logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    815 пута прочитано    Датум: 16.03.2011    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Vladika Artemije i J.BojićBilo je to ako me sećanje nevara na samom početku proleća 1963, godine. Već se beše uhvatio prvi sumarak kada sam odozdo iz potoka

J.Bojić, Ontario, London

+++

prikupljao stado gore pored štale na zaravni gde unazad nekoliko vekova stoji moje familije kuća sa svim pripratnim prostorijama koje su jednom seoskom domaćinstvu namenjene i neophodne. Štala za stoku je od kuće i ostalih skladišnih prostorija udaljena nekih skoro pesto metara. Ta zaravan je podeljena u dva dela, tamo prema južnoj strani  gde je kuća, i ovamo na sevru  gde stoji štala. Ovaj drugi deo se još od davnina zove Rašće, i uvek smo tu  oko štale na Rašću,  pored unutrašnjih pregrada, za goveda, ovce i konje, spolja imali po jedan do dva tora namenjenih ovcama, u vreme kada se sneg otopi i dok ponovo ne pristigne zima.

Kada sam sa stadom pristigao na Rašće, od dnevna se svetlos gozovo beše ugasila, osim onog velelpnog crvenila koje na nebu uvek u to doba, kada se dan deli od noći zadržava,  gore iznad  krajnje vidljive tačke prema zapadnoj strani od nas, tačnije  iznad poslednjih visova Vukovića brega. To je izgleda sve ono što nam u ovo doba dana ostavlja mio zračak Sunca kada zađe u bilo koje zabrežje, kao i ovo iznad Vukovića,  koje na nebu ostaje kao neka opomena da će se sledćeg dana svetlost vratiti nazad samo sa suprotne strane. Pogled mi beše zalutao za tom velelepnom slikom, tako da na ostala zbivanja oko sebe nisam mnogo obraćao pažnju.

I tek što prikupih stado, i počeh  ga  nagoniti u tor, u onom sumraku odozdo iz pravca Ravni, kada skrenuh pogled sa vrha Vukovića Brega,  spazih kako, malom utabanom  stazom mi  prilazi jedan čovek sa crnim gospostvenim šeširom na glavi, koga sam zbog gubitka svetlosti teško mogao raspoznati. Kada mi pridje on mi nazva Božiju pomoć, a ja jedva nekako sponatano mu odgovorih, gotovo zbunjeno. Ni danas još ne znam kako. Posle našeg pozdravljanja on me ljubazno upita:

- Gde je ovde kuća Radamila Bojića?

- Evo  ste upravo ispred nje, – odgovorih mu ja, i rukom pokazah pravcem koji je vodio do kuće.

Onda se on bez da me bilo šta nadalje zapita laganim koracima uputi pokazanim pravcem.

Kada sam stado zatvorio u tor, i sam radoznao pohitah kući da vidim koga to neobičnog gosta ima da dočeka kuća Bojića, koja je od uvek,  rado dočekivala i ispraćala goste znane i neznane.

Samo što sam prekoračio prag i ušao u kuću pod prisustvom svetlosti, za glavnim stolom, u začelju ugledah ponovo onog istog gospodina, samo bez šešira na glavi sa lepo uređenom i začešljanom kosom, i lepom vrhunski doteranom  bradom. Tek tada sam shvatio da onaj malopređašnji gospodin nije običan, već da je to jedan sveštenik koga ranije nisam sretrao u svojoj okolini. Malo sam se postideo, ali ipak se pribrah i onako kao jedan devetogodišnjak priđoh i poljubih ga u ruku.

Mi deca smo morali sada sedeti malo udaljenije od stola, ali kako je deda Radmilo bio zamakao u godine, pa ga tako sluh nije dobro držao svi prisutni stariji ukućani oko stola su, pa i sam otac Jovan pričali glasno tako da smo svi mi sada bilo gde da smo sedeli u kući, i  ma koliko bili udaljeni od trpeze, mogli jasno raspoznati i čuti svaku izgovorenu reč.

- Eto čika Radmilo, otac Luka neće više  služiti, i tako ću ja od sada, pa u buduće biti vaš novi paroh. Sve znam o čestitoj vašoj familiji i kome ste okrenuti, pa se zato, i jedino osećam komotnim da ovu noć konačim u vašem domu. – Bile su ovo između ostalih reči oca Jovana Ponjavića, rođenog u susednom selu Kruščica, tek nedavno rukopoloženog  sveštenika pri crkvi Sv. Ahilija u Arilju.

