastanci svestenika su i dalje isti: 1)Pare 2)Sakupljanje para za pomoc Japanu i Americi 3) Velicanje americke crkve 4) Rad sa decom i Koledzom?
    http://www.novinar.de/2008/09/19/sastanak-svestenstva-spc-u-rimu-i-beogradu.html
    Jedino vi mozete da mi objasnite koliko se pravoslavnih kanona krse Ujedinjavanjem na silu sa drugim religijama?
    http://www.soc.org.au/sr/%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/3-2009-11-06-03-07-26/2198-New-Parish-of-the-Serbian-Orthodox-Church-in-Sydney
    Gospoda Sorajic i Vesic pripadaju nekim drugim religijama a sluzili su u mojoj crkvi? Sacuvaj nas Boze!

  2. Otac Sracevic je jedini pismeni svestenik u Australiji a i sire.Pored razloga koji su poznati javnosti za njegovo rascinjenje,razlog je i uklanjanje is SPC Au da bi Mirko Dobrijevic sa ostalim popovima mafijasima izglasao Novi Ustav i pljacku imanja od Slobodne crkve.U nizu proteranih iz crkve su i mnogu ugledni parohijani,za koje su predpostavili da im nece pokloniti tapije imanja.Tako su lazno oklevetani mnogi,proterani a nadomesteni novi podrepasi koji su usvojili Ustav i pljacku.Ne stide se oni ljidi,a Boga se ne boje.Taj Velibor koji je u tekstu spomenut,je jedan podmukao i karakterno zastranjen covek,popom ga valjda niko i ne uvazava.Taj Velibor je doveden o trosku Slobodne i cela familija a onda je g.Ratka Nesica koji ga je licno doveo,protero sa laznim klevetama,jer je Ratko Nesic Trasti u Manastiru Kalenic i na mnogim drugim crkvenim funkcijama koje su sprecavale da pljacka imanja ide glatko.Bilo kako bilo,Slobodna ga dovela udomila,decu mu i unucad othranila,omilionerila ga,a on predade tudje imanje SPC BG.Tako jadan kao milioner,jaduje na crkvenom imanju i u crkvenoj kuci koju je kupila Slobodna Crkva i narod koji je njoj pripadao.Takvog ljigavca jos majka nije rodila,a mogu da zamislim koliko ih jos ima u SPC AU.Taj je vladikin glavni glavosekac,sram ga bilo i alal mu bilo za sva nedela koja je pocinio znana i neznana javnosti.I nema mu spsenja dok se javno svima koje je unesrecio ne izvini i javno porekne lazne klevete i namere.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo