Вести

RAŠKA ILI I SANDŽAK? – Povodom dopisa dr Dobrosava Nikodinovuća.

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

+++

Na ovom sajtu, dana 03. marta 2011. godine, objavljen je članak dr Dobrosava Nikodinovića « Turski okupatorski izraz Sandžak, kao ratna parola ». Ovaj je članak dobar, jako dobar. Zato unapred čestitam autoru. Ali – nažalost – ima i jakih nedostataka, grešaka. Zato ću vam ga analizirati :

1.- Dr Dobrosav Nikodinović ispravno kaže da su muslimani Raške oblasti Srbije Srbi, braća sa Srbima hrišćanske vere. Ali on ne postoji na tome. Skrećući čas levo i čas desno on im srpsku nacionalnost poriče, pa nam ih naziva i nacionalnom manjinom. Rašani, bili oni pravoslavne ili muslimanske vere, nisu nacionalna manjina, ni u okviru Raške, niti u okviru Srbije. Srbi, koje god vere bili, u nijednom delu Srbije ne mogu biti nacionalna manjina. Kao muslimani, ili kao hrišćani, u ovoj ili onoj oblasti oni mogu biti VERSKA MANJINA. Treba da razlikujemo VERSKU od NACIONALNE manjine. Nazvati Srbe nacionalnom manjinom u njihovoj kući je ili nerazumevanje problema, ili namerno pravljenje problema, izraz sasvim nepoštenog neprijateljskog stava prema njima. Kod Doktora Nikodimovića nemamo ni nerazumevanje, niti neprijateljstvo. Imamo samo jedno lapsus linguae.

2.- Opet dr Nikodinović ispravno kaže da muslimani Raške нису Турци ни Шиптари. Ali mislimo da nije istina kad tome dodaje da su “муслимани 9 пута мењали национални идентитет”. Ovde nemamo ni lapsus linguae, niti lapsus calami. Ovde imamo posla sa jednim lapsus memoriae. Menjanjem vere ne menja se i nacionalni identitet. Ili su roditeli, pretci g. Nikodinovića, menjanjem vere, menjanjem Peruna sa Isusom, promenili nacionalni identitet ?! Nikodinović pravi jasnu razliku između vere i nacionalnosti, ali ih ipak i meša. Pa kad ih on, visoko obrazovan, doktor nauka, DANAS, meša, što da kažemo za prostog muslimana, nepismenog, koji ih je JUČER mešao, pa ih po inerciji i pritisnut nepovoljnim okolnostima svakidašnjice meša i DANAS ?!

3.- Pretendiranje da muslimani “нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба” je pretenciozno. U jedno vreme, kad nacionalna svest još nije bila razvijena ni kod hrišćanskih Srba, kad su se ovi borili za krst časni i slobodu zlatnu, utoliko je manje mogla da bude razvijena nacionalna svest kod muslimanskih Srba. I dan-danas imamo Srba koji se bore pod zastavom pravoslavlja, pa i pod zastavom pravoslavnog fundamentalizma ! Kao reakcija na to imamo i muslimanskih Srba koji se bore pod svojom muslimanskom zastavom, pa i pod zastavom muslimanskog fundamentalizma ! I kao što su hrišćanski Srbi tražili oslonac, podršku, pomoć od hrišćana drugih naroda i drugih država, prirodno su tražili taj oslonac, tu podršku i tu pomoć i muslimanski Srbi od muslimana drugih naroda i drugih država, pa i od okupatora svoje domovine, sa kojima ih je vezala vera i borba za opstanak. Kakvo su pravo imali jedni, imali su i drugi. Zato istorijski nemamo pravo da osudimo ni jedne niti druge. Sve ovo pripada prošlosti. Bar bi trebalo da ostavimo prošlosti i da naše oči upravimo u budućnost.

4.- Okolnosti su bile te koje su omogućile hrišćanskim Srbima da se nacionalno osveste pre muslimanskih Srba. Upravo zato istorija je zadužila hrišćanske Srbe da se zauzmu buđenjem nacionalne svesti kod svoje muslimanske braće. Jesu li se hrišćanski Srbi odazvali ovoj svojoj istorijskoj i rodoljubivoj dužnosti. Izuzev vrlo-vrlo retkih izuzetaka, niko se nije odazvao. Naprotiv, vijući zastavu pravoslavlja i posebno pravoslavnog fundamentalizma, umesto nacinalne zastave (!), oni su svakodnevno provocirali svoju muslimansku braću da isto to učine i oni, da i oni viju svoju muslimansku zastavu, pa i muslimanskog fundamentalizma. Dan-danas, na stranicama štampe i interneta, vidimo pretendiranje ovih pravoslavnih fundamentalista da se njihova muslimanska braća mogu primiti u okrile srpske nacije pod uslovom da se pokrste, da se vrate veri svojih pradedova. Je li ispravno ovo?! Sigurno da nije! Je li ko stigmatizirao ovo?! Niko, izuzev ovog pera, koje nije govorilo, niti govori, ni u ime hrišćanstva, niti u ime muhamedanstva, već u ime istorijski osvedočene istine, u ime naroda i domovine!!!

5.- Pretendiranje da muslimani “нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба” rekoh da je pretenciozno. Ja vam mogu navesti i imena muslimana, koji su se i pod turskom okupacijom, izjavili za Srbe, pa su se prihvatili i oružja i borili su se protiv turskog okupatora (i protiv svoje rođene muslimanske braće!), rame uz rame sa Srbima hrišćanske vere. Ne mogu da ne spomenem Resulbegović Omer-pašu, koji se 1875. porodično ujedinio sa srpskim ustankom u Hercegovini, i zato je porodično streljan od turskih okupatora, sa ženom i decom, ne samo odraslim sinovima (Mustafa i Salih), već i maloletnom decom, od kojih je jedno, kažu, bilo i žensko (Ajkuna) od 2 godine, a drugo (Omer) od 5 godina.

U isto vreme nije mali broj onih Srba pravoslavne vere, koji su se preveili u katolike, i – preko te vere – izjavili se i za Italijane i za Albance i za…za koga ne (?!), pa su se i borili protiv Srpskog naroda žešće od italijanskih i albanskih fašista. Sigurno – ne svi. Sjajne primere Srpskih katolika, kao što su bili Ivan Burović, Matija Ban i Marko Car, mi nećemo nikada zaboraviti.

6.- Pretendiranje dr Nikodinovića da srpske muslimane “Турци никада нису признавали себи равним и дали су им погрдно име бошњак” ne odgovara istini. Pre svega Bošnjak je proizašlo od Bosanac, a Bosna i Bosanci su postojali i pre turske okupacije. Naravno ime Bosanac nije označavalo naciju, već stanovnika jedne srpske pokrajine, kao što danas imamo ime Šumadinac. Na turskom jeziku Bošnjak nema pogrdno značenje, a ni Srbi nikada to nisu tumačili ,,жал за пусто турско’’. Izraz “pusto turcko!” nije potekao od muslimana, već od pravoslavnih, nezadovolji tremanom “svojih”, srpskih vlasti.

Turci nikada nisu priznavali sebi ravnim okupirane hrišćane, raju, ali među muslimanima nije bilo druge razlike, sem klasne, pa i ova, u odnosu na klasnu razliku u hrišćanskim zemljama, nije bila tako velika, jer je turska feudalna klasa bila liberalnija. I najobičniji musliman, bez obzira na njegovo nacionalno i klasno poreklo, mogao je postati ne samo oficir, već i paša, pa i vezir, ako se istakao u službi sultana. Misli se da su oko 30 velikih vezira Turske bili nacionalnim poreklom Srbi.
Za geografski naziv Sandžak dr Nikodinović ima sasvim pravo, kako za poreklo, tako i za kanotaciju, zato ga treba izbegavati, pa ga i definitivo otstraniti, ostaviti ga istoriji, jer imamo naš, domaći izraz Raška, koji nema nikakvu negativnu kanotaciju prema nikome, jer su je tako nazvali Srbi pre hrišćaniziranja.

7.- Ali ne odgovara istini ovo pretendiranje g. Nikodinovića “Никад нисте могли чути ни једног муслимана Србије да (za) Рашку област…каже овде је формирана српска држава Рашка ». Ima ne samo muslimana, već i hrišćana, koji to ni dan-danas ne znaju, pa – sledstveno – i nemaju kako da to kažu. Ali, oni muslimani, koji to znaju, rekli su i kažu to svakodnevno, gde god im se za to ukaže prilika. Naravno – ne svi. Naravno – ni većina! Ali i pravoslavni ne priznaju da su im muslimani braća. Naravno – ne svi. Naravno – većina! Ili ovo nije istina?!

G. Nikodinoviću, nemojte negirati sjajne primere muslimanskih Srba kao što su Meša Selimović, Skender Kulenović, Emil Kusturica, Hajro Kapetanović, Hajro Burović, Dževdet Resulbegović, Alija Sirotanović, Džemal Bijedić i puno-puno drugih, primere kojih – na žalost – među hrišćanskim Srbima možemo samo da poželimo u odnosu na muslimane.

8.- Istina je što kaže g. Nikodinović da se “израз Cанџак користи као порука муслиманска држава, муслиманска област, муслиманска својина, муслиманско првенство, предност у односу на Србе на овој територији, поручујући Србима (hrišćanskim !- KB) да су уљези и да им се тиме даје до знања да су ту само привремено и чак се изражава чуђење шта се чека. Што се ви Срби не селите, обично кажу ,,у Србију’’, дајући до знања да овај део Србије, Рашка област, није Србија, већ турска провинција ». Gola je to istina, ali – zar i izraz Raška, koji s pravom upotrebljavaju hrišćanski Srbi (!), ne može shvatiti od muslimana isto tako, kao jedna vrsta poruke da je to hrišćanska država, hrišćanska oblast, hrišćanska svojina, hrišćansko prvenstvo, prednost u odnosu na muslimane ove teritorije, poručujući im da su oni uljezi i da im se time daje do znanja da su tu samo privremeno i čak se izražava čuđenje šta se čeka. Što se vi Nesrbi ne selite, obično kažu “u Srbiju?!” – ne, u Tursku!!! (?!)

Nikada nisu muslimani ugovarali sa Rusima da se pravoslavni sele za Rusiju, već su pravoslavni, čim im se za to ukazala prilika, ugovorili sa Turskom da se ovi sele sa svojih ognjišta i iz svoje domovine za – Tursku!!! Ili ovo nije istina?!
Muslimani nisu nikada zvali svoju pravoslavnu braću ni pravoslavcima, niti Rusima! Nikada im nisu porekli srpsku nacionalnu pripadnost! Pravoslavci su ti koji i dan-danas poriču muslimanima srpsku nacionalnu pripadnost, pa su im nametnuli i nekakvu muslimansku nacionalnost, što više i tursku, i albansku, jer su srpsku akaparisali samo za sebe!!! Ili i ovo nije istina?!

U ovakvoj situaciji naša braća muslimani nemaju kako da ne lutaju i traže sebe čas ovde čas onde, čas kao Turci a čas kao muslimani. Umešto što optužuje za ovo njih, g. Nikodinović bi trebao da optuži sebe i svoju pravoslavnu braću.
Muslimanske balije Bosne nazivaju sebe Bosancima (ili Bošnjacima, što je ista stvar!). Pravoslavne delije nazivaju sebe Srbima! Vi ste g. Nikodinoviću sasvim svesni da su muslimanske balije Srbi. A zar niste svesni da su i pravoslavne delije isto toliko Bosanci koliko i muslimanske balije?! Dok muslimanskim balijama ne prođe bosanski grip, zar ne mogu da se pravoslavne delije nazovu Bosancima (pa i Bošnjacima!) da bi ovako dokazali i realizirali bratstvo i jedinstvo?! Ili oni koji sebe nazivaju Šumadincima nisu Srbi?!

Kad je Branko Radičević pevao: “Oj Bosanče – stara slavo!” da nije mislio na muslimane?! Vi trpite da vas Radičević naziva Bosancima u pesmi, a nećete da se sami nazivate tako u borbi za bratsvo i jedinstvo! Pametniji uvek popušta. Učinimo korak nazad, da bismo zatim učinili dva koraka napred!

9.- Dr Nikodinović pretendira da Srbi (misli na pravoslavne) nikada nisu mrzeli ni prezirali svoju muslimansku braću. Ostavite se romantizma, g. Nikodinoviću! Čast retkim izuzecima u prošlost i savremenim konstruktivnim građanima, mržnja i prezir su bili najobičnija stvar. Iz hrišćanskog sela, onaj koji je prelazio u muslimansku veru morao se seliti. Kad se Miloš Burović muslimanizirao morao se iseliti iz Perasta i poći u ondašnji muslimanski Herceg Novi, dok su sinovi njegovog brata, po imenu svoga oca, promenili i prezime u Lovrenčić, jer nisu hteli da nose isto prezime sa jednim muslimanom. Mržnja i prezir su aktuelni i dan-danas. Na obe strane. Kod fundamentalista – onako kako je to naglasio od vremena Vuk Mandušić (Njegoš): “a u jedan kotâ da ih svariš,/ ne bi im se čorba smiješala”. Lično Njegoš (hišćanin, vladika!) pobratimio se sa muslimanom, i to vezirom Ali-begom Rizvanbegovićem, ali su ipak obojica doživotno ostali smrtni neprijatelji, pa su kao takvi i umrli. Pravoslavni fundamentalisti ne trpe ni konstruktivnog Srbina koji se odrekao muslimanske vere, ni Emila Kosturicu, koji je tako mnogo doprineo Srbiji i srpstvu, a za koga kažu i da se pokrstio, kamoli onog muslimana koji se 5 puta na dan klanja u džamiji!

10.- Istina je da na papiru muslimani imaju sva prava, kao i hrišćani, ali u praksi se nastavlja sa diskriminacijom. Niko ne beži od dobra, već od zla, g. Nikodinoviću. Prikriti zlo znači podržati ga. A zlo je takve prirode kao i dim: ako mu zatvoriš dimnjak, izbiće ti na vrata, na prozore, ili će ti iskopati oči, pa će te i ugušiti. Verska diskriminacija u eks-jugoslovenskim republikama je činjenica, koja se ne može ni poreći, niti prikriti.

Verska diskriminacija nije svojstvena samo kod nas. Imaju je svi narodi sveta. Kod kulturno zaostalijih više se izražava. Imaju je i naši susedi – Albanci, koji su većina muslimani, ali ih ima dosta i pravoslavnih, pa i katolika. Godine 1916. pravoslavni su na jugu proglasili i svoju zasebnu republiku i prolili za to dosta krvi, ali su se ubrzo pribrali i opet ujedinili sa svojom muslimanskom braćom. Godine 1920. i katolici proglasiše svoju zasebnu republiku Mirditu, pa i oni proliše dosta krvi, ali se i oni brzo privedoše – kako bi Njegoš rekao – “k poznaniju prava” i eto ih danas žive zajedno sa muslimanima. Godine 1938. njihov katlolićki pop Ðerđ Fišta pozdravi italijanske fašističke okupatore sa rečima: “Hvala vam što nas oslobodiste od muslimana!” Fašistički okupatori su organizovali od Albanaca i svoje SS divizije, pa ih baciše da se bore i kolju na Istočnom (Stalingrad) i na Zapadnom (Pariz) frontu i – na kraju krajeva – gde su danas? Svi su sramno svršili. Svi su osuđeni ne samo od naprednog čovečanstva, već i od svog naroda.

Ovakvih primera nema i neće biti kod naših muslimana Raške, jer ako nisu pametniji od Albanaca, ni gluplji od njih sigurno nisu. U borbi Kapitala protiv Rada, u borbi međunarodnog džandara protiv radnog naroda, oni se neće ni za što prodati ni Kapitalu, niti međunarodnom džandaru. Muslimani Raške su od vremena dali dovoljno pozitivnih primera bratstva i jedinstva sa hrišćanima svoje domovine. Setite se samo Hajra Burovića i Emila Kusturice!

Ali, g. Nikodinoviću, rane ne treba ni negirati, niti kriti. Stvar je sada kako ih lečiti.
Pri tome, treba znati da ova rana je takve prirode da se definitivo neće izlečiti sve dok postoje različite vere. Ona se ne može izlečiti ni kako to misle srpski muslimanski fundamentalisti (na čelo sa Muamerom Zukurlićem!), niti kako to misle srpski pravoslavni fundamentalisti sa onima koji ih predvode. Rane nam neće izlečiti ni popovi, niti hodže. Kao i svugde drugo po svetu rane leče diplomirani lekari, doktori nauka. A ovime ne mislim ni vraćanjem muslimana u hrišćanisku veru svojih pradedova, niti muslimaniziranjem preostalih hrišćana, kako to misle neki. Ova rana će se izlečiti preko doktora nauka, otstranjenjem verskih zabluda i prihvatanjem naučne istine o svemu.

A naučna istina je da ovi muslimani, ako i jesu potomci nekadašnjih bogumilja (a sigurno nisu samo od njih!), oni su opet braća Srba, jer su i bogumili bili Srbi. A ako su i potomci Ilira (a sigurno nisu!), opet su Srbi, jer su i Iliri bili Srbi (vidite kod Jovana Deretića!), dok ni Turci, pa ni Albanci nisu nikada bili Iliri. Treba da znaju da su i pre Ilira živeli na ovim prostorima pelaška plemena Serboni, Sarmati, Andi, pradedovi današnjih balkanskih Slovena, čiji su se sljedbenici, od VII veka naše ere, prozvali Ilirima.

Zato, u službi rešenja postojećeg problema, treba preduzeti ove konkretne mere:

a) Treba propagandirati naučnu istinu o poreklu muslimana Raške i čitave Srbije, pa i Bosne, Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Još u IV razredu osnovne škole treba uvesti predavanje o poreklu ovih muslimana, a pri narodnim universitetima i preko svih medija treba držati predavanja za odrasle. Ovome treba da se pridruže i duhovni očevi, popovi i hodže.

Ko se bude suprotstavio, treba mu zabraniti njegovo zanimanje, ma kakvo bilo ono, pa i proterati ih iz mesta, ako je potrebno i skinuti im državljanstvo i zahtevati da se udale ne samo iz oblasti Raška, već i iz Srbije. Nek pođu onamo gde će im dozvoliti da rovare i rade protiv Srbije i srpskog naroda.

b) U sva mesta Raške treba da se na vlast odaberu ljudi koji prihvataju naučnu istinu, ali po veri proporcionalno sa njihovim postotkom u tom mestu. Njihovo poslovanje treba da se jedno vreme kontroliše od jedne specijalne komisije, koja će najstrože kazniti (administrativno i krivično!) svakoga koji bude vršio versku diskriminaciju.

c) Sva preduzeća, bila državna ili privatna, treba da zaposlavaju ljude raznih vera, proporcionalno sa njihovim postotkom. Samo u izuzetnim slučajevima, dozvolom pomenute komisije, mogu zaposljavati koju osobu više iz ove ili one vere.

č) Vera da se odvoji od države i da se proglasi za ličnu stvar svakoga. Ona treba da se prakticira samo po kućama dotičnih vernika i po bogomoljama, grobljima. Sve verske demostracije, posebno natjecanja, da se zabrane na javna mesta.
Da se odmah izgrade i zajednička groblja, bez ikakvih verskih znakova.

d) Favorizirati mešovite brakove uz posebne darove i nagrade, kao i prvenstvom u svakom pogledu.

Ako muslimani koje druge države i nacije stvarno žalje muslimane Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, umesto muhadžedina i vehabija, neka pošalju tamo svoju ekonomsku pomoć, neka pomognu svoju muslimansku braću da se ekonomski obnove, podignu, jer će se samo tim putem rešiti svi njihovi problemi. Huškanjem verske netrpeljivosti ne rešavaju se nigde problemi. Oni koji huškaju versku netrpeljivost pre i iznad svega su neprijatelji upravo onih koje huškaju.