Sedelo se do kasno u noc, razgovaralo se o svemu i svačemu naravno, a pogotovu o ratovima iz prošlosti, o onim čuvenim bitkama na Ceru i Kolubari, o Bregalnici i Kumanovu. Spominjani su četnici Drže Mihailovića, spominjan je dr Stevan Moljević, koji se u vreme Drugog Svetsgog Rata beše jedno vreme ulogorio sa svojim štabom tu u istoj kući.

Sutradan je bila sveta nedelja, i otac Jovan posle osvećenja vodice, nastavi svoj poslanički put dalje kroz selo a mi se latismo svojih dnevnih poslova. Jedno vreme dok otac Jovan beše naš paroh imao sam priliku da se sa njim susrećem. Bio je veliki duhovnik, odličan učitelj i propovednik. I danas mi u dubokom sećanju stoje one njegove reči, koje je pred kraj iste one godine, kada je za vreme Uskršnjeg posta konačio u našoj kući,  izgovorio na sharani pokojnome dedi: ”Po plodovima se raspoznaje kakvo će seme biti. Kada sa hrasta opadne plod taj plod zaseje seme u šumi i iz njega iznimak je čvrsta i stabilna biljka. Tako isto važi i za nas ljude. Ako smo od dobrog ploda i semena nastali, bićemo ono što je to seme iznedrilo. Lično smatram da je čika Radmilo Bojic bio jedan odličan, i iznad svega vredan domaćin, čovek koji je svojim ugeldom ukrašavao svoju okolinu. Čovek  domaćin, dostojan, uzoran i primeran, zaslužan velike pažnje i poštovanja.” Ili pak jednom u crkvi posle bogosluženja otac Jovan je izgovorio reči koje su mnoge prisutne osvestile: ”Treba uvek biti trezven u svim svojim istupima i razmišljanjima. Ima onih koji pokušavaju da postojanje sveta stave u kontekst materijalistički, ali nije to sve baš tako. Pored ovog vidljivog materijalističkog sveta postoji onaj nevidljivi duhovni svet, koji rukovodi ne samo telom već i razumom. Jedino tako je moguće objasniti zašto se čovek odslikava u liku njegovog Tvorca koji ga je nadario duhom razuma.”

Pslednji put sa ocem Jovanom sam se sreo pod  kraj osnovne škole u manastiru Klisura. Zastali smo zajedno, on, profesor Dragoljub Pavlović, u ono vreme student na posdiplomskim studijama teološkog fakulteta u Beogradu, i ja, u jednom kratkom  razgovoru ispred konaka spomenutog manastira. Bilo je to dakle godine 1968, na Sv. Ahrangela Gavrila, koji dan je, u stvari slava ovoga manastira. Manastirsko dovorište je tada bilo prosto preplavljeno slavarima. Profesor Pavlović i ja smo razgovarali o mom mogućem polasku u Bogosloviju, pa se tom razgovoru pridruži i otac Jovan. Na pitanje profesora Pavlovića šta on misli o mom polasku u Bogosloviju? ”Pa ti dobro znaš za patriotsko i rodoljubivo osećanje koje se uvek gailo u toj domaćinskoj kući tamo preko Rzava.”- Bio je taj i takav odgovor oca Jovana.

I sva ova priča možda bi samo ostala onako kratko zabeležena u mojim sećanjima iz vremena moje rane mladosti i detinjstva, da nedavno kada sam bio u rodnom Arilju, ne dokučih, da je sa tako jednim plemenitim duhovnikom zajedno u istoj klasi Bogoslovije, bio i čovek sa kojim sam već nekoliko puta ozbiljno ukrstio mačeve, čovek koga ja slovim kao Risto iz Bare Radovićske, ili kako on voli da mu se laska imenom Amfilohije. Nadalje nastaviću u ovom kontekstu da ga slovim kao Amfilohije, mada mi se i te kako čini da Risto nema neke naročite veze sa Amfilohijem.

Upoznavši se sa tom činjenicom da je eto Amfilohije bio klasni drug oca Jaovana, prosto sam sebe nakon ovoga saznanja zapitao: ”Šta bi danas, da je još u životu rekao otac Jovan koji mi je ostao u jednoj neizbrisivoj uspomeni iz kako nagalasih vremena moga detinjstva?” Ne bih mogao sa ove distance da i zaista kažem šta bi on rekao danas, jer jedno su lepe uspomene na kratke utiske, a drugo stvarna realnost i poznanstvo jedne ličnosti. Ne mogu se pohvaliti da sam kao jedan devetogodišnjak tada, u potpunosti upoznao oca Jovana. Mada kada sam ovde u Kanadi, saznao za njegovo upokojenje, (relativno mlad je umro), iako sam bio na službenom putu, a ne kod kuce, odmah posle posla sam se potrudio da pronadjem našu crkvu, u mestu u kome sam se zatekao.  Otišao sam u predvečerje i uplio sveću, kao znak odavanja velike počasti jednom velikom duhovniku. Jer i zaista, ona slika prvog našeg susreta, mene devetogodišnjaka, koji je tek počeo da kuša život, i njega sveštenika početnika, u meni se nekako duboko uklesala, te je još uvek nosim sa sobom.

To sećanje i ništa drugo me navodi na pomisao, da je u životu, pa taman ako bi on bio potisnut u starnu  priticscima moćnika, a pogotovu strašno nakostrešenog njegovog klasnog druga Amfilohija, koji se uz čoveka koji glumi patrijarha u beogradskoj patrijaršiji, a koji u stvari više smisla pokazuje za jednog rabina, nego za patrijarha, visoko uzdiže.  Kažem iako bi možda otac Jovan, morao da zašuti pred silom, ubeđen sam, i iznad svega čvrsto verujem da i otac Jovan, kao što i ja nisam, ne bi bio ravnodušan prema svemu onome što se trenutno zbiva unutar  današnjeg Episkopata, ili bolje budi rečeno nazoviepiskopata, pod pritiskom triumvirta beogradske patrijaršije.¹

Da vidimo sada kako i zbog čega se ne može u ovim okolnostima biti ravnodušan?

Krenućemo ovoga puta obrnutim redosledom. Od potonjih ka pređašnjim zbivanjima:

Jednom prilikom Amfilohije Radović posle nametanja kvazi – ustava za SPC² u Severnoj i Južnoj Americi, kojim se ‘’ustavom” i defakto srpska zajednica sa ova dva kontineta isključuje iz sastava SPC, i koji je doveo do novih sukoba i mimoilaženja, pa čak i do toga da se CO Sv. Ahrangela Mihaila iz Torinta isključi iz jurisdikcije Čikaške mitropolije, na pitanje vernika iz iste crkve, zašto sabor ne ukloni kanadskog Georgija i na taj način bar delimično reši problem? Amfilohije im je hladno odgovorio: ”Nije lako smeniti vladiku!”

Ovj čin se nije odigrao tako davno, tako da mnoge stvari, vezane za skandal zvani novi ustav, pogotovu kod mene ne padaju lako u zaborav. Pa tako nije prošlo ni dve godine, a Amfilohije je i te kako pokaza da je lako ‘’smeniti” Vladiku. Amfilokvije i niko drugi je bio arhitekta progona Vladike Artemija, i, to, ni zbog čega drugog, već iz čiste ljubomore i zavidnosti  prema  samome Vladici. Dakle kada je u pitanju progon jednog Vladike, Amfilohije ne vidi nikakve prepreke. Ali kada je u pitanju da se smeni jedan gangster, kakav je Gerorgije, e, onda Amfilohije ima problema sa lakoćom!?

U nedavnom susretu sa Vladikom Artemijem, razgovor nam skrenu i na ovu temu, katastrofalne ljubomore i zavidljivosti od strane triumvirata iz beogradske patrijaršije,  prema njemu samome. Vladika se i sam tada upita, ” ja ih ne razumem i zašto, da su oni tako ljubomorni na mene?” Podsetio sam valadiku da sam svojevremeno pratio rad Amfilohijev, da smo čak i u prepisci bili i, da ono što njemu nije jasno to je sasvim normalno,  jer je direktno uključen u spor. Ali svakom posmatraču sa strane je očigledno jasno, da ta ljubomora dolazi od kompleksa niže vrednosti. Jer kako po obrazovanju tako i po ljudskim kvalitetima njegova dva najostrašćenija progonitelja, Irinej Bulović i Amfilohije Radović ne mogu da mu se dokuče. Slikovitosti radi:  To je slično ili gotovo  isto ono pitanje  koje je sebi postavljao vojvoda Živojin Mišić kada su i njega kao i njegovog zemljaka Vladiku Artemija na sličan način progonili. Svoje progonitelje u svojim memoarima ‘’Moje Uspomene” proslavljeni vojvoda, nazva prišipetljama. Tako i ja ovde  želim da upotrebim sličnu analogiju kada su u pitanju progonitelji Vladike Artemija. Obične prišipetlje su se stvile u službu nekakvih, po njihovoj zamisli,  svetskih moćnika, pa svoju nemoć i bes kao obični prisipetlje iskaljuju na nevinoj žrtvi.

Vladici Aretmiju nije potrebna zavetrina vatikanskog dušegubnog podezamlja, koje je do guše  ogrezlo ne samo u jeresi, već u kriminalu i nemoralu, da preko te najveće tamnice ljudskih duša čuva i održava svoj položaj, koristeći se njenom ‘’moći”. Ne upravo onako kako to često ističe  patrijarh beogradske patrijaršije. ‘’Papa poseduje veliku moć,” – vrlo često ovim rečima, svojim pristalicama šef  beogradske patrijaršije skreće pažnju, na svog kriminalnog mentora. Prosto kao da im poručuje: dok je ‘’moć” u ‘’papinim” rukama, dotle sam i  ja ‘’patrijarh”,  a to što u stvarnosti sam samo glumac toga čina, to i  nije tako važno.  Vladici je potrebna njegova smirenost, i čvrstina karaktera, da se na položaju na kome je održi. Kako to objasniti? Vrlo jednostavno. Recimo treba se samo zapitai sledeće: Kada bi neko pokrenuo hajku  vrste  Artemije,  protiv Amfilohija Radovića i Irineja Bulovića, koliko bi se njima okupljalo vernika u nekim njihovim Ljuljacima? A to sve pod uslovom, ako bi oni i bili u stanju da do nečega kao što su Ljuljaci, takvi kakvi su dođu? Posle odgovora na ovo pitanje možemo se samo poslužiti onom engleskom izrekom: ”There you go.”

Posle odgovora na ovo pitanje ima li nečega nejasnog, i zašto Tvorac nije više hteo dozvoliti Vladici Artemiju da i on bude u okruženju njegovih progonitelja? Mislim da sam upravo tako i moje sagledavanje situacije prerdstavio Vladici rečima: Pitao sam Valdiku da li on sebe smatra časnim i poštenim čovekom, našta je on skromno rekao da o tako nečemu bi bilo nefer da on daje oscenu. ‘’Ali Vladiko ako Vas narod smatra takvim to jest časnim i poštenim, a ja zanam da Vas narod upravo takvim očima  vidi, i takvu vam ocenu on daje, hoćete li se složiti da je ocena naroda ispravna?”- Bilo je jedno od niza mojih pitanja upućenih Vladici Artemiju. Vladika je moje pitanje propratio njemu svojstvenim kratkim osmehom i klimanjem glave. ”E pa Vladiko onda vama mesta među onima koji vas progone nema, i zato ja verujem da uparvo zbog toga Vi i niste više sa njima. Jer to nije samo želja verujućeg naroda, koji Vam i nadalje ukazuje počasti, već je to iznad svega Tvorčeva promisao da tako treba da bude.” I zaista, šta će jedan pošten Artemije među jezuitskim kriminalnim gangsterima, među prevrtljivcima i izdajnicima ne samo Svetog Save već celokupnog Pravoslavlja?

Već i toliko puta sam u svojim osvrtima, bilo u člancima, ili javnim komentarima iskritikovao Amfilohija Radovića,  pa zato, smatram da ne bi sve to trebalo ponavljati ovde zbog izvesnog suficiteta.  Ali ima toga što je neizbežno da se podvuče. Podsetimo se samo koliko je puta u javnosti spomenuta ona cifra od $ 100,000, koju je Amfilohije dobio na poklon od kriminalca takve vrste kakav je bio predhodni šef vatikanskog podzemlja Vojček Vojtila Sto hiljada dolara nije čak vredna jedna poslovna večera u nekom luksuznijem restoranu u Njujorku.  Dakle ne čak ni  za večeru, već, i ispod njene vrednosti,  Amfilohije je prodao veru. I to kome se on prodade, nego jednom običnom kriminalcu bez obraza, karaktera i ugleda?  Može li se i ispod ovoga nivoa ići niže? Možda je ”ptrijarh” Irinej i u pravu, kada tvrdi da šefovi vatikanskog podzemlja poseduju moc, mada ja ih tako ne doživljavam, međutim ako Irineju to odgovara onda neku mu tako i bude, ali onda šta je sa ugledom, obrazom, karakterom i krdibilitetom. Moć je sporedna i prolazna stvar, jer je svaka sila samo za vreme.

Ali prodаja vere ili umanjivanje jasenovačkih žrtava (4)  tkava ”dela” nisu  svojstvena svakome. Kao i one Amfilohijeve  izjave u Kuriru (5) da je Artemije izgubio razum i da se ponaša kao drogiran. Sobzirom da sam Amfilohija upoznao kroz našu korespodenciju, a Vladiku Artemija lično, Amfilohije može da misli šta hoće, ali njegova presuda u ovom slučjau  je pristrasna,  jednostrana i neobjektivna.  A ja ako bih bio određen da dam svoju presudu, onda je ona: da je Vladika Artemije sasvim normalan, razuman i objektivan, dok tako nešto ne bih mogao da kažem, kamo li da garantujem  za Amfilohija. Taj sud ne donosim samo na osnovi naše prepiske, već i ponajviše kroz spomenute izjave koje je on dao za beogradski Kurir. One izjave u ”Kuriru”,  je jedino mogao da da neko ko je skrenuo s pameti.

Ne treba izostaviti,  pa ne spomenuti i ono nedelo, kada je se na sahrani predhodnog patrijarha Pavla, Amfilohije dva puta prekrstio celom šakom!? (6)

Ili pak ono, posle povrataka iz Moskove, famozno saopštenje za javnost, kada je Amfilohije bio na audijenciji kod Medvedeva, u kome je i defakto ”uvaženi” Amfilohije istakao da je Mitropolija Crnogorsko Primorska,  izostavivši tu da nagalasi da je ta mitropolija u stavri mitropolija SPC istovremeno, jedina po njemu, pravoslava Crkva u Crnoj Gori.(7)  Što me je navelo da napišem oštro i opširno, kritičko  pismo ”uvaženom” Amfilohiju, da ta mitroplojija je do njegovog doba bila mitropolija SPC. Očigledno da ga je to pismo jako potreslo, pa mi je 6_og marta 2009, godine  poslao odgovor ”sbrda s dola” gde me na jednom mestu u istom pohvaljuje za visok talenat, a onda mi pripisuje komunizam. Odgovorio sam Amfilohiju i pobio sve njegove tvrdnje. Manje više nije mi bilo teško da mu tim odgovorom dokažem da je lažov. Od tada se više nismo dopisivali.

Ove ovde iznesene činjenice, su samo jadno odškrinuće prozora  kroz koji se meože malo nazreti kakvi talasi zapljuskuju jedan brod koji se potapa ne nekoj pučini koja se zove Beznađe, a njegovi kormilari, onaj spomenuti triumvirat beogradske patrijaršije, iako im preti brodolom još nisu u stanju da odaberu ispravan kurs. Nije ovo samo, i jedino, na što bi se jedan otac Jovan ili pak spomenuti profesor Pavlović (8) onakvi kavi su meni ostali u sećanju,  zapitali i šta bi oni imali da kažu danas.  S razlogom sam se ovde zadržao na Amfilohiju, mada on nije jedini problem današnjim generacijama Srba.

Jer problema ima toliko, da se prosto čovek mora zapitai odakle početi? Zato, pre nego zaključim  hteo bih smao još nešto, nad čim se svak normalan mora mnogo zamisliti i zapitati,  da navedem i prokomentarišem:

Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničeni. Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava – tako ga je Bog stvorio. No da li je svaka sloboda istinska sloboda i da li je sve ono na šta čovek misli da ima prirodno pravo – istinsko i čoveka dostojno pravo? Dva su puta pred čovekom: put života i put smrti. Da li sloboda kojom čovek sebe i bližnjeg svog čini robom smrti i ništavila jeste istinska sloboda? Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zločin svake vrste. Po meri naopako shvaćene slobode, čovek može da postane ljudožder, ubica, krvopija… No sloboda koja svojim nasiljem lišava bližnjeg slobode i način upražnjavanja svoga prava putem nasilja nad drugima, lišavajući ih njihovih prava i pravde – pretvaraju se u tiraniju i bezakonje. Jedno odstupanje sa puta dobra i života, rađa bezbroj zala, smrti i nepravdi.

Ovo ovde su reči koje je u okviru jedne ”Božićne”,  navodno poslanice,  izrekao čovek koji sebe predstavlja da je patrijarh Srpski!? Iako ga na to mesto nije izabrao, i za njega glas dao ni jedan Srbin. A zar sme, može, i zar se zaista usuđuje, čovek koji se patrijarhom predstavlja posle ovih reči i nadalje, da se javlja i pojavljuje,  bilo gde a najmanje u javnosti? Ove reči nam na žalost potvrđuju da taj što sebe predstavlja srpskim patrijarhom nema nikakvog Teološkog obrazovanja:  ”Čovek je slobodan da izvrši samoubistvo i zločin svake vrste. (???)” Ako sada povežemo ovu rečenicu i onu: ”Sve je čoveku slobodno i sve spada u oblast njegovih prava – tako ga je Bog stvorio.” Onda moramo i toga „patrijarha” sa sigurnošću ispitati da li on u opšte zna šta je Bog? Bog čoveka stvari po naličju svome. Da bude kao i on, znači: duhovan, smisaon,  moraln, i u svakom pogledu da ispunjava visoke morane obaveze, i da se njih pridržava. Tako  i, jedino takav čovek, koji deluje u smislu morala i duhovnosti, uživa pravu slobodu koju mu je Tvorac nadario.  Šta nam pretedent za srpskog patrijarha  ovde želi podmetnuti? Kako ga beogradski  ptrijarh sroči, po njemu ispade, da je bog, verovatno neki njegov, običan kriminalac.  Čovek koji  je ispunjen ”slobodama” koje propisuje patriarh beogradske patrijaršije, takav ne poseduje slobudu koja mu je Bogom dodeljena, već je takav odmetnik od Boga, koji se predaje, nemoralu i postaje rob Demoskim silama. Zar je to teško da razume jedan koji se nameće, opet da ponovim, da bude srpski patrijarh? I treba li još nešto svemu ovome ovde dodati kako bi se opisalo veoma jadno stanje koje je zahvatilo klir ispod uprave beogradske patrijaršije? Zaista ostavljam samom ”patrijarhu” Irineju Gavroloviću da on slobdno uzme za sebe sve te spomenute slobode koje je spomenuo, i neka sam u njima uživa. Očigledno da moji i njegovi učitelji ne pripadaju istoj školi. A bogami niti nam je vera ista.

Namera mi nije u potpunosti bila da i zaista prognoziram šta bi otac Jovan, da je u životu i zaista rekao. Ja sam ga opisao onakvog, kakav je on ostao, u mojim uspomenama i sećanjima. Onako kako sam ga dožicveo. Možda bi se i on pokorio sili, mada mi je teško da u takvo nešto uopšte poverujem. Pa zato sve ovo što sam do sada izneo ne bi imalo smisla, da me pomisao posle saznanaja, da je on iz iste generacije kao i Amfilohije, nije navela na sledeće:

Razmišljam o nečemu drugom. Šta bi se desilo danas sa nekim sveštenikom kova, obrazovanja i shvatanja oca Jovana. Da li bi takav danas recimo kada bi se pojavio negde u Barama Rdovićevskim, pred kućom nekog Radovića u prvi sumrak, ili recimo ispred kuće nekog Bulovića u Bačkoj, ili pak ispred kuće nekog Gavrilovića u Vidovi, pa se raspitao i zatražio prenoćište u takvoj kući. Da li bi na isti način takav bio ugošten i počastvovan u njihovim kućama, kao otac Jovan u mojoj porodičnoj kući i, da li bi ga kao takvog u kuću primili, i ako bi, da li bi sutradan iz takve živu glavu izneo?

Čisto sumnjam u pozitivan ishod. Meni je već odavno uskraćeno ”gostoprimstvo” u svim crkvama koje su pod jurisdikciom triumvirata beogradske patrijaršije. To u stvari nije od juče, to nije od vremena samo onoga, od kada se proganja Vladika Artemije. To uskraćivanje traje mnogo duže, skoro sedam godina. Nisam u istinu  jedini. Uskraćeno je to ”godtoprimstvo” drugima koji su veliku nadu polagali baš upravo u tog Amfilohija. Uskraćeno je to ”gostoprimstvo” upravo onim vernicima, patriotima časnim i čestitim rodoljubima, koji ne poklekoše pred najezdom moći komunističke. Uskraćeno im je ”gostoprimstvo”  od starne klira koji je pod jurisdikciom triumvirata beogradske patrijaršije. Od tog  uskraćivanja nije ostao poštedjen ni sam vojvoda Momčilo Đujić. Ne znam nije li to zbog onih vojvodinih reči: ”Ako nas on (Amfilohije) izda, mi smo onda izgubili našu Crkvu.” Iskreno se nadam, ne samo nadam, nego i čvrsto verujem da zbog jednog ništavnog od najništevnijeg,  Crkvu nećemo izgubiti, dok u tami u koju je zapalo Svetosavlje danas, svetli još ona večna zublja, kojoj da se ugasi ne dade starac Artemije danas – a sutra? – Pa naćiće se neko. Ne, Crkvu i Svetog Savu, Srbi neće izgubiti sve dok Srba ima i bude ih bilo. A hvala Bogu ima ih još.

Mene samo čudi kako je i na koji način stari vojvoda baš upravo mogao onda, onih davnih osamdesetih da bude toliko dalekovid, i da se nedade zavesti kada je u pitanju bio Amfilohije? Tačno je on predvideo da će Amfilohije jednog dana biti izdajnik. Odajem puno priznanje iskustvu upokojenoga vojvode, ali ipak izgleda kada je u pitanju Amfilohije , i nije bilo tako teško, biti ”prorok”. Mladi Risto koga je iznedrila jedna teška sirotinja, a iz tog siromaštva izbavila ga SPC, umesto da se njoj posveti, neke Demonske su ga sile odvele da u vatikanskom podzemlju, na suprot mnogih svojih drugova, pa i oca Jovana, izučava jezuitske škole. Nije ga bilo teško zavesti i pridobiti. Karakter se ne menja, on je čoveku urođen. Zanesenost u hladne i prazne zidine vatikanskog podzemlja nije proistekla slučajno. To kriminalno podzemlje može samo da ”zavede” ljude labilnog karaktera. Risto nije bio usamljen slučaj. Nedavno glasilo režima Vazalnog diktatora Borisa iz beogradskog pašaluka ”Blic” zabeleži sledeće: ”Daroviti Teolozi da bi mogli da studiraju na rimokatoličkim koledžima, da bi dobili izlazak iz zemlje morali su, da sa udbom podpišu ugovor o saradnji.”  Među tim ”darovitim” dvojica su nam izuzetnio danas poznati:  gospoda Bulović i Radović potpisali su taj ugovor.  Danas su oni vodeći ljudi u triumviratu beogradske patrijaršije. Ima li goreg zla nego se predati tim dvema demonskim  organizacijama,  udbi i vatikanskom kriminalnom podzemlju?

I što je možda još žalosnije. Današnji ”vladike”, čast izuzetcima, ali ti izuzetci se ne stavljaju pod navodnike, u svojim odborima ili za saradnike kako ”sveštenike” tako i svetovnjake uporno biraju one, koji u ona vremena, koja spomenuh  i sveštenici  koje spomenuh sa početka, nisu smeli kod takvih ili njihovih očeva i dedova ni pri pomisli potražiti konačište. Danas je Amfilohiju desna ruka pop Džomić, sa kojim sam nekoliko puta i te kako ukrstio mačeve. Pokušao je da mi podmetne da sam grešnik zato što sam u koliziji sa kanadskim Georgijem. Za šta  on unazad neku godinu reče: da je moj greh toliko veliki, pošto sam otkazao poslušnost jednom kanonskom ”vladici”, – veli Džambolaja. Videću šta će za neki mesec, ili možda godinu, taj isti pop reći za tog ”kanonskog vladiku” kada ga zbog ne prihvatanja ekumenizma počnu raščinjavati siledžije iz triumvirata beogradske patrijaršije? Da li će mu i onda taj ”vladika” koji neće biti kažnjen za nemoral, pošto su ekumenisti dvostruko nemoralniji od njega, biti kanonski? O, da imaće Džambolaja puno da kaže, pošto će biti zadužen da piše tužbu protiv istog.   Ali eto tako mu to biva, svaka ptica svoje jato nađe. Te zato i nije ni čudo što jesenas kada sam isto tako bio u Arilju, jedan konobar ljutito prokomentarisa: ”Do juče su bili cinjkaroši, a danas od njih oltaru se ne možeš približiti.”  Moj komentar na ovu opasku je bio, da su ljudi silno vreme izgubili, pa ga sada nadoknađuju.

Situacija u srpskom društvu, danas je katastrofalna. Kako i zbog čega? Ovu situciju koju sam opisao, iz crkve samo treba usporediti sa današnjim političkim režimom koji je okupirao Srbiju. Jednostavno preneti sve ovo i u politiku, i eto odgovora na sve. Eto odgovora i onom taksisti koji me je nedavno iz centra Beograda vozio do Železnika. Žalio mi se da ne živi u normalnoj državi. Kada sam ga pitao zašto je to tako? Rekao je da nema odgovora.

Milijanko Bojić

London, Ontario

___________________

1 U sastavu ovog  prvog Triumvirata begradske patrijarešie su: dva Irineja, Bulović, i Gavrilović i naravno ovde najviše isticani Amfilohije Radović

2 Ne samo da je spomenuti kvazi – ustav SPC za Severnu i Južnu Ameriku donesen potpuno protivno  i  suprotno odredbama prediviđenim u članu 61 Ustava SPC,  u vreme kada je tadašnji patrijarh Pavle ležao na samrtničkoj postelji u VMA, te nije bio prisutan zasedanju sabora, već je i  tekst samog  kvazi – ustava takav, da su većina odredbi koje on u sebi sadrži nelogične, neprihvatljive, pa ih nije moguće sprovesti u delu i praksi. Već i  još je gotovo jedno čitavo poglavlje, koje se odnosi na upravljanje crkvenom  imovinom u koliziji sa građanskim propisima USA i Kanade. Ustav je donesen protivno sporazumu koji je sadržan u dokumentu nazvanom ”Prelazne Uredbe”. O čemu se nedavno, (jer, je zbog kršenja sporazuma od strane sabora ispod jurisdikcije Triumvirata beogradske patrijaršije podnesena tužba građanskom pravosuđu ), dobro pozabavio federlani sud SAD za za državu Ilinois, i doneo odluku da ako tužena strana Longin Krčo kao predstavnik beogradske patrijaršije ne pribegne da pregovorima  reši nesporazum, onda će celu stvar o ovom skandalu rešavati upravo građanski sud. Ishod će naravno biti anuliranje spomenutog kvazi-ustava.

3 http://www.bilerico.com/2010/04/false_piety_vatican_canadian_church_tried_to_keep.php ovaj članak iz kandskog Globe And Mail, opisuje kako je Vojček Vojtila pomogao fratru Bernard Princu da se posle užasnog poočinjenog zločina, silovanja dece u oltaru sakrije u zidine Vatikana. U one iste zidine u kojima su mladi Miraš Dedeić, Risto Radović i Mirko Bulović provodili svoje mladalačke dane, gde su ih svu trojicu obučavali kako da svaki na svojstven način potkopaju temelje Svetosavlju.

http://www.thisislondon.co.uk/news/article-23369148-pope-led-cover-up-of-child-abuse-by-priests.do

Bivši vatikanski službenik Patrik Wall, koji je bio zadužen da se brine o sprečavanju seksualne zlupotrebe predviđene uredbama koje su sadržane u Crimen Solicitation, (neka vrsta krivičnog parvilnika, ovoga podzemlja ) je rekao programu koji je emitovala radio difuzna mreža  BBC_a sledeće: ”Na kraju shvatio sam da nisam radio za svetu instituciju, nego za jednu instituciju koja se u celosti skoncentrisala da odbrani sebe. (Patrick Wall, a former Vatican-approved  enforcer of the Crimen Sollicitationis in America, tells the programme: “I found out I wasn’t working for a holy institution, but an institution that was wholly concentrated on protecting itself”)

4 To se dogodilo unazad pet ili sest godina kada  je Amfilohije boravio u Kaliforniji na skupštini koja je odlučivala o ujedinjenju Ruske zagranične Crkve sa Moskovskom Patrijaršiom . Na tom skupu Amfilohije kao predstavnik SPC  uzima reč i izjavljuje da je u Jasenovcu postradalo svega 80 000 Srba.

5 http://www.kurir-info.rs/vesti/amfilohije-artemije-je-kao-drogiran-61176.php

6  http://www.youtube.com/watch?v=eMA5cH8sELY&feature=related

7 http://svetigora.wordpress.com/2009/02/05/

8 Profesor Dragoljub Pavlović rođen je u selu do mojeg Latvici. U mojim sećanjima je ostao zabeležen kao jedan čestit čovek. Sve do ovog poslednjeg rata bio je predavač u Bogosloviji Krka. Kako sam obavešten teško je podneo potonja zbivanja  i  kada je zbog tragične situacije morao da se preseli sa familiom u Beograd, ubrzo ga je zatekla smrt, dosta dakle  rano.




1 коментар у вези “Šta bi otac Jovan danas rekao?”
  1. Gdine Bojicu nedostajali ste nam u ovoj mukotrpnoj borbi za istinu. Ovde niko sem vas moze da nam razjasni:
    1)Kada je Sabor SPC doneo odluku da se SPC prekrsti u “Pravoslavna crkva”?
    http://www.novinar.de/2008/06/09/marovic-amfilohije-na-celu-ujedinjene-crkve.html
    http://www.novinar.de/2007/07/05/crnogorci-imaju-pravo-na-crkvu.html
    Amfilohije:Kao odgovor na Vašu nedoumicu, g. Maroviću, u vezi naziva Crkve u Crnoj Gori, slobodan sam da Vas uputim na moj dopis predsjedniku Skupštine Crne Gore, pokojnom Ristu Vukčeviću, gdje sam na njegov zahtjev za mišljenje predložio da se Crkva u Crnoj Gori imenuje kao “Pravoslavna crkva”
    2)Amfilohije je izjavio da je borba Sinoda protiv vladike Artemija zapoceta pre 10 godina, sto po meni znaci da su oni to radili bez znanja patrijarha Pavla
    a po mudrim ljudima ima visestruko znacenje


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